Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv rešenja o nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Utvrđeno je da je Vrhovni sud pravilno primenio procesno pravo prilikom utvrđivanja vrednosti predmeta spora, što je osnov za dopuštenost revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svjetlane Marić, Kazimira Marića i Konegonde Vujović, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Svjetlane Marić, Kazimira Marića i Konegonde Vujović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 935/08 od 2. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svjetlana Marić, Kazimir Marić i Konegonda Vujović, svi iz Beograda, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneli su 24. juna 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe se istovremeno pozivaju i na povredu odredaba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i na povredu odredaba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem neosnovano odbačena kao nedozvoljena revizija podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 13062/07 od 6. novembra 2007. godine, jer je Vrhovni sud Srbije, ocenjujući dozvoljenost revizije, pogrešno utvrdio vrednost predmeta spora. Vrhovni sud je, polazeći od zapisnika o glavnoj raspravi od 1. septembra 2005. godine, utvrdio da je vrednost predmeta spora 500.000 dinara. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je u navedenom zapisniku pogrešno označena vrednost predmeta spora, jer je punomoćnik tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe tom prilikom označio vrednost spora u iznosu od 510.000 dinara, a takođe ističu i da vrednost predmeta spora nije utvrđena na zakonit način, jer prvostepeni sud nije doneo posebno rešenje o tome. Navedeno je da punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe nije dobio kopiju navedenog zapisnika, niti je isti pročitao, te je za grešku u označavanju vrednosti spora saznao tek nakon dobijanja osporenog rešenja. Takođe, prvostepeni sud nikad nije podnosiocima ustavne žalbe dostavio rešenje ili opomenu za plaćanje sudske takse u navedenom predmetu. Iz navedenih razloga, podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je kao tužiocima na nezakonit način uskraćeno pravo na odlučivanje po reviziji, kao vanrednom pravnom leku. Pored toga, podnosioci ustavne žalbe su naveli da su izjavljenom revizijom tražili i razmatranje određenog pravnog pitanja u skladu sa odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku, te smatraju da je iz tih razloga revizija bila dozvoljena, bez obzira na vrednost predmeta spora.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9927/03, u kome su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo tužilaca, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Neda Marić iz Beograda podnela je 8. decembra 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Jovana Andrejevića iz Beograda, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. U tužbi nije označena vrednost predmeta spora. U toku predmetnog parničnog postupka, 16. juna 2004. godine, tužilja je preminula, a podnosioci ustavne žalbe su kao naslednici tužilje stupili u parnicu 1. jula 2004. godine. Podnosioci ustavne žalbe su preinačili tužbu 8. aprila 2005. godine, tako što su pored postojećeg zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju istakli i zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora. U preinačenoj tužbi takođe nije označena vrednost predmeta spora. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 1. septembra 2005. godine, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe prvi put je označio vrednost predmeta spora u iznosu od 500.000 dinara, a što je konstatovano u zapisniku o glavnoj raspravi od tog datuma, koji je potpisan i od strane punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i od punomoćnika tuženog. Podnosioci ustavne žalbe su u podnesku od 1. novembra 2005. godine označili kao vrednost predmeta spora iznos od 510.000 dinara.

Postupajući u navedenom predmetu, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 3. februara 2006. godine presudu P. 9927/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužilje Nede Marić iz Beograda, kao primaoca izdržavanja i tuženog Jovana Andrejevića iz Beograda, kao davaoca izdržavanja, overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu pod brojem 3R. 1047/2000 od 27. decembra 2000. godine, tako da isti nema nikakvo pravno dejstvo počev od 5. decembra 2003. godine, kao i da se poništi uknjižba prava svojine u korist Jovana Andrejevića na dvosobnom stanu broj 5 u zgradi broj 4/2 u Beogradu, u Ulici Visokog Stevana, površine 64 m2, opisanom u listu nepokretnosti broj 1498 KO Stari Grad. Dopunskom presudom istog suda P. 9927/03 od 3. aprila 2007. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, da se utvrdi da je ništav predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 13062/07 od 6. novembra 2007. godine odbijene su žalbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao neosnovane i potvrđene su dopunska presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9927/03 od 3. aprila 2007. godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9927/03 od 3. februara 2006. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 23. januara 2008. godine izjavili reviziju Vrhovnom sudu Srbije, sa zahtevom da se preinači navedena drugostepena presuda i usvoji jedan od tužbenih zahteva tužilaca, ili da se drugostepena presuda ukine i predmet vrati na ponovno suđenje. Dopunom revizije od 27. februara 2008. godine, podnosioci ustavne žalbe su se obratili Vrhovnom sudu sa predlogom za donošenje načelnog stava o konkretnom pravnom pitanju u vezi sa ugovorom o doživotnom izdržavanju.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 935/08 od 2. aprila 2008. godine, revizija tužilaca je odbačena kao nedozvoljena. U obrazloženju revizijskog rešenja je istaknuto da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Ocenjeno je da spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju između jedne stranke i pravnih sledbenika stranke koja je u toku postupka umrla, ne predstavlja spor o izdržavanju, već imovinskopravni spor, te da revizija zbog toga nije uvek dozvoljena na osnovu člana 394. stav 4. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, već se ceni prema označenoj vrednosti predmeta spora u tužbi. Navodeći da je tužba preinačena podneskom od 8. aprila 2005. godine isticanjem zahteva za poništaj predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, pored postojećeg zahteva za raskid ugovora, a da su na ročištu održanom 1. septembra 2005. godine tužioci prvi put označili vrednost predmeta spora u iznosu od 500.000 dinara, sud je ocenio da je vrednost spora opredeljena u režimu novog Zakona o parničnom postupku i da ne prelazi iznos propisan odredbom člana 394. stav 3. tog zakona, pa je zaključio da revizija tužilaca u predmetnom sporu nije dozvoljena. Pored toga, u obrazloženju je navedeno da činjenica da su podnosioci ustavne žalbe u podnesku od 1. novembra 2005. godine kao vrednost predmeta spora označili vrednost u iznosu od 510.000 dinara, nije relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije, zato što ta promena vrednosti predmeta spora nije izvršena u skladu sa odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajamčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je: da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, kao i da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 3.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.).

Prelaznim odredbama ZPP koje su od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, propisano je: da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.); da ovaj zakon stupa na snagu po proteku tri meseca od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a odredba člana 395. primenjivaće se kad apelacioni sud počne sa radom (član 494.). Inače, ovaj zakon je stupio na snagu 23. februara 2005. godine.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09), kojim su, pored ostalog, ustanovljeni i apelacioni sudovi, propisano je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 935/08 od 2. aprila 2008. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosilaca na koje je u žalbi ukazano.

Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti, u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog procesnog prava. Pri tome, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud doneo odluku imajući u vidu navedene odredbe ZPP, a pre svega odredbe člana 394. stav 3. ZPP, pošto je ocenio da predmetni spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju između pravnih sledbenika primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja predstavlja imovinskopravni spor, u kome se dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti predmeta spora. Takođe, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud dao jasne razloge zbog kojih smatra da je za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna označena vrednost predmeta spora u iznosu od 500.000 dinara, kao i da su za ocenu dozvoljenosti revizije merodavne odredbe ZPP u vreme čijeg važenja je preinačena tužba i označena vrednost predmeta spora. Dakle, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju primenjeno relevantno procesno pravo i da su u obrazloženju osporenog rešenja za to dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Stoga se ne može smatrati da je zauzeto pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene merodavnog procesnog prava.

Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca ustavne žalbe da je vrednost spora pogrešno označena i da ta vrednost iznosi 510.000 dinara, nisu osnovani, budući da su podnosioci ustavne žalbe, nakon preinačenja tužbe od 8. aprila 2005. godine, kao vrednost predmeta spora na ročištu za glavnu raspravu održanom 1. septembra 2005. godine označili iznos od 500.000 dinara, što su učinili prvi put u toku predmetnog parničnog postupka, i što je konstatovano u zapisniku sa tog ročišta, a koji je potpisan i od strane punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe. Takođe, činjenica da je u podnesku od 1. novembra 2005. godine kao vrednost predmeta spora označen iznos od 510.000 dinara, nije od značaja u konkretnom slučaju, s obzirom na to da se takvo označavanje vrednosti predmeta spora u podnesku u toku postupka, u situaciji kada je vrednost predmeta spora prethodno već bila označena na ročištu za glavnu raspravu, ne može smatrati promenom označene vrednosti predmeta spora, kao i da tako označena vrednost ne može biti uzeta kao merodavna za ocenu dopuštenosti prava na izjavljivanje revizije.

Navodi podnosilaca ustavne žalbe da je predmetna revizija bila dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora, jer je njome traženo razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa, a na osnovu člana 395. ZPP, takođe nisu osnovani, s obzirom na to da u momentu odlučivanja o predmetnoj reviziji, apelacioni sudovi još nisu počeli sa radom, tako da se ni odredba člana 395. ZPP nije mogla primeniti u konkretnom slučaju, a saglasno odredbi člana 494. ovog zakona.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, te imajući u vidu zaključke iz prethodnog dela ove odluke, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi zbog kojih bi se moglo ocenjivati da li su osporenim rešenjem povređena ustavna prava podnosilaca ustavne žalbe zajemčena navedenim odredbama Ustava. Naime, kako je u konkretnoj pravnoj stvari revizija odbačena kao nedozvoljena zbog nepostojanja zakonom propisanih pretpostavki za njeno izjavljivanje, Vrhovni sud osporenim rešenjem nije neposredno odlučivao o pravima podnosilaca ustavne žalbe, pa ni o njihovom pravu na imovinu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbio u celini kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv rešenja o nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti