Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosio na pravičnost suđenja je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7089/2012
21.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Đorđevića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Đorđevića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 66/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Đorđević iz Leskovca je podneo, 3. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Dimitrija Ličanskog, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 66/10 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 207/12 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32 . stav 1. Ustava. Podneskom od 19. decembra 2012. godine podnosilac je dopunio razloge ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je , između ostalog, istakao: da mu je osporenom revizijskom presudom, kojom je preinačena drugostepena presuda i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 66/10 od 14. maja 2010. godine, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju , podnosilac bio u radnom odnosu kod tuženog FHI "Zdravlje" iz Leskovca, od 1978. do 15. maja 2003. godine , na poslovima predradnika na liniji; da mu je rešenjem tuženog broj 4308/1 od 15. maja 2003. godine izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, na osnovu ko je je istog dana doneto i rešenje o otkazu ugovora o radu; da mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa izrečena zbog teže povrede radne obaveze iz člana 110. stav 2. tač . 12, 14 . i 16. Pojedinačnog kolektivnog ugovora u vezi sa članom 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu; da je , prema potvrdi MUP-a , nakon pretresa stana i putničkog vozila 19. marta 2003. godine , kod njega pronađena veća količina lekova koje proizvodi tuženi; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 792/03 od 27. avgusta 2003. godine, on oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo sitne krađe iz člana 173. stav 1. KZ PC; da je revizijski sud u razlozima osporene presude naveo da u toku postupka nije dokazao da je pronađene lekove kupio ili pribavio na drugi legalan način, pa je samo na osnovu toga zaključio da je lekove neovlašćeno iznosio iz preduzeća, iz čega je izveo zaključak da je svojom krivicom izvršio povredu radne obaveze koja je ugovorom o radu predviđena kao razlog za otkaz; da je ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda potpuno pogrešan i neutemeljen, imajući u vidu princip prezum pcije nevinosti; da je primenom pravila o teretu dokazivanja, tuženi u ovom postupku morao dokazati da je tužilac lekove koji su pronađeni u njegovom stanu i automobilu uzimao neovlašćeno od tuženog; da budući da nema nijednog dokaza da je tužilac iznosio lekove iz poslovne jedinice gde je radio na pakovanju, da nema dokaza da je prilikom kontrole pri izlasku iz preduzeća kod njega pronađena ili uzeta bilo koja količina lekova u vlasništvu tuženog, te da sama činjenica da većinu lekova pronađenih kod njega proizvodi tuženi - ne može biti osnov odgovornosti za navedene povrede radne obaveze zbog kojih mu je otkazan ugovor o radu i da ni u disciplinskom postupku nije utvrđeno da je izvršio proneveru i krađu imovine i sredstava tuženog i da za takve navodne radnje ni pred sudom tuženi nije pružio dokaze. Podnosilac je dalje istakao: da je radni spor u predmetnoj pravnoj stvari pokrenuo tokom 2003. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad; da je postupak okončan tek donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 207/12 od 6. juna 2012. godine, što znači da je postupak u ovoj pravnoj stvari trajao više od devet godina i da je , imajući u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu , nesumnjivo da je navedeni radni spor trajao nerazumno dugo, za šta krivicu snose isključivo sudovi koji su postupali u ovoj pravnoj stvari - O pštinski sud u Leskovcu, Okružni sud u Leskovcu, Apelacioni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud, usled čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe , kao i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 66/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 6. juna 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, protiv tuženog Farmaceutsko-hemijske industrije „Zdravlje“ AD, Leskovac, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i otkazu ugovora o radu i naknade štete za izostalu zaradu.

Po dostavljanju odgovora na tužbu, na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 16. decembra 2003. godine, na predlog tužioca je prekinut postupak, do okončanja krivičnog postupka koji se protiv njega vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 3996/03 od 28. oktobra 2005. godine je nastavljen parnični postupak, i to na predlog punomoćnik a tužioca iz podnesk a od 18. jula 2005. godine, s obzirom na to da je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 795/03 od 27. avgusta 2003. godine, koja je postala pravnosnažna 25. aprila 2005. godine.

Pred prvostepenim sudom je do donošenja prve presude održano pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke i veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke, a jedno ročište (zakazano za 14. februar 2006. godine) nije održano jer nije pristupio tužilac , iako je bilo određeno izvođenja dokaza njegovim saslušanjem.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5404/05 od 26. juna 2006. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da su rešenja o prestanku radnog odnosa broj 4305/01 od 15. maja 2003. godine i otkazu ugovora o radu broj 4308/2 od 15. maja 2003. godine nezakonita i da se kao takva poništavaju, a tuženi je obavezan da tužioca vrati na radno mesto na kome je bio pre prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete za izostalu zaradu za period od 15. maja 2003. do 30. aprila 2006. godine isplati iznos od 810.287,54 dinara i na ime kamate iznos od 246.998,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2006. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na račun nadležnih fondova izvrši uplatu dosuđenih iznosa na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosa za zdravstveno osiguranje i doprinosa za slučaj nezaposlenosti, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 15. maja 2003. godine do 30. aprila 2006. godine, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 2369/03 od 21. marta 2007. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 5404/05 od 26. juna 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku je, nakon održana četiri ročišta i izvedenih dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i dopunskog veštačenja preko sudskog veštaka ekonomske struke , presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1. 718/07 od 20. novembra 2007. godine u celosti odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 704/08 od 28. marta 2008. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 718/07 od 20. novembra 2007. godine, tako što je usvojio u celosti tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 846/08 od 1. aprila 2009. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 704/08 od 28. marta 2008. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P1. 718/07 od 20. novembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana četiri ročišta, na kojima su izvedeni dopunski dokazi, a četiri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, štrajka advokata i reorganizacije pravosuđa.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 66/10 od 14. maja 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su rešenja o prestanku radnog odnosa broj 4305/01 od 15. maja 2003. godine i otkazu ugovora o radu broj 4308/2 od 15. maja 2003. godine nezakonita, te da se kao takva ponište, a da se tuženi obaveže da tužioca vrati na radno mesto na kome je bio pre prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete za izostalu zaradu za period od 15. maja 2003. do 30. septembra 2007. godine isplati iznos od 1.387.360,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. septembra 2007. godine do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da za njega na račun nadležnih fondova izvrši uplatu određenih iznosa , i to na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosa za zdravstveno osiguranje i doprinosa za slučaj nezaposlenosti, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 15. maja 2003. do 30. septembra 2007. godine, a stavom četvrtim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja te presude proizlazi: da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od 1978. do 15. maja 2003. godine , na poslovima predradnika na liniji; da mu je rešenjem tuženog broj 4308/1 od 15. maja 2003. godine izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa , na osnovu ko je je doneto i rešenje od 15. maja 2003. godine o otkazu ugovora o radu; da mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa izrečena zbog teže povrede radne obaveze iz člana 110. st av 2. tač. 2), 14) i 16) Pojedinačnog kolektivnog ugovora, u vezi sa članom 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu; da je prema potvrdi MUP-a, prilikom pretresa stana i putničkog vozila tužioca, dana 19. marta 2003. godine pronađena veća količina lekova koje proizvodi tuženi, od kojih su neki bili u rinfuznom stanju i spakovani u plastične kese, a neki su bili u tablama, i da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu tužilac oslobođen od optužbe da je izršio krivično delo sitne krađe iz člana 173. stav 1. K3PC. Prvostepeni sud je dalje utvrdio: da je disciplinski postupak koji je prethodio donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa sproveden prema odredbama tada važećeg Zakona o radu i Pojedinačnog kolektivnog ugovora ; da je disciplinski postup ak pokrenut od ovlašćenog lica tuženog; da je isti sproveo ovlašćeni radnik tuženog; da je tužilac saslušan i upoznat sa svojim pravima; da je povreda radne obaveze za koju je tužilac oglašen krivim predviđena pojedinačnim kolektivnim ugovorom važećim u vreme vođenja disciplinskog postupka, te da je u vreme disciplinskog postupka utvrđeno da su lekovi nađeni kod tužioca proizvedeni od strane tuženog i drugih proizvođača i posebno je utvrđivano kako su se ti lekovi našli kod tužioca, ali da on za svoje tvrdnje da je iste kupovao nije pružio odgovarajuće dokaze. Prvostepeni sud nalazi da je tužilac u više navrata uzimao lekove od tuženog, čime je izvršena povreda radne obaveze krivicom tužioca koja je predviđena zaključenim ugovorom o radu, pa je samim tim utvrdio da je tužilac učinio i nezakonito raspolaganje sredstvima tuženog zbog čega je našao da su osporena rešenja zakonita. Pored navedenog, istak nuto je da je pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Leskovcu K. 795/03 od 27. avgusta 2003. godine bez značaja za presuđenje, s obzirom na to da oslobađajuća presuda krivičnog suda , u smislu člana 13. Zakona o parničnom po stupku, ne isključuje vođenje parnice iz radnog odnosa.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 2410/10 od 1. novembra 2011. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 66/10 od 14. maja 2010. godine u stavu trećem izreke , u delu kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu novčanih iznosa na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i kamate zbog kašnjenja u plaćanju doprinosa za period od 15. maja 2003. godine do 30. septembra 2007. godine, dok je u ostalom delu preinačio prvostepenu presudu i usvoji o tužbeni zahtev tužioca , te obavezao tuženog da tužiocu isplati troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja navedene presude proizlazi: da je drugostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca radi poništaja rešenja tuženog i vraćanja na rad osnovan, jer tužilac svojom krivicom nije učinio povredu radne obaveze, koja predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu i st. 16. tač. 2), 14) i 16) Ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti od 7. novembra 2002. godine, zaključeno g između tužioca i tuženog , i na osnovu Pojedinačnog kolektivnog ugovora; da je kao razlog za preinačenje naveo da tuženi nije dokazao da je tužilac lekove koji su pronađeni u njegovom stanu i automobilu uzimao neovlašćeno od tuženog, niti da je imao saznanja da je tužilac iznosio lekove iz poslovne jedinice gde je radio na pakovanju, kao što nije pružio ni dokaze da je prilikom kontrole pri izlasku iz preduzeća kod tužioca pronađena ili oduzeta bilo koja količina lekova u vlasništvu tuženog, te da sama činjenica da većinu lekova pronađenih kod tužioca proizvodi tuženi, ne može biti osnov odgovornosti za navedene povrede radne obaveze, zbog kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu; da s obzirom na postojanje oslobađajuće pravnosnažne krivične presude i da u disciplinskom postupku nije utvrđeno da je tužilac izvršio proneveru i krađu imovine i nezakonito raspolaganje sredstava tuženog, a za takve radnje tužioca tokom postupka pred sudom tuženi nije pružio dokaze, niti za povredu radne obaveze koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela učinjenog na radnom mestu u vezi sa radom, nisu postojali razlozi za otkaz ugovora o radu.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 207/12 od 6. juna 2012. godine preinačio presudu Apelacionog sud a u Nišu Gž1. 2410/10 od 1. novembra 2011. godine, tako što je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda Leskovcu P1. 66/10 od 14. maja 2010. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da je, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, kada je zaključio da ne postoji krivica tužioca za učinjenu težu povredu radne obaveze, zbog koje mu je na osnovu pobijanih rešenja prestao radni odnos; da su kod tužioca, zaposlenog na radnom mestu pakovanja lekova , pronađeni lekovi, proizvodi tuženog, a tužilac nije imao nikakav dokaz o poreklu tih lekova, niti je u toku dokaznog postupka pružio dokaz za svoju tvrdnju da ih je kupio, te da stoga nije bitna činjenica da li je te lekove pribavio za sebe ili drugo lice; da je neosnovan razlog pobijane drugostepene presude da tuženi nije imao saznanje da je tužilac iznosio lekove iz preduzeća, s obzirom na nespornu činjenicu da su službena lica MUP u automobilu i stanu tužioca pronašli lekove iz proizvodnog programa tuženog, za koje nije imao dokaz o legalnoj nabavci. Revizijski sud nalazi da je, kako tužilac u toku postupka nije dokazao da je (kod njega pronađene) lekove kupio ili pribavio na drugi legalan način, pravilan zaključak prvostepenog suda, koji je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud, da je tužilac lekove neovlašćeno iznosio iz preduzeća, čime je svojom krivicom izvršio povredu radne obaveze koja je ugovorom o radu predviđena kao razlog za otkaz. Vrhovni kasacioni sud je posebno istakao da u radnjama tužioca nije bilo elemenata krivičnog dela, ali da to ne utiče na pravilnost rešenja o otkazu, jer je tuženi svojom radnjom učinio povredu radne obaveze koja je predviđena kao razlog za otkaz ugovora o radu, te koja je kao razlog i navedena u pobijanom rešenju o otkazu.

4. Odredbom Ustava , na čiju se povredu poziva podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani r azlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (član 101. stav 1. tačka 3)).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 12. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. ju na 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je okončan donošenjem revizijske presude 6. juna 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe do okončanja trajao devet godina, ali i da je skoro dve godine parnica bila u prekidu na predlog podnosioca, do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se protiv njega vodio za krivično delo sitne krađe.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, jer se predmet spora odnosio na poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadu štete za izostalu zaradu , te da je sud izvodio dokaze saslušanjem stranaka i svedoka, kao i veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije bitno doprineo dužini trajanja parničnog postupka , osim što je izostao sa ročišta zakazanog za 14. februar 2006. godine na kome je bilo određeno izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, ali je sledeće ročište bilo zakazano već nakon jednog meseca. Takođe, podnosilac je imao nesumnjiv interes da se predmetni radni spor što pre okonča, jer se odlučivalo o njegovom radnopravnom statusu i eventualnoj naknadi izgubljene zarade, što može da predstavlja i egzistencijalno pitanje.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao devet godina, a da se radilo o zahtevu za vraćanje na rad, u kom slučaju sudovi imaju izričitu zakonsku obavezu da postupaju što hitnije, sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud tek nakon šest meseci od prijema tužbe i odgovora na tužbu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu i da je nakon četiri održana i jednog neodržanog ročišta, posle tri godine doneo prvu presud u. Po ukidanju prvostepene presude, pred opštinskim sudom je nakon četiri ročišta doneta druga presuda koja je preinačena presudom Okružnog suda u Leskovcu. Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je nakon ukidanja drugostepene i prvostepene presude, predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon još četiri održana ročišta prvostepeni sud je doneo i treću presudu koja je u postupku po žalbi preinačena, da bi konačno u postupku po reviziji tuženog Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu. Pri tome se period od skoro dve godine u kom je parnica bila u prekidu na predlog tužioca, ne može staviti na teret sudu u pogledu dužine postupka.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanj e predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog u činjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja parničnog postupka i period u kom je isti bio u opravdanom prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko- socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 207/12 od 6. juna 2012. godine , sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je revizijski sud arbitrerno primenio materijalno pravo, pri čemu on nalazi da se iz utvrđenog činjeničnog stanja ne može izvesti zaključak da u toku postupka nije dokazao da je pronađene lekove kupio ili pribavio na drugi legalan način, niti o tome da je lekove neovlašćeno iznosio iz tuženog preduzeća, te da je svojom krivicom izvršio povredu radne obaveze koja je ugovorom o radu predviđena kao razlog za otkaz.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova očigledno povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna , odnosno ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila na štetu podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom ili nepravičnom .

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali argumenti o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda , u suštini , zahteva da kao nadrevizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu revizijski sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zašto smatra da je pravilna odluka prvostepenog suda da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izvršio povredu radne obaveze koja je ugovorom o radu predviđena kao razlog za otkaz, posebno iz razloga što su kod njega kao zaposlenog na pakovanju lekova, pronađeni u rinfuznom stanju lekovi, odnosno proizvodi tuženog, za koje tužilac nije imao nikakav dokaz o poreklu, niti je u toku postupka pružio dokaz za svoju tvrdnju da ih je legalno nabavio, odnosno kupio za drugog . Ustavni sud posebno nalazi da je revizijski sud u obrazloženju osporen e presude dao ustavnopravno prihvatljiv i razumljiv zaključak o tome zbog čega smatra da, iako u radnjama tužioca nije bilo elemenata krivičnog dela, to ne utiče na pravilnost rešenja o otkazu, jer je on svojom radnjom učinio težu povredu radne obaveze koja je predviđena kao razlog za otkaz ugovora o radu, a koja je i navedena u istom rešenju nakon što je protiv njega sproveden disciplinski postupak.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrernoj primeni merodavnog materijalnog prava, koja nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedena u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti