Sudska praksa

Pogrešna primena prava kod odgovornosti Garantnog fonda za povredu putnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio presudu Apelacionog suda. Sud je pogrešno primenio opšte odredbe o odgovornosti za opasnu stvar, umesto posebnih odredaba Zakona o osiguranju, prema kojima Garantni fond odgovara za povredu putnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. K . iz L . kod Trstenika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. K . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 838/14 od 15. jula 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 865/12 od 1. novembra 2013. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi koju je tuženi Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond izjavio protiv označene prvostepene presude.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. K . iz L . kod Trstenika izjavila je Ustavnom sudu, 8. septembra 2014. godine, preko punomoćnika S . N, advokata iz Trstenika, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 838/14 od 15. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6 . stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se podnositeljka povredila prilikom izlaska iz autobusa, čiji je vlasnik tuženi „A .“ d.o.o, Vrnjačka Banja , koji nije imao zaključen ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledice nesrećnog slučaja; da je drugostepenom presudom odbijen kao neosnovan podnositeljkin tužbeni zahtev usmeren protiv drugotuženog Udruženja osiguravača Srbije - Garantnog fonda , sa obrazloženjem da uzrok pada tužilje nije vezi sa opasnom stvari, jer je podnositeljka pala dok je autobus bio u stanju mirovanja ; da podnositeljka smatra da postoji obaveza drugotuženog, jer je ona bila putnik u autobusu sve dok nije izašla iz njega. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Kraljevu - S udska jedinica u Vrnjačkoj Banji doneo je presud u P1 . 865/12 od 1. novembra 2013. godine , kojom je: u stavu 1. izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao prvotuženog „A.“ d.o.o, Vrnjačka Banja i drugotuženog Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, solidarno isplate na ime nematerijalne štete iznos od 300.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu 2. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate na ime nematerijalne štete iznos od još 300.000 dinara (preko dosuđenog iznosa u stavu 1. izreke), sa pripadajućom zateznom kamatom; u stavu 3. izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužilji solidarno isplate na ime materijalne štete ( za troškove lečenja i izgubljen u zarad u) iznos od 65.470,85 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu 4. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate na ime materijalne štete iznos od još 84.529,15 dinara (preko dosuđenog iznosa u stavu 3. izreke), sa pripadajućom zateznom kamatom; u stavu 5. izreke obavezao tužene da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbama tužilje i drugotuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo osporenu presudu Gž. 838/14 od 15. jula 2014. godine, kojom je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve kojim je traženo da se obaveže drugotuženi Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond da tužilji plati na ime nematerijalne štete iznos od 300.000 dinara i na ime materijalne štete iznos od 65.470,85 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Preinačena je i odluka o troškovima postupka , i to tako što je obavezan samo prvotuženi da ih naknadi tužilji. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužena radila poslove higijeničarke kod prvotuženog, bez zaključenog ugovora o radu; da je 15. maja 2009. godine putovala na posao i prilikom izlaska iz autobusa u mestu V . se okliznula i zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma potkolenice, usled čega je pretrpela strah, fizičke bolove, a došlo je i do umanjenja životne aktivnosti , kao i naruženosti, što je utvrđeno medicinskim veštačenjem; da je prvostepeni sud našao da se radi o povredi nastaloj na radu, a saglasno članu 164. Zakona o radu poslodavac je dužan da joj naknadi štetu; da, pored toga, tužilja je u momentu nastanka štete imala i svojstvo putnika, te osnov odgovornosti prvotuženog postoji i na osnovu člana 684. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud ocenio da drugotuženi odgovara na osnovu člana 82. Zakona o osiguranju imovine i lica, te da stoga tuženi solidarno odgovaraju; da je veštačenjem utvrđeno da je doprinos tužilje 50% zbog tzv. „mrkle svesti“. Dalje je navedeno: da je drugostepeni sud našao da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, usled čega je odluka preinačena u st. 1. i 3. u delu kojim je drugotuženi solidarno obavezan da isplati štetu; da odgovornost drugotuženog ne proizlazi iz člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer do povređivanja tužilje nije došlo krivicom vezanom za opasnu stvar - autobus; da je tužilja pala tek nakon zaustavljanja vozila, i to prilikom izlaska iz autobusa koji nije bio u pokretu; da to znači da ne postoji uzročno-posledična veza između radnji drugotuženog, odnosno opasne stvari i štete koju je tužilja tom prilikom pretrpela u navedenom delu u odnosu na drugotuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakom se jemči da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Kako je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju povredu se takođe ukazuje u ustavnoj žalbi, sadržinski gotovo identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede te odredbe ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koje se primenjuju u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su vlasnici, odnosno korisnici prevoznih sredstava koja služe za prevoz putnika u javnom saobraćaju dužni da zaključe ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrećnog slučaja (stav 1.), da su ugovor iz stava 1. ovog člana dužni da zaključe vlasnici, odnosno korisnici - autobusa kojima se obavlja javni prevoz u gradskom, međugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom saobraćaju i autobusa kojima se obavlja prevoz zaposlenih na posao i s posla (član 79. stav 1. i stav 2. tač. 1) i 3)); da su putnici u smislu ovog zakona - lica koja se radi putovanja nalaze u prevoznom sredstvu određenom za obavljanje javnog prevoza, bez obzira na to da li su kupila voznu kartu, kao i lica koja se nalaze u krugu stanice, pristaništa, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog sredstva pre ukrcavanja, odnosno posle iskrcavanja, lica koja su imala nameru da putuju određenim prevoznim sredstvom ili su njime putovala, osim lica kojima je mesto rada na prevoznom sredstvu, da su putnici iz stava 1. ovog člana i lica koja imaju pravo na besplatnu vožnju (član 80.); da putnik koga zadesi nesrećan slučaj, odnosno prema uslovima osiguranja određeni korisnik u slučaju smrti putnika, ima pravo da zahteva da organizacija za osiguranje kod koje je izvršeno osiguranje neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz ugovora o osiguranju, da ako vlasnik, odnosno korisnik vozila nije zaključio ugovor o osiguranju putnika po odredbama ovog zakona ili je zaključio ugovor o osiguranju s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečaj, a desio se nesrećan slučaj, putnik odnosno lice koje bi bilo korisnik osiguranja u navedenim slučajevima, može zahtevati naknadu štete iz sredstava garantnog fonda u skladu sa odredbama ovog zakona (član 82.); da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, da sredstva garantnog fonda koriste se za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju u smislu ovog zakona (član 99. stav 1. i stav 2. tačka 1)).

Odredbama člana Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ustavnih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu ESLjP u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu prvostepenom sudu protiv prvotuženog „A.“ d.o.o, Vrnjačka Banja i drugotuženog Udruženj a osiguravača Srbije - Garantni fond, radi naknade štete prouzrokovane kada je tužilja, prilikom izlaska iz autobusa, koji je u vlasništvu prvotuženog, zadobila tešku telesnu povredu. Njen tužbeni zahtev je pravnosnažno usvojen prema prvotuženom, a odbijen kao neosnovan prema drugotuženom , pri čemu je Apelacioni sud u osporenoj presudi zauzeo pravno stanovište da na strani drugotuženog ne postoji odgovornost, u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZOO, zbog toga što nema uzročno- posledične veza između radnji drugotuženog, odnosno opasne stvari i štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela padom prilikom izlaska iz autobusa koji nije bio u pokretu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Apelacionog suda po kom e je odgovornost drugotužen og Udruženja osiguravača Srbije vezao za odgovornost po osnovu naknade štete, jer se odgovornost drugotužen og ceni u skladu sa različitim materijalnim zakonima u odnosu na odgovornost prvotuženog . Naime, za ocenu odgovornosti prvotuženog, kao prevoznika (imaoca opasne stvari), merodavne su odredbe ZOO, dok su za ocenu odgovornosti drugotuženog merodavne odredbe o osiguranju imovine i lica, koje su lex specialis i koje derogiraju primenu opšt ih odred aba ZOO.

Ustavni sud zatim ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila putnik, u smislu odredbe člana 80. Zakona o osiguranju imovine i lica, i da ona, u konkretnom slučaju, ima pravo na isplatu novčanog iznosa iz sredstva garantnog fonda , nezavisno od toga da li ima pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca, a u sve u smislu odredaba člana 82. navedenog materijalnog zakona. Ustavni sud je sličan stav već izrazio u Odluci Už-5096/2015 od 13. aprila 2017. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u osporenoj presudi na proizvoljan, a time i na ustavnopravno neprihvatljiv način primenio odredbe ZOO, a propustio da primeni odgovarajuće odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica, kada je reč o odgovornosti drugotuženog Udruženja osiguravača Srbije.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 838/14 od 15. jula 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporene presude u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1. 865/12 od 1. novembra 2013. godine i određivanjem da Apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je drugo tuženi izjavio protiv označene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu