Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja i deteta zbog otmice dece

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava roditelja i deteta. Propust suda i organa starateljstva da hitno odluče o predloženoj privremenoj meri za zabranu izvođenja dece iz zemlje omogućio je majci da ih odvede u inostranstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. P . iz Beograda i maloletnih D . P . i M . P, sa nepoznatim boravištem , čiji je zakonski zastupnik otac P . P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. P . i utvrđuje da su u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1052/18 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja , iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba maloletnih D. P . i M . P . i utvrđuje da su u parničnom postupku iz tačke 1. podnositeljkama ustavne žalbe povređena prava deteta , iz člana 64. Ustava.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se ustavna žalba P. P . i maloletnih D. P . i M . P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P . iz Beograda i maloletn e D . P . i M . P, sa nepoznatim boravištem, čiji je zakonski zastupnik otac P. P, podne li su Ustavnom sudu, 21. januara 2021. godine, preko punomoćnika N. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv „odluka i radnji Prvog osnovnog suda u Beogradu, Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu , javnih tužilaštava i Ministarstva unutrašnjih poslova “, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava deteta i prava roditelja, zajemčenih odredbama čl ana 32 . stav 1, člana 64. stav 1. i člana 65. Ustava . Podnosioci, takođe, ističu povrede prava iz člana 6. stav 1. i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koje Ustavni sud, u svojoj praksi, po pravilu, razmatra sa aspekta označenih odredaba Ustava, nalazeći da sadržinski odgovaraju tim konvencijskim jemstvima, kao i povredu prava na obrazovanje iz člana 2. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Ustavnom žalbom se, u suštini, osporavaju propusti Prvog osnovnog suda u Beogradu i Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu u parničnom postupku koji je vođen u predmetu broj P2. 1052/18, koji je inicirala majka maloletnih podnositeljki ustavne žalbe , kao njihov zakonski zastupnik , i to podnošenjem tužbe protiv njihovog oca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi (delimičnog) lišenja roditeljskog prava u pogledu saglasnosti za promenu prebivališta maloletnih podnositeljki, izdavanja putnih isprava i putovanja u inostranstvo. U ustavnoj žalbi se posebno ističe da je podnosilac, nakon prijema navedene tužbe, te saznanja da je maloletne podnositeljke njihova majka, bez njegove saglasnosti , preselila na drugu adresu i upisala u drugu školu , odnosno vrtić, a kako je u samoj tužbi navela da ima nameru da sa svojim novim suprugom decu trajno izmesti u inostranstvo, podneo protivtužbu radi lišenja roditeljskog prava majke u pogledu istih onih ovlašćenja koja su navedena u tužbi, kao i čuvanja, podizanja, obrazovanja i zastupanja, uz predlog za izdavanje privremene mere kojom bi se majci do okončanja spora zabranilo izvođenje dece iz Republike Srbije, o čemu je trebalo obavestiti Upravu granične policije Ministarstva unutrašnjih poslova. Neopravdano odugovlačenje kako suda, tako i organa starateljstva, te nedonošenje odluke o predložen oj privremen oj mer i u razumnom roku, bivša supruga i majka podnosilaca je zloupotrebila, tako što je 22. marta 2019. godine maloletne podnositeljke izv ela iz zemlje, od kog momenta se gubi svaki njihov trag , a domaća policija, kao i međunarodna organizacija Interpol, ni nakon dve godine, nisu došli do bilo kakvog saznanja o njihovom kretanju i nalaženju. Na opisani način, podnosiocu su faktički oduzeta sva roditeljska prava, jer dve godine ne zna gde se njegova deca nalaze, dok je maloletnim podnositeljkama uskraćeno pravo da imaju oca.

Propusti Ministarstva unutrašnjih poslova su u ustavnoj žalbi predstavljeni kroz odbijanja funkcionalno nadležnih organizacionih jedinica tog državnog organa da u prvi mah prime krivičnu prij avu za otmicu dece, već su to ura dili kasnije, kada je podnosilac izdejst vovao sudsku privremenu meru, kojom su maloletne podnositeljke njemu povrene na samostalno vršenje roditeljskog prava do okončanja spora. Što se nadležnog javnog tužilaštva tiče, povreda označenih ustavnih prava se, po navodima ustavne žalbe, ogleda u tome što još uvek nije pokrenut postupak povodom otmice maloletne dece, a kao izgovor tome služi činjenica da je reč o maj ci koja samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnom decom i koja odvođenje m dece u inostranstvo ne čini krivično delo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i da im dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 1052/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari :

Maloletne D. P . i M . P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, rođene 14. februara 2011. i 29. juna 2012. godine, podnele su 15. juna 20 18. godine, u svojstvu tužilja, a preko zakonskog zastupnika – majke Z . P, tužbu protiv tužen og P. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi lišenja roditeljskog prava u pogledu saglasnosti za promenu njihovog prebivališta, izdavanja putnih isprava i putovanja u in ostranstvo.

U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da majka samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnim tužiljama, na osnovu pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 963/13 od 27. marta 2013. godine, dok tuženi, kao otac, ima pravo da sa njima održava ličn e odnos e; da je majka maloletnih tužilja, krajem 2017. godine , zaključila brak sa čovekom sa kojim planira preseljenje u Australiju, zajedno sa decom, imajući u vidu da je on državljanin Australije i da je tamo centar njegovih životnih aktivnosti; da između roditelja maloletnih tužilja nema saglasnosti oko preseljenja, odnosno, za promen u njihovog prebivališta, zbog čega je bilo nužno pokrenuti parnicu, saglasno odredbama člana 82. stav 4. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona; da je postupanje tuženog nesavesno, jer nema indicija da bi preseljenjem u Australiju bili ugroženi interesi maloletnih tužilja; da majka kompetentno obavlja svoju funkciju, dok su maloletne tuž ilje u svakom pogledu zaštićene, a imaju i kvalitetan odnos sa majkom i njenim novim suprugom.

U izveštaju Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Zvezdara (u daljem tekstu: CSR Zvezdara) od 3. avgusta 201 8. godine je , pored ostalog, navedeno : da konflikt između roditelja i odsustvo komunikacije predstavljaju visok rizik za emocionalni razvoj dece; da iz tih razloga, selidba u Australiju predstavlja visok rizik da će fizičko odvajanje dece od oca predstavljati prekidanje/slabljenje emocionalnih veza sa ocem, ali i sa očevom familijom , kao i sa bliskim osobama; da u odnosu dece prema ocu, kao i oca prema deci, nema elemenata koji bi ukazivali na to da otac zloupotrebljava roditeljsko pravo, te posledično, nema ni osnova za lišenje od tog a prava; da je nužno uključivanje roditelja u porodično savetovalište, sa ciljem reuspostavljanja odnosa, koji bi osigurao minimum komunikacije i saradnje roditelja, a što je neophodno za dalji pravilan razvoj dece.

Tuženi je 30. oktobra 2018. godine istom sudu podneo protivtužbu, kojom je zatražio da se majka maloletnih tužilja liši roditeljskog prava u pogledu istih onih ovlašćenja koja su navedena u tužbi, kao i čuvanja, podizanja, obrazovanja i zastupanja maloletne dece . Smatrajući da iz tužbenih navoda, kao i određenog ponašanja majke (decu bez njegove saglasnosti preselila na drugu adresu i upisala u drugu školu/vrtić), proizlazi njena namera da decu trajno odvede u inostranstvo, a bez znanja i saglasnosti njega kao oca, tuženi – protivtužilac je predložio izdavanje privremene mere kojom bi se majci , do okončanja spora , zabranilo da bez njegove pismene saglasnosti izv ede dec u iz Republike Srbije, a o čemu treba obavestiti Upravu granične policije Ministarstva unutrašnjih poslova , koja će izvršiti upis rešenja o privremenoj meri u odgovarajući informacioni sistem. Tuženi je u protivtužbi posebno ukazao da odredbe člana 54. Zakona o graničnoj kontroli čine mogućim da maloletno dete koje nema navršenih 16 godina izađe iz Republike Srbije samo u pratnji zakonskog zastupnika, bez prethodne saglasnosti drugog roditelja, što znači da bi majka maloletnih tužilj a mogla nesmetano, sa njihovim važećim putnim ispravama, da ih izvede iz Republike Srbije i odvede u Australiju, ne čekajući odluku kojom bi on bio lišen roditeljskog prava, posebno nakon što je CSR Zvezdara dao mišljenje da za to nisu ispunjeni uslovi.

Podneskom od 26. novembra 2018. godine, tuženi – protivtužilac je predložio izdavanje privremene mere kojom bi se maloletne tužilje – protivtužene poverile njemu do okončanja spora.

Rešenjem od 4. decembra 2018. godine izvršeno je spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi.

Dopisom od 4. decembra 2018. godine, sud je naložio Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Novi Beograd (u daljem tekstu: CSR Novi Beograd) da u roku od 30 dana dostavi nalaz i mišljenje o tome da li su ispunjeni uslovi za delimično lišenje roditeljskog prava oca dece, te za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, kao i da li je celishodno izdavanje predložene privremene mere. U dopisu je takođe navedeno da je CSR Zvezdara, dana 30. novembra 2018. godine, obavestio sud da je nadležnost u ovom predmetu ustupio CSR Novi Beograd, imajući u vidu da se majka sa maloletnim tužiljama preselila na Novi Beograd, a o čemu je obavestila sud.

Dopisima od 24. decembra 2018. i 23. januara 2019. godine, sud je urgirao kod CSR Novi Beograd dostavu nalaz i mišljenja.

CSR Novi Beograd je dopisom od 24. januara 2019. godine obavestio sud da je stručni tim, s obzirom na usložnjenost porodičnih odnosa i brojne postupke koji se vode u vezi sa maloletnim tužiljama, isplanirao opsežniji postupak procene.

Podneskom od 29. marta 2019. godine, naslovljenim kao urgencija za hitno postupanje, tuženi – protivtužilac je obavestio sud da maloletne tužilje od 22. marta 2019. godine ne dolaze u školu/vrtić, gde ih on preuzima po izvršnoj presudi, te da organ starateljstva i policija ne mogu da stupe u kontakt sa majkom, zbog čega sumnja da su deca od strane majke i njenog supruga odveden a u inostranstvo.

CSR Novi Beograd je nalaz i mišljenje od 25. marta 2019. godine dostavio sudu 1. aprila 2019. godine, nakon telefonske urgencije predsednika sudskog veća. U nalazu i mišljenju je, pored ostalog, navedeno: da je majka sa decom menjala adrese nakon razvoda braka; da sa decom i sadašnjim suprugom trenutno živi na Novom Beogradu, u iznajmljenom stanu, opremljenom u skladu sa potrebama porodice, u kome tokom terenske posete nisu uočene uobičajene lične i i porodične stvari koje bi ukazivale na očekivanu dinamiku porodice (slike, ključevi, mobilni telefoni, stvari koje nemaju posebnu namenu, već predstavljaju ukras u prostoru ili uspomenu na neku situaciju); da otac navodi da majka nije tražila njegovu saglasnost i da je on naknadno obavešten o tome da su deca preseljenja na drugu adresu i upisana u drugu školu/vrtić; da su prijavu o promeni ponašanja majke, u smislu otuđenja od porodice porekla, te posledično i otuđenja maloletne dece od srodnika, podneli i njeni roditelji, koji su izjavili da su zabrinuti za njeno funkcionisanje, te da su bili prinuđeni da podnesu tužbu za uređenje ličnih odnosa sa unukama, sa kojima je kontakt prekinut u drug oj polovin i 2018. godine; da je otac uplašen od mogućnosti da majka odvede decu, posebno nakon što mu je ponudila nagodbu da se sa decom iseli u Austriju, što je bliž e od Australije ; da s obzirom na kontinuirano prisutne disfunkcionalne porodične odnose koj i onemogućavaju bazičnu roditeljsku saradnju, aktuelne sudske postupke, izričit stav majke u vezi sa iseljavanjem, ukoliko deca i dalje budu poverena njoj, prekid kontakta dece i majčinih roditelja i sumnje na psihološko otuđenje dece od oca i bliskih srodnika, CSR Novi Beograd je mišljenja da je u cilju sagledavanja najboljeg interesa maloletne dece neophodno izvršiti sudsko-medicinsko veštačenje roditelja i njihovog odnosa sa decom; da će po dobijanju nalaza i mišljenja komisije vešptaka , stručni tim biti u mogućnosti da dostavi mišljenje u vezi sa izmenom odluke o poveravanju dece; da roditelji žele da se podvrgnu sudsko-medicinskom veštačenju, kao i da plate troškove za njegovo obavljanje.

Kasnije, tokom postupka, nesumnjivo je utvrđeno da su maloletne tužilje – protivtužene, dana 22. marta 2019. godine, u pratnji svoje majke, napustile Republiku Srbiju preko graničnog prelaza „Surčin“, odakle su avionom, preko Istambula, otputoval e za Džakartu. Njihovo dalje kretanje nije utvrđeno do okončanja postupka.

Podneskom od 11. aprila 2019. godine, tuženi – protivtužilac je preinačio protivtužbu, tako što je, umesto delimičnog, zatražio potpuno lišenje roditeljskog prava majke.

U izveštaju CSR Novi Beograd od 23. aprila 2019. godine, pored ostalog, navedeno je da je svojim postupkom (odvođenje dece u nepoznatom pravcu, bez znanja i saglasnosti oca) majka zloupotrebila svoje roditeljsko pravo i grubo zanemarila dužnost iz sadržine roditeljskog prava – sprečavanje održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi . CSR Novi Beograd je predložio privremenu mer u kojom bi se deca poverila ocu do okončanja spora .

Rešenjem od 28. maja 2019. godine usvojena je predložena privremena mera. Protekom roka za žalbu, ovo rešenje je postalo pravnosnažno.

CSR Novi Beograd je u tri navrata (izveštaji od 27. aprila, 6. avgusta i 14. oktobra 2020. godine) odbio da dostavi konačno mišljenje o roditeljski m kompetencija ma, pravdajući to činjenicom da su majka i deca nedostupni za opservaciju, zbog čega je procena roditeljskih kompetencija izvršena samo za oca.

Na ročištu održanom 23. februara 2021. godine, nakon izvođenja dokaza saslušanjem tuženog-protivtužioca u svojstvu parnične stranke, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 1052/18 od 2 3. februara 20 21. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev maloletnih tužilja za delimično lišenje roditeljskog prava tuženog – protivtužioca, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca , pa je majka maloletnih tužilja, a tužena po protivtužbi, u potpunosti lišena roditeljskog prava, zbog čega je, pored ostalog, obavezana da maloletne tužilje odmah preda tuženom – protivtužiocu.

Iz obrazloženja navedene presude proizlazi da jedini razlog za potpuno oduzimanje roditeljskog prava jeste činjenica da je tužena sa maloletnom decom napustila Republiku Srbiju, a da o tome nije obavestila tuženog – protivtužioca, kao oca dece, niti je od njega dobila saglasnost da to uradi, što ima za posledicu da tuženi – protivtužilac svoju decu nije video od marta 2019. godine, od kog momenta nema bilo kakvu informaciju o tome gde se deca nalaze, s kim su i kako žive.

Protekom roka za žalbu, tačnije 16. aprila 2021. godine, navedena presuda je postala pravnosnažna i izvršna .

Tužena po protivtužbi je sve vreme trajanja postupka bila zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta ( član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo, da se pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju naročito – obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti (član 78. st . 3. i 4. ).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20 – autentično tumačenje) propisano je : da su izvršni postupak i postupak obezbeđenja hitni (član 15. stav 1.); da sredstva obezbeđenja jesu sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari po sporazumu stranaka, sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari, prethodne mere i privremene mere (član 414.); da rešenje o obezbeđenju ima dejstvo rešenja o izvršenju, i izvršava se pre njegove pravnosnažnosti (član 422. stav 1.); da sud može odlučiti o predlogu za obezbeđenje pre nego što ga dostavi izvršnom dužniku i omogući mu se da o njemu izjasni – 1) ako bi izvršni poverilac, zbog odlaganja, mogao pretrpeti nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu, 2) radi otklanjanja neposredne opasnosti protivpravnog oštećenja stvari ili gubitka ili teškog ugrožavanja prava (član 424. stav 1. tač. 1) i 2)); da sud može odrediti privremenu meru pre, u toku ili posle sudskog ili upravnog postupka pa dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 447. stav 1.); da se privremenom merom obezbeđuje novčano ili nenovčano potraživanje čije postojanje izvršni poverilac učini verovatnim, a da bi se odredila privremena mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja, izvršni poverilac, osim verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje) (član 449. st. 1. i 3.).

Odredbama člana 54. Zakona o graničnoj kontroli („Službeni glasnik RS“, broj 24/18) propisano je: da prilikom granične provere maloletnih lica, policijski službenik posebnu pažnju obraća da li maloletno lice putuje samo ili u pratnji drugog lica (stav 1.); da za prelazak državne granice maloletno lice, državljanin Republike Srbije do navršene 16. godine života, kada putuje samo ili u pratnji drugog lica koje mu nije roditelj ili zakonski zastupnik, mora posedovati overenu saglasnost oba roditelja, ako zajednički vrše roditeljsko pravo, ili zakonskog zastupnika (stav 2.) .

5. Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavnom žalbom ističu povred e prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava deteta i roditelja , zajemčenih odredbama čl . 64. i 65. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Polazeći od toga da je ustavn a žalb a podneta u vreme kada je predmetni parnični postupak, u okviru kojeg je trebalo odlučiti o predlogu za izdavanje privremene od 30. oktobra 2018. godine, još uvek bio u toku, Ustavni sud konstatuje da ne postoji njegova nadležnost kada je reč o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. s tav 1. Ustava, imajući u vidu da su podnosioci imali na raspolaganju prigovor radi ubrzavanja postupka, saglasno proceduri koju propisuje navedeni zakon.

Međutim, kada je reč o ostalim pravima , Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi više puta iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, primenjujući i tumačeći sadržinu prav a na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , ustanovio da uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života, čak i kada je došlo do raskida odnosa između roditelja (videti presude Diamante i Pelliccioni protiv San Marina, broj predstavke 32250/08, od 27. septembra 2011. godine, stav 170, Keegan protiv Irske, broj predstavke 16969/90, od 26. maja 1994. godine, stav 50. i gore citiranu Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). U situaciji kada je porodična veza između deteta i roditelja već uspostavljena, država i njeni organi moraju biti usmereni na očuvanje te veze, posebno kada je zajednica života između roditelja prestala. Reč je, dakle, o pozitivnoj obavezi države da omogući delotvorno poštovanje porodičnog života, usvajanjem adekvatnih mera, kao što su kreiranje pravnog okvira za presuđenje i mehanizma za prinudno izvršenje, a onda kada je to primereno i preduzimanje specifičnih koraka (videti presudu u predmetu Moog protiv Nemačke, predstavke br. 23280/08 i 2334/10, od 6. oktobra 2016. godine, st. 53. i 54.).

Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe povredu označenih prava vide u propustu suda i nadležnog organa starateljstva da u razumnom roku odluče o privremenoj meri koja je predložena u protivtužbi od 30. oktobra 2018. godine, čime je majci omogućeno najpre da maloletne podnositeljke izvede iz Republike Srbije, a zatim i odvede na nepoznatu lokaciju u inostranstvu, što je za posledicu imalo prekid svakog kontakta između oca i maloletne dece , Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba, bez obzira na to što je predmetni parnični postupak, u vreme njenog podnošenja, još uvek bio u toku, dopuštena sa aspekta prava deteta iz člana 64. i prava roditelja iz člana 65. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u predlog u za izdavanje privremene mere od 30. oktobra 2018. godine , pored ostalog, naveo da ponašanje majke maloletnih podnositeljki (preseljenje na drugu adresu u Beogradu i promena škole/vrtića bez njegove saglasnosti), kao i činjenica da nadležni organ starateljstva, povodom tužbe za njegovo delimično lišenje roditeljskog prava, nije dao pozitivno mišljenje po pitanju preseljenja maloletnih podnositeljki u Australiju (mišljenje CSR Zvezdara od 3. avgusta 2018. godine), čini realn om opasnost da će majka iseliti maloletne podnositeljke iz Republike Srbije bez njegove prethodne sa glasnosti, ne čekajući odluku po tužbi za delimično lišenje roditeljskog prava. Posebno je ukazano da odredbe člana 54. Zakona o graničnoj kontroli omogućavaju maloletn oj dec i do 16. godine života da Republiku Srbiju napuste samo u pratnji roditelja koji je njihov zakonski zastupnik, bez saglasnosti drugog roditelja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. decembra 2018. godine zatražio od nadležnog organa starateljstva, tada je to bio CSR Novi Beograd, da se pored zahteva iz tužbe i protivtužbe, izjasni i o celishodnosti izdavanja privremene mere od 30. oktobra 2018. godine. Kako CSR Novi Beograd nije postupio po ovom zahtevu, upućene su urgencije od 24. decembra 2018. i 23. januara 2019. godine, povodom kojih je CSR Novi Beograd, dopisom od 24. januara 2019. godine, obavestio sud da je stručni tim, s obzirom na usložnjenost porodičnih odnosa i brojne postupke koji se vode u vezi sa maloletnom decom, isplanirao opsežniji postupak procene. O predloženoj privremenoj meri, CSR Novi Beograd se u navedenom dopisu nije izjasnio. Mišljenje od 25. marta 2019. godine, koje je CSR Novi Beograd, nakon telefonske urgencije predsednika postupajućeg veća, sudu dostav io 1. aprila 2019. godine, svedeno je na zaključak o neophodnosti sudsko-medicinskog veštačenja roditelja maloletne dece, ali isključivo u kontekstu zahteva iz tužbe i protivtužbe, ne i povodom predložene privremene mere. Dakle, o celishodnosti izdavanja privremene mere, CSR Novi Beograd se nije izjasnio ni u pomenutom mišljenju, koje , kako se to kasnije ispostavilo, datira iz perioda nakon što su maloletne podnositeljke napustile Republiku Srbiju sa svojom majkom .

Sledom izloženog, Ustavni sud zaključuje da su okolnosti konkretnog slučaja zahtevale naročito hitno postupanje suda . Uprkos upozorenjima na rizično ponašanje majke maloletnih podnositeljki , jer je bez saglasnosti oca preselila decu na drugu adresu u Beogradu i upisala ih u drugu školu/vrtić, kao i osnovano ukazivanje da ih ona iz Republike Srbije može izvesti bez njegove saglasnosti (iz odredbe člana 54. stav 2. Zakona o graničnoj kontroli proizlazi da se saglasnost drugog roditelja zahteva samo u slučaju zajedničkog vršenja roditeljskog prava, što ovde nije slučaj), parnični sud, osim zahteva od 4. decembra 2018. godine upućenog CSR Novi Beograd da se izjasni o celishodnosti izdavanja privremene mere, koji je u dva navrata ponovio (kroz pismene urgencije), nije preduzeo nijednu drugu radnju povodom predložene privremene mere. CSR Novi Beograd je nakon druge urgencije obavestio sud da je u planu opsežna opservacija odnosa između roditelja i dece, ne dotičući se pitanja celishodnosti izdavanja privremene mere. Parnični sud povodom toga nije reagovao, utoliko što bi dalje insistirao kod organa starateljstva na izjašenju o predloženoj privremenoj meri ili , nezavisno od stav a organa starateljstva , odlučio o predlogu. Činjenica da ne postoji zakonska prepreka da majka koja samostalno vrši roditeljsko pravo maloletnu decu izvede preko granice Republike Srbije bez saglasnosti oca , a pritom je reč o majci koja je neskriveno iskazivala pretenziju da decu preseli u inostranstvo i pored protivljenja oca, do te mere da je u ime maloletne dece pokrenula parnični postupak kako bi se otac lišio ovlašćenja vezanih za promenu prebivališta dece, po mišljenju Suda, mogla je u dovoljnoj meri da opravda sud da o predlogu odluči i pre nego što majci i organu starateljstva omogući da se o njemu izjasn e, a u smislu člana 424. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Kada je postupanje nadležnog organa starateljstva u pitanju, Ustavni sud polazi od toga da je CSR Novi Beograd u mišljenju od 25. marta 2019. godine, između ostalog, konstatovao da maloletna deca sa majkom i njenim suprugom žive u iznajmljenom stanu, u kome tokom terenske posete nisu uočene uobičajene lične i porodične stvari koje bi ukazivale na očekivanu dinamiku porodice (slike, ključevi, mobilni telefoni, stvari koje nemaju posebnu namenu, već predstavljaju ukras u prostoru ili uspomenu na neku situaciju), zatim izričit stav majke u vezi sa iseljavanjem, ukoliko deca i dalje budu poverena njoj, kao i prekid kontakta dece sa roditeljima majke, kao posledica promene njenog ponašanja. Ovako utvrđene činjenice, svakako, ne mogu opravdati organ starateljstva da se po tri uzastopna zahteva suda ne izjasni o celishodnosti izdavanja privremene mere. Naprotiv, takvo stanje stvari predstavljalo je naročit povod da CSR Novi Beograd najpre razmotri pitanja koja su u vezi sa predloženom privremenom merom, nezavisno od opsežne opservacije koja je planirana u vezi sa zahtev ima iz tužbe i protivtužbe. Međutim, i pored takvog ponašanja CSR Novi Beograd , ostaje činjenica da u ovakvoj vrsti postupka organ starateljstva ima samo ulogu pomoćnog organa , zbog čega nepostupanje po zahtevima od 4. i 24. decembra 2018. i 23. januara 2019. godine , svakako, nije smelo biti prepreka za sud da samostalno odluči o predlo gu za izdavanje privremene mere.

Polazeći od toga da je odvođenje maloletne dece na nepoznatu lokaciju u inostranstvu nesumnjivo izazvalo prekid svakog kontakta između oca i maloletne dece, pri čemu, taj kontakt nije ni moguće ostvariti sve dok se ne utvrdi mesto gde se deca nalaze, što je sve posledica nepostupanja suda i organa starateljstva povodom predloga za izdavanje privremene mere, od koje se osnovano moglo očekivati da će spreči ti navedeni protivpravn i čin majke, Ustavni sud nalazi da su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, a maloletnim podnositeljkama prava deteta iz člana 64. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su u potpunosti u skraćeni za uživanje u zajedničkom društvu, kao osnovnom elementu porodičnog života . Stoga je Sud, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu činjenicu da su podnosi oci u potpunosti uskraćen i za međusobni kontakt , što nesumnjivo proizvodi izuzetno štetne posledice po njihov odnos. Međutim, Ustavni sud smatra da na visinu naknade presudno utiče činjenic a da je majka maloletnih podnositeljki, a tužena po protivtužbi, u potpunosti lišena roditeljskog prava i da je takva odluka postala pravnosnažna, pri čemu je razlog za njeno donošenje upravo odvođenje dece iz Republike Srbije na nepoznatu lokaciju u inostranstvu, bez znanja i prethodne saglasnosti oca. Dakle, majka maloletnih podnositeljki je na jstrože sankcionisana kao roditelj od strane nadležnog suda, time što je u potpunosti lišena roditeljskog prava, uz obavezu da maloletnu decu odmah preda ocu. Po mišljenju Ustavnog suda, podnosilac sa ovakvom izvršnom ispravom, nakon što se okonča međunarodna potraga za maloletnim podnositeljkama, koja je, prema sadržini dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, vrlo intenzivna, a istu sprovodi Organizacija za međunarodnu policijsku saradnju „Interpol“, moći da zatraži njeno priznanje i izvršenje, naročito ukoliko se ispostavi da se maloletna deca nalaze u nekoj od zemalja koje su ratifikovale Konvenciju o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, koja je pod okriljem Haške konferencije za međunarodno privatno pravo zaključena u Hagu 19. oktobra 1996. godine, u kom slučaju bi postupak priznanja i izvršenja bio u znatnoj meri olakšan. Pored navedenog, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom napominje da su podnosioci, u vreme podnošenja ustavne žalbe, imali na raspolaganju prigovor radi ubrzavanja postupka, saglasno proceduri koju propisuje Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje o povredi označenih prava radnj ama i propuštanj ima Ministarstva unutrašnjih poslova i nadležnog javnog tužilaštva, imajući u vidu da je ustavnu žalbu usvojio u odnosu na postupa k pred nadležn im sud om, u okviru kojeg je ocenjeno i postupanje organa starateljstva. Pored toga, Ustavni sud podseća na svoj stav da krivična prijava predstavlja samo inicijalni akt na osnovu koga nadležni tužilac, proveravajući njene navode, utvrđuje da li ima osnova za pokretanje krivičnog postupka protiv prijavljenog lica ili ne, te da se samim podnošenjem krivične prijave ne stiče pravo da se po podnetoj krivičnoj prijavi pokrene krivični postupak. Takođe, Ustavni sud je u R ešenju Už-2424/2011 od 22. decembra 2011. godine, pored ostalog, istakao da se u predistražnoj fazi prethodnog postupka ne odlučuje o pravima, obavezama, niti na zakonu zasnovanom interesu oštećenog.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja i deteta zbog otmice dece

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti