Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda i značajnog doprinosa podnosioca, dosuđena mu je naknada nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7085/2020
17.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M. iz Belegiša kod Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 729/19 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 692/08), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo P. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M. iz Belegiša kod Stare Pazove je 16. jula 2020. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 729/19. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici vođenoj po tužbi radi utvrđenja prava svojine. Navodi da je tužba podneta još 12. decembra 2008. godine, a da je spor, prevazilazeći sve okvire razumnog i prihvatljivog roka za suđenje, trajao 12 godina.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u navedenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te traži naknadu nematerijalne štete u visini od 9.000 evra zbog povrede označenog prava, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom u iznosu od 45.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnim sudom u Staroj Pazovi P. 729/19, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa tužiocem C.M iz Belegiša kod Stare Pazove, ocem podnosioca, podneo tužbu 12. decembra 2008. godine Opštinskom sudu u Staroj Pazovi (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih „N.“ A.D. STARA PAZOVA, D. A. i Republike Srbije –Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, radi priznanja prava svojine na nekretninama. Predmet je zaveden pod brojem P. 692/08.

Opštinski sud je doneo presudu zbog propuštanja P. 692/08 od 29. januara 2009. godine, ali je 5. avgusta 2009. godine doneo rešenje kojim se žalba drugotužene smatra predlogom za vraćanje u pređašnje stanje i dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, te zakazao ročište za glavnu raspravu 21. oktobra 2009. godine. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a spisi predmeta su, pred sada nadležnim Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi (nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini) zavedeni pod brojem P. 2932/10 i prvo ročište je zakazano za 2. novembar 2010. godine. Ovo ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, koji je tražio odlaganje.

Prvotuženi je 24. septembra 2010. godine podneo protivtužbu protiv tužilaca – protivtuženih, radi utvrđenja prava svojine, a Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi je rešenjem P. 2932/10 od 7. marta 2012. godine spojio ove postupke. U međuvremenu je, 1. februara 2011. godine, preminuo tužilac C.M. Međutim zajednički punomoćnik tužilaca nije o ovome obavestio sud sve do ročišta za glavnu raspravu održana 20. decembra 2013. godine, kada je to usmeno saopštio, dostavivši i izvod iz matične knjige umrlih, iako je u međuvremenu dostavljao podneske u ime oba tužioca i na ročištu održanom 6. jula 2012. godine predlagao saslušanje oba tužioca.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu i dva neodržana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi je doneo rešenje P. 2932/10 od 20. decembra 2013. godine da se postupak prekida usled smrti tužioca C.M, te da će se nastaviti kada naslednici preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Predlog za nastavak postupka tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je tražio podneskom od 10. avgusta 2016. godine uz dostavljanje rešenja Osnovnog suda u Staroj Pazovi O. 768/14 od 21. jula 2014. godine kojim je on oglašen za naslednika na osnovu zakona. Po prijemu podneska prvotuženog - protivtužioca u septembru 2016. godine, te podneska tužioca - protivtuženog u oktobru iste godine, Osnovni sud u Staroj Pazovi je prvo ročište zakazao za 23. januar 2017. godine, ali je punomoćnik tužioca - protivtuženog tražio njegovo odlaganje zbog godišnjeg odmora. Međutim, iako je naredno ročište zakazano za 7. mart 2017. godine, ni ono nije održano, ali zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 21. aprila 2017. godine nastavljen je postupak, a zatim je predmet zaveden pod novim brojem P. 474/17.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 474/17 od 3. oktobra 2017. godine, kojom je utvrđeno da je protivtužba tuženog – protivtužioca prvog reda povučena, te usvojen u celosti tužbeni zahtev tužioca, održana su dva ročišta na kojima su saslušana tri svedoka i tužilac u svojstvu parnične stranke i pročitani pisani dokazi. Protiv presude je drugotužena izjavila žalbu, a Apelacioni sudu Novom Sadu je rešenjem Gž. 4016/17 od 1. februara 2018. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke ožalbene presude.

Osnovni sud u Staroj Pazovi je rešenjem P. 474/17 od 5. februara 2018. godine ispravio presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 474/17 od 3. oktobra 2017. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4016/17 od 20. marta 2018. godine je usvojena žalba tužene Republike Srbije i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 474/17 od 3. oktobra 2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 474/17 od 5. februara 2018. godine, ukinuta u usvajajućem pobijanom delu i u delu o troškovima postupka u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, te predmet upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovo rešenje je primljeno u prvostepenom sudu 30. marta 2018. godine, ali je predmet bio u arhivi i postupajućem sudiji je iznet 1. jula 2019. godine. Predmet je pred prvostepenim sudom dobio novi broj P. 729/19.

Nakon dva održana ročišta, te pribavljenog izveštaja RGZ –SKN, zaključena je glavna rasprava i presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 729/19 od 27. novembra 2019. godine je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije, izjavljenoj 8. januara 2020. godine, Apelacioni sudu Novom Sadu je presudom Gž. 151/20 od 21. maja 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 729/19 od 27. novembra 2019. godine, te odbio zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet 12. decembra 2008. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, a pravnosnažno okončan 21. maja 2020. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 151/20.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 11 godina i pet meseci.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen, ali je bio relativno procesno usložnjen, što je doprinelo da postupak duže traje, i to zbog toga što su u postupku učestvovala na strani tužioca i tuženog po dva lica, što se u jednom delu postupka raspravljalo po tužbi i protivtužbi i što je usled smrti jednog od tužilaca postupak bio u prekidu dve godine i skoro osam meseci, a što se sudu ne može staviti na teret.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji je nesumnjivo imao interes da se ovaj postupak efikasno okonča, Ustavni sud je utvrdio da je na njegovoj strani bilo doprinosa dužem trajanju postupka u znatnoj meri, jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik (kao i zajednički punomoćnik oba tužioca), bez obzira na smrt drugog tužioca (oca podnosioca) još 1. februara 2011. godine, o ovoj činjenici nisu obavestili sud dve godine i 10 meseci, a zatim su, posle određenog prekida postupka, nastavak tražili čak dve godine po okončanju ostavinskog postupka, koji je pokrenut tek posle prekida ove parnice. Pored ovoga, punomoćnik tužioca je dva puta tražio odlaganja ročišta, što je takođe uticalo da postupak duže traje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko 11 godina, leži na sudovima koji su postupali u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prva prvostepena presuda doneta posle osam godina i deset meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, a između ostalog zbog neažurnog zakazivanja ročišta, odlaganja ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i kašnjenja sa spajanjem postupaka. Ipak, i ta presuda je, a nakon vraćanja spisa od strane drugostepenog suda radi ispravke, bila ukinuta, zbog čega je predmet vraćen na ponovni postupak. Međutim, prvostepeni sud je sa započinjanjem ponovnog postupka svojom greškom kasnio godinu i šest meseci, da bi nakon toga postupak efikasno bio okončan za nepunih deset meseci u dve sudske instance. Ipak, ovo ne opravdava jedanaestogodišnje trajanje ovog parničnog postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 729/19 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 692/08), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali, uz izvesnu složenost postupka, i značajan doprinos podnosioca dužini trajanja. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti