Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u revizijskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio procesno pravo, jer propust suda da utvrdi vrednost spora ne sme ići na štetu stranke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7084/2015
25.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Šarabače iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Šarabače i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1067/15 od 8. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1067/15 od 8. jula 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2285/12 od 23. aprila 2014. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Šarabača iz Beograda je, 2 . novembra 2015. godine, preko punomoćnika Srđana B. Lazarevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1067/15 od 8. jula 2015. godine , zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenim rešenjem nezakonito i nepravilno odbačena kao nedozvoljena revizija tužilaca, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, izjav ljena protiv drugostepene odluke, uz obrazloženje da vrednost predmeta spora nije označena ni u tužbi, a ni do okončanja postupka, da se ista ne može utvrditi ni na osnovu određene ili plaćene sudske takse, zbog čega se smatra da vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi revizijski cenzus. Predložio je da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe i još tri lica protiv tuženog – „Teleoptik – Žiroskopi “ d.o.o, Beograd, radi poništaja odluka o dodeli stanova .

Presudom Prvog osnovnog suda P1. 3296/10 od 7. juna 2011. godine, u stavu prvom i drugom izreke , konstatovano je po vlačenje tužbe nekih od tužilaca; u stavu trećem izreke poništene su kao nezakonite odluke o dodeli stanova Komisije za društveni standard pravnog prethodnika tuženog od 12. j una 1992. godine, kao i odluke Radničkog saveta tog tuženog o odbijanju prigovora tužilaca, dok je u stavu četvrtom izreke obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka.

Presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 2285/12 od 23. aprila 2014. godine prvostepena presuda je preinačena u stavovima trećem i četvrtom izreke, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan, a tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove postupka.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1067/15 od 8. jula 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca , izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2285/12 od 23. aprila 2014. godine.

Revizijski sud je u obrazloženju, pored ostalog, naveo sledeće: da je tužba radi poništaja odluka o dodeli stanova podneta 13. oktobra 1992. godine, bez oz načene vrednosti predmeta spora; da vrednost predmeta spora nije označena ni do okončanja postupka; da taksa na tužbu nije određena niti naplaćena. Dalje je navedeno da, s obzirom na to da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti se ona može odrediti na osnovu određene ili naplaćene sudske takse, Vrhovni kasacioni sud smatra da revizija nije dozvoljena, jer se radi o imov inskopravnom zahtevu čije vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14), pored ostalog, je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29.); da ako se zahtev odnosi na buduća davanja koja se ponavljaju, vrednost predmeta spora računa se po njihovom zbiru, ali najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina (član 30.); da ako jedna tužba protiv istog tuženog obuhvata više zahteva koji se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu, nadležnost se određuje prema zbiru vrednosti svih zahteva, da ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova, ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva (član 31.); da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela, a kad se spor vodi o postojanju zakupnog odnosa, vrednost se računa prema jednogodišnjoj zakupnini, osim ako se radi o zakupnom odnosu zaključenom na kraće vreme (član 32.); da ako se tužbom zahteva samo davanje obezbeđenja za izvesno potraživanje ili ustanovljenje založnog prava, vrednost predmeta spora određuje se prema iznosu potraživanja koje treba obezbediti, ali da, ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja koje treba obezbediti, kao vrednost predmeta spora uzeće se vrednost predmeta zaloge (član 33.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se tim pravom jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. S tim u vezi, a imajući u vidu navedeno, sadržinu ustavne žalbe i osporenog akta, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o dozvoljenosti revizije podnosioca proizvoljno primenio merodavno procesno pravo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud podseća da je Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju tužilaca, između ostalih i podnosioca ustavne žalbe, kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse

Polazeći od svog pravnog stava, kao i prakse koju je Ustavni sud izgradio u istim činjeničnim i pravnim situacijama, te činjenice da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora nije bila opredeljena u tužbi, ni do zaključenja glavne rasprave, Ustavni sud nalazi da je u osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda proizvoljno primenjeno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. Načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo da trpi nikakve štet ne posledice zbog propusta suda da mu naloži plaćanje određenog iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora izražen je i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, od 21. septembra 2010. godine.

Ustavni sud je ovakav stav zauzeo i u Odluci Už- 4932/2011 od 30. januara 2014. godine.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da osporeno revizijsko rešenje predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1067/15 od 8. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio navedeno rešenje i odredio da isti sud ponov o odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2285/12 od 23. aprila 2014. godine.

7. Uzimajući u obzir da je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud sud ukazuje da je , saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da neobrazloženo pozivanje na povredu određenih ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da u ustavnoj žalbi, izjavljenoj preko punomoćnika – advokata, nisu navedeni ni konkretni, niti činjenično i pravno utemeljeni razlozi na kojima podnosilac zasniva svoje tvrdnje o tome da su mu osporeni m aktom povređena označena ustavna prava.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih prava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u revizijskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti