Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Stečajni postupak nad društvenim preduzećem trajao je preko osam godina, a potraživanja podnosilaca nisu u celosti namirena. Dosuđena je materijalna i nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vo đen pred Sekretarijatom za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda u predmetu IX-18 broj 351-15/12 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. G . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. septembra 2016. godine, preko punomoćnika N . M , advokata iz Beograd a, ustavnu žalbu protiv zaključka Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda IX-18 broj 351-15/12 od 7. februara 2013. godine, rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 351-03-00339/2013-06 od 27. maja 2013. godine i presude Upravnog suda U. 12687/13 od 26. jula 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda u predmetima IX-04 broj 351-372/04 i IX-18 broj 351-15/12 i pred Upravnim sudom u predmetu U. 12687/13.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupak po predlogu podnosioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem o odobrenju za izgradnju od 8. septembra 2004. godine, pravnosnažno okončan nakon 11 godina od podnošenja predloga. Po mišljenju podnosioca, osnovni razlog dugom trajanju postupka je nedovoljno efikasno postupanje upravnih organa i trogodišnje odlučivanje Upravnog suda o tužbi.

Istaknuto je da je Upravni sud bio dužan da, saglasno odredbi člana 34. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, u postupku koji je prethodio donošenju osporene presude, zakaže i održi usmenu javnu raspravu, jer su u upravnom postupku učestvovale stranke sa suprotnim interesima. Podnosilac smatra da mu je time povređeno pravo da sud javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao element prava na pravično suđenje, posebno ako se ima u vidu da je isti sud u istom postupku u predmetu U. 26349/10 održao obaveznu javnu raspravu i nakon toga doneo uvažavajuću presudu od 16. oktobra 2012. godine. S tim u vezi je navedeno da je donošenjem različitih odluka Upravnog suda, jedne nakon održane javne rasprave, a druge bez rasprave, stvorena pravna nesigurnost kod podnosioca.

Pored toga, podnosilac je naveo da mu je povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, time što nije meritorno odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka, kao i pravo na dom time što je izvršenjem rešenja , donetog u postupku čije je ponavljanje tražio, srušena zgrada u kojoj se nalazio njegov stan.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom postupku podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu, s tim u vezi, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu. Takođe je predloženo da Sud utvrdi da su podnosiocu osporenom presudom Upravnog suda povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, kao i da mu, s tim u vezi, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

Podnosilac je 20. marta 2017. godine dostavio podnes ak, u kojem je sebe označio kao „tužioca“, a privredno društvo „A.“ d.o.o. Beograd kao „tuženog“ , pozivajući se na povredu prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine do koje je došlo rušenjem njegovog doma i prilažući određenu dokumentaciju koja se ne odnosi samo na ovde osporeni postupak koji je vođen po predlogu za ponavljanje postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda IX-18 broj 351-15/12 i Upravnog suda U. 26349/10 i U. 12687/13 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda IX-04 broj 351-372/04 od 8. septembra 2004. godine privrednom društvu „A. s .“ d.o.o, Beograd , izdato je odobrenje za izgradnju bliže opisanog poslovnog objekta , uz obavezu da pre početka radova poruši postojeći objekat na katastarskoj parceli broj 2770 , KO S.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. septembra 2004. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije broj 351-03-01071/2004-04 od 8. novembra 2004. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni organ priznao podnosiocu svojstvo stranke time što je njegovu žalbu dostavio drugostepenom organu, ali da mu nije omogućio da se izjasni o spornoj činjenici – pravu svojine na zajedničkom delu spornog objekta, te je taj nedostatak prvostepenog postupka otklonjen u postupku po žalbi time što je podnosiocu bilo omogućeno da iznese sve činjenice i dokaze na osnovu kojih se moglo odlučivati u konkretnoj upravnoj stvari.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6069/04 od 30. septembra 2005. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je, 10. oktobra 2005. godine, Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda podneo predlog za obnovu postupka okončanog rešenjem tog organa broj IX-04 broj 351-372/04 od 8. septembra 2004. godine, iz razloga propisanog odredbom člana 239. tačka 9) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnosilac je 14. februara 2006. godin dao izjavu pred prvostepenim organom da se pre rešavanja o predlogu za obnovu postupka sačeka okončanje „različitih postupaka koji se vode pred gradskim i republičkim organima “.

Rešenjem prvostepenog organa IX-04 broj 351-372/04 od 19. novembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za obnovu postupka.

Rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja broj 351-03-1071/2004 od 9. septembra 2009. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Imajući u vidu da je prvostepeni organ doneo rešenje bez spisa predmeta, drugostepeni organ je našao da nije mogao utvrditi činjenice koje se odnose na blagovremenost predloga i legitimaciju podnosioca, kao i da li je okolnost na kojoj je predlog zasnovan učinjena verovatnom.

Podnosilac je 16. decembra 2009. godine podneo dopunu predloga za ponavljanje postupka, pozivajući se na novi dokaz koji nije mogao da upotrebi u ranijem postupku – rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10361/09 od 10. septembra 2009. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena tužba Stambene zgrade u ulici T. broj 1, iz Beograda, podneta radi raskida ugovora o sanaciji krova i adaptaciji potkrovnog dela u stambeni prostor koji je bio zaključen sa podnosiocem.

Prvostepeni organ je zaključkom IX-04 broj 351-372/04 od 2. marta 2010. godine odbacio kao neblagovremen predlog podnosioca za obnovu postupka . U obrazloženju rešenja je navedeno da je drugostepeno rešenje od 8. novembra 2004. godine kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 8. septembra 2004. godine, lično uručeno podnosiocu 19. novembra 2004. godine, te se, u smislu odredbe člana 242. stav 1. tačka 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, od tog dana računao rok od jednog meseca za ponošenje predloga. Kako je predlog podnet 10. oktobra 2005. godine, a trebalo ga je podneti do 19. decembra 2004. godine, prvostepeni organ je našao da je isti neblagovremen.

Rešenjem drugostepenog organa broj 351-03-1071/2004 od 20. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 1. septembra 2010. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja Upravnom sudu podneo tužbu, koja je dostavljena na odgovor tuženom organu i zainteresovanom licu privrednom društvu „A .“ d.o.o, Beograd, koje je pravni sledbenik privrednog društva „A. s .“ d.o.o, Beograd . Upravni sud je zakazao usmene javne rasprave za 10. jul i 11. septembar 2012. godine, koje nisu održane zbog toga što pozivi nisu mogli biti uručeni podnosiocu na privremenu adresu označenu u tužbi. Na dostavnici od 18. septembra 2012. godine sudski pozivar je konstatovao da podnosilac „prema izjavama svedoka ne stanuje na datoj adresi“. Podnosilac je o usmenoj raspravi zakazanoj za 16. oktobar 2012. godine obavešten nakon što se podneskom od 26. septembra 2012. godine obratio sudu zbog odugovlačenja postupka po tužbi. Tom prilikom je zatražio da se pismena u upravnom sporu dostavljaju advokatu V.V. iz Beograda, za koga nije priloženo punomoćje, da bi na usmenoj raspravi održanoj 26. septembra 2012. godine obavestio sud da navedeni advokat nije njegov punomoćnik i da mu se pismena lično dostavljaju na adresu koja nije bila označena u tužbi.

Upravni sud je, nakon održane usmene javne rasprave, na sednici održanoj 16. oktobra 2012. godine doneo presudu U. 26349/10 kojom je uvažio tužbu podnosioca, poništio drugostepeno rešenje i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude su izloženi navodi podnosioca izneti u tužbi i na usmenoj javnoj raspravi, navodi tuženog organa iz odgovora na tužbu, kao i navodi zainteresovanog lica dati u odgovoru na tužbu i na usmenoj javnoj raspravi. Potom je navedeno da je odredbom člana 34. stav 2. Zakona o upravnim sporovima propisano da je usmena javna rasprava obavezna ako je u upravnom sporu učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima, te je Upravni sud održao usmenu javnu raspravu u prisustvu tužioca i punomoćnika zainteresovanog lica, a u odsustvu uredno pozvanog pravnog sledbenika tuženog organa – Ministarstva građevinarstva i urbanizma. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi organ našao da je neblagovremen predlog za ponavljanje postupka podnet 10. oktobra 2005. godine iz razloga propisanog odredbom člana 239. tačka 9) Zakona. Sa druge strane, isti sud je našao da tuženi organ nije ocenio navode žalbe kojima je isticano da je podnosilac 16. decembra 2009. godine podneo donunu predloga za ponavljanje postupka koji je zasnovan na razlozima iz člana 239. tač. 1) i 2) Zakona. Navedena presuda je dostavljena svim strankama u upravnom sporu.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 351-03-01071/2004-04 od 21. novembra 2012. godine poništio zaključak prvostepenog organa od 2. marta 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Navedeno rešenje je dostavljeno strankama u upravnom postupku – podnosiocu ustavne žalbe i privrednom društvu „A .“ iz Beograda.

Prvostepeni organ je osporenim zaključkom IX-18 broj 351- 15/12 od 7. februara 2013 . godine odbacio kao neblagovremene predlog za ponavljanje postupka od 10. oktobra 200 5. godine i dopunu tog predloga od 16. decembra 2009. godine. Polazeći od toga da je odredbom člana 242. stav 3. Zakona bilo propisano da se po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci ne može tražiti ponavljanje postupka, a imajući u vidu da je podnosiocu rešenje uručeno 19. novembra 2004. godine, prvostepeni organ je ocenio da je dopuna predloga, takođe, neblagovremena. Pored toga je navedeno da se rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10361/09 od 10. septembra 2009. godine, na kome je zasnovana dopuna predloga, ne može podvesti pod razloge za ponavljanje postupka iz člana 239. tač. 2), 3) i 5) Zakona, u pogledu kojih je odredbom člana 242. stav 4. Zakona bilo propisano da se ponavljanje može tražiti i posle roka od pet godina.

Osporenim rešenjem drugostepenog organa broj 351-03-00339/2013-06 od 27. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog zaključka prvostepenog organa. Drugostepeni organ je dodatno ocenio da u dopuni predloga za ponavljanje postupka od 22. novembra 2006. godine nisu izneti novi razlozi za obnovu postupka, zbog čega ne utiče na drugačije rešavanje u konkretnoj upravnoj stvari.

Podnosilac je, 5. avgusta 2013. godine, Upravnom sudu podneo tužbu, a potom 4. marta 2015. godine i dopunu tužbe, protiv navedenog drugostepenog rešenja. Predložio je da sud izvede bliže označene dokaze, donese presudu kojom se poništava osporeno rešenje i zamenjuje u svemu poništeni akt. Tužba je dostavljena na odgovor tuženom organu i zainteresovanom licu – privrednom društvu „A.“ d.o.o. Tuženi organ je 10. oktobra 2013. godine dostavio odgovor na tužbu, a zainteresovano lice je podneskom od 1. novembra 2013. godine zatražilo da mu se odobri razgledanje i kopiranje spisa predmeta, jer nema pobijano drugostepeno rešenje od 27. maja 2013. godine. Punomoćnik zainteresovanog lica je 13. novembra 2013. godine izvršio uvid u spise predmeta, kada mu je dostavljena tužba sa svim prilozima i odgovor tuženog organa na tužbu. Zainteresovano lice je 26. novembra 2013. godine dostavilo sudu odgovor na tužbu.

Podnosilac je 14. februara, 28. oktobra i 4. decembra 2014. godine , kao i 20. jula 201 5. godine, izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda i tom prilikom su mu uručene kopije spisa predmeta .

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12687/13 od 26. jula 2016. godine odbijena je navedena tužba podnosioca. U obrazloženju presude su izloženi navodi podnosioca izneti u tužbi i njenoj dopuni, kao i navodi tuženog organa iz odgovora na tužbu. Potom je navedeno da sud, u smislu odredaba člana 33. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima, nije održao usmenu javnu raspravu, jer je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja pred sudom, kao i da u upravnom postupku koji je prethodio donošenju tužbom osporenog rešenja, nije učestvovalo više stranaka sa suprotnim interesima, već samo organ uprave i podnosilac. Pri tome u uvodu i obrazloženju osporene presude nije navedeno da je zainteresovano lice učestvovalo u upravnom sporu i da je podnelo odgovor na tužbu. Osporena presuda je dostavljena podnosiocu i tuženom organu, ali ne i zainteresovanom licu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je: da je rasprava obavezna i ako je u upravnom postupku učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima (…) (član 34. stav 2.); da izostanak uredno pozvane stranke sa usmene rasprave ne odlaže njeno održavanje (član 38. stav 1.); da će se n a pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 74.) .

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/ 14), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, propisano je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).

Odredbom člana 139. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka U S), koji je bio na snazi u vreme pokretanja konkretnog upravnog spora, bilo je propisano da su stranka ili njen zakonski zastupnik kad do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni da o tome odmah obaveste sud.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumnosti trajanja postupka koji je vođen pred Sekretarijatom za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda u predmetu IX-18 broj 351-15/12 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pokrenut 10. oktobra 2005. godine, podnošenjem predloga za ponavljanje postupka , a da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 12687/13 od 26. jula 2016. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca. Dakle, trajao je deset godina i devet meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da predmet konkretnog postupka nije bio složen, imajući u vidu da u tom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe , već isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za ponavljanje prethodno pravnosnažno okončanog upravnog postupka. Ustavni sud je potom našao da konkretni postupak u delu u kome je rešavano o predlogu za ponavljanje postupka od 10. oktobra 2005. godine nije mogao imati značaja za podnosioca jer je taj predlog podnet zbog toga što podnosiocu navodno nije bila data mogućnost da učestvuje u pravnosnažno okončanom postupku, iako je on očigledno učestvovao u postupku čije je ponavljanje tražio. Sa druge strane, postupak je mogao biti od značaja za podnosioca tek od 16. decembra 2009. godine, kada je podneo dopunu predloga za ponavljanje, zasnivajući je na naknadno pribavljenom dokazu koji je dovođen u vezu sa drugim razlozima za ponavljanje propisanim odredbama člana 239. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i suda u periodu kada je postupak sa stanovišta njegovog značaja bio relevantan za podnosioca , Ustavni sud je konstatovao da su upravni organi propustili da odluče o dopuni predloga za ponavljanje postupka od 16. decembra 2009. godine, što je bio razlog da Upravni sud presudom od 16. oktobra 2012. godine poništi konačno rešenje i vrati predmet na ponovno odlučivanje. Posmatrani period je prevashodno obeležilo trogodišnje trajanje drugog upravnog spora koji je okončan osporenom presudom, što se ne može smatrati opravdanim, budući da sud nije utvrđivao činjenično stanje na usmenoj javnoj ras pravi.

Podnosilac je u istom periodu doprineo trajanju prvog upravnog spora zbog toga što mu se pozivi za dve zakazane usmene javne rasprave nisu mogli dostaviti na privremenu adresu označenu u tužbi, što je potom zatražio da se pismena dostavljaju advokatu, za koga nije priložio punomoćje, a o drugoj adresi na kojoj mu se pismena mogu lično dostavljati obavestio je sud na raspravi održanoj 16. oktobra 2012. godine , ističući tada da pomenuti advokat nije njegov punomoćnik.

Uzimajući u obzir sve navedene okolnosti koje se odnose na period kada je osporeni postupak mogao imati značaja za podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1 . izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno period u kome je osporeni postupak mogao imati značaj za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje osporenim zaključkom Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda IX-18 broj 351-15/12 od 7. februara 2013. godine, rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 351-03-00339/2013-06 od 27. maja 2013. godine i presudom Upravnog suda U. 12687/13 od 26. jula 2016. godine , Ustavni sud je konstatovao da su navedeni upravni akti i sudska odluka doneti u postupku koji je vođen po predlogu podnosioca za ponavljanje upravnog postupka koji je pravnosnažno okončan rešenjem Sekretarijat a za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda IX-04 broj 351-372/04 od 8. septembra 2004. godine. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ustavna žalba i zjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava je, ratione materiae, nespojiva sa sadržinom upravnih akata i sudskih odluka kojima je odbačen ili odbijen predlog za ponavljanje upravnog postupka, jer se takvim odlukama samo utvrđuje nepostojanje procesnih uslova za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca predloga odlučeno u pravnosnažno okončanom postupku čije se ponavljanje traži. Takav stav izražen je i u predmetima Evropske komisije za ljudska prava H protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77 , od 8. maja 1978. godine) i Ev ropskog suda za ljudska prava Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99 , od 13. septembra 2001. godine).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da se ovom ustavnom žalbom, osporavaju akti doneti u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, koji je, pored ostalog, podnet na osnovu odredbe člana 239. tačka 9) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno zbog toga što podnosiocu ustavne žalbe navodno nije data mogućnost da učestvuje u pravnosnažno okončanom upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac bio stranka u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju koji je pokrenut povodom zahteva investitora - privrednog društva „A. s .“ d.o.o, Beograd , jer je u tom postupku podneo žalbu i tužbu, o kojima je meritorno odluč eno. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da u postupku po tužbi podnosioca koji je prethodio donošenju osporene presude nije održana usmena javna rasprava, u smislu odredbe člana 34. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, kao što je bio slučaj u prethodnom upravnom sporu u istom predmetu. Ipak, podnosiocu time nije moglo biti povređeno pravo da sud javno raspravi o njegovim pravima i obavezama, jer u postupku u kome je doneta osporena presuda nije odlučivano o njegovim pravima i obavezama, već je o njima odlučeno u postupku čije je ponavljanje tražio, a u kome je učestvovao radi zaštite svojih prava i pravnih interesa. Ustavni s ud je dodatno konstatovao da je podnosilac u upravnom sporu u predmetu U. 12687/13, nakon dostavljanja odgovora na tužbu tuženog organa i zainteresovanog lica, četiri puta izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda, čije kopije su mu dostavljene, te je morao biti upoznat sa podnescima protivnih strana u upravnom sporu, u kojima nisu bile iznete nove tvrdnje u odnosu na razloge date u obrazloženju drugostepenog rešenja koje je pobijao tužbom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na dom kao posledica izvršenja rešenja o izdavanju odobrenja za izgradnju, kojim je investitoru naložena obaveza rušenja zgrade u kojoj se nalazio podnosiočev stan, Ustavni sud je našao da se povreda tog prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne može dovesti u vezu sa osporenim akti ma, kojima je ispitivana samo procesna pretpostavka u pogledu blagovremenosti predloga i dopune predloga za ponavljanje postupka, a pri tom se u zahtevu ustavne žalbe ni ne traži utvrđenje povrede tog prava.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavi o dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe iz člana 36. stav 1. Ustava.

Povodom naknadno dostavljenog podneska, Ustavni sud je konstatovao da su u njemu izneti navodi koji nisu u neposrednoj vezi sa upravnim postupkom koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 12687/13 od 26. jula 2016. godine, već se odnose na postupak rušenja objekta u kome se nalazio stan podnosioca i na postupak izvršenja radi prinudne naplate novčanog potraživanja prodajom objekta izgrađenog na mestu prethodno uklonjenog. Stoga, navedeni podnesak i priložena dokumentacija nisu mog li biti predmet razmatranja i ocene u postupku po ovoj ustavnoj žalbi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti