Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za raskid ugovora o izgradnji stana, koji nije okončan ni nakon više od osam godina. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Baucal Đorđević i Petra Đorđevića, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Baucal Đorđević i Petra Đorđevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4781/05, a nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57045/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodi u predmetu P. 57045/10 okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Baucal Đorđević i Petar Đorđević, oboje iz Beograda, su 25. juna 2008. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodi u predmetu P. 4781/05 (ranije P. 6195/01 i P. 1911/01).

Podnosioci ustavne žalbe navode da su prema tuženom izvršili svoju obavezu iz ugovora o zajedničkoj stambenoj izgradnji, tako što su u celosti uplatili iznos ugovoren za izgradnju stana, a da tužena Univerzitetska stambena zadruga “Blok 19” do dana podnošenja ustavne žalbe nije izgradila ugovoreni stan, niti ga je predala podnosiocima ustavne žalbe. Drugi opštinski sud u Beogradu je prvi put doneo presudu P. 6195/01 17. novembra 2004. godine, koja je po žalbi ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4070/05 od 25. maja 2005. godine i predmet je vraćen Drugom opštinskom sudu na ponovno odlučivanje, međutim, prvostepeni postupak još nije okončan. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da Drugi opštinski sud toleriše zloupotrebu procesnih prava od strane tužene stambene zadruge, te da im je u ovom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi povredu prava na suđenje u razumnom roku, utvrditi pravo podnosilaca na naknadu štete na način predviđen Zakonom o Ustavnom sudu i narediti Drugom opštinskom sudu u Beogradu da parnicu u predmetu broj P. 4781/05 završi u roku od šest meseci.

Dopisom od 19. marta 2010. godine, podnosioci ustavne žalbe su urgirali odlučivanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi, obavestivši Ustavni sud da se postupak sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P. 57045/10, i da je poslednje ročište za glavnu raspravu održano 18. marta 2008. godine.

2. Ustavni sud je dopisima od 23. oktobra 2009. godine i 3. decembra 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), od Drugog opštinskog suda u Beogradu zahtevao da dostavi na uvid spise predmeta P. 4781/05 (ranije P. 6195/01), kao i da se izjasni o navodima iz ustavne žalbe.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u prilogu dopisa VIII Su. br. 1375/09 od 30. novembra 2009. godine dostavio izjašnjenje predsednika suda u predmetu P. 4781/05 povodom izjavljene ustavne žalbe, koje sadrži kraći prikaz toka predmetnog parničnog postupka i zaključak da se razlozi dužeg trajanja postupka mogu “sumirati” u tri kategorije: komplikovan predmet spora, ponašanje tuženog koje je usmereno na odugovlačenje postupka i ponašanje tužilaca, a naročito drugotužioca koji je u svojim pokušajima da se predmet što brže reši “često povlačio institucionalne mehanizme koji su prekidali rad po predmetu”.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4781/05 i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su u svojstvu tužilaca 15. juna 2001. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu za raskid ugovora i povraćaj sredstava protiv tužene Univerzitetske stambene zadruge “Blok 19” u Beogradu. U tužbi je navedeno: da su tužioci 24. februara 1992. godine zaključili sa tuženom ugovor o zajedničkoj stambenoj izgradnji broj 04-524/1 u cilju izgradnje dvosobnog stana u ulici Rifata Burdževića ukupne površine 64.95 kvm, u objektu 06 na četvrtom spratu, tip 201A; da su tužioci u skladu sa zaključenim ugovorom realizovali finansiranje izgradnje predmetnog stana na ugovoreni način i uplatili ugovorenu cenu izgradnje u predviđenom roku; da je tužena stambena zadruga 7. aprila 1992. godine tužiocima dostavila aneks 1 osnovnog ugovora pod brojem 04-1040/1 kojim je utvrđeno da su tužioci uplatili iznos od 95% od ugovorene cene, da su tužioci, s obzirom na to da je postupanje tužene u toku 1992. godine ukazivalo na probijanje ugovorenog roka za izgradnju, sa tuženom zaključili aneks 2 ugovora pod brojem 04-1040/2 od 1. oktobra 1992. godine, kojim su ugovorili da se, umesto prvobitno ugovorenog, izgradi stan na istoj lokaciji, u Ulici Rifata Burdževića u objektu 03, lamela 2, na prvom spratu, tip stana 203 B, po strukturi dvosoban, ukupne površine 60,40 kvm; da su tužioci izvršenim preugovaranjem cenu gradnje novougovorenog stana u celini isfinansirali ranije uplaćenim sredstvima, čime su u potpunosti izmirili dugovanje prema tuženoj, što je ovim aneksom i utvrđeno; da kako tužena nije izvršila obavezu izgradnje ni novougovorenog stana, 29. februara 1996. godine, tužioci su joj se obratili sa zahtevom za raskid ugovora koji je zaveden pod brojem 08-I-294/96, u kome su tražili povraćaj sredstava ili predaju u posed drugog stana koji u pravnom i građevinskom smislu odgovara ugovorenom stanu; da su svi navedeni akti – ugovor i aneksi ugovora zaključeni sa ranijom SZ “Univerzitet” iz Beograda, čije je sedište bilo na Studentskom trgu broj 1 u Beogradu; da je ova zadruga naknadno transformisana u tri samostalna pravna lica koja su upisana u sudski registar, a lokacija na kojoj su tužioci ugovorili stan pripala je sadašnjoj Univerzitetskoj zadruzi “Blok 19” sa sedištem u Beogradu, koja je preuzela obaveze u vezi sa ranije zaključenim ugovorima.

Tužioci su, na osnovu iznetog, tužbom tražili da se raskine ugovor o zajedničkoj stambenoj izgradnji i da se naloži tuženoj da im iznos sredstava uplaćen na ime cene gradnje vrati u roku od 15 dana, uvećan za iznos kamate počev od dana isteka roka za ispunjenje obaveze, odnosno izgradnju stana.

Po podnetoj tužbi formiran je u Trećem opštinskom sudu u Beogradu predmet pod brojem P. 1911/01. Na pripremnom ročištu koje je održano 7. septembra 2001. godine, tužena je istakla prigovor mesne nenadležnosti Trećeg opštinskog suda u Beogradu, povodom koga se ovaj sud oglasio mesno nenadležnim, te je 25. oktobra 2001. godine predmet ustupljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom. U Drugom opštinskom sudu u Beogradu postupak je nastavljen u predmetu P. 6195/01.

U toku prvostepenog postupka, pored pripremnog ročišta koje je održano 24. decembra 2001. godine, bilo je zakazano još osam ročišta za glavnu raspravu (14. februara, 8. aprila, 8. oktobra i 25. novembra 2002. godine, 21. aprila i 23. juna 2003. godine, 22. aprila i 17. novembra 2004. godine), od kojih su održana ročišta zakazana za 8. april i 8. oktobar 2002. godine, 23. jun 2003. godine i 19. januar i 17. novembar 2004. godine, na kome je glavna rasprava i zaključena. Ročište zakazano za 14. februar 2002. godine nije održano, jer je konstatovano da u spisima predmeta nedostaje primerak osnovnog ugovora iz 1992. godine, pa je tužiocima naloženo da ga dostave, što su oni učinili 20. februara 2002. godine. Na ročištu održanom 8. aprila 2002. godine, tužioci su tražili izuzeće predsednika veća, o kome je odlučeno narednog dana. Ročište zakazano za 25. novembar 2002. godine nije održano, pošto je predsednik veća, nakon obaveštenja da je protiv tužilaca podneta prekršajna prijava zbog povrede javnog reda i mira nakon prethodno održanog ročišta, postavio zahtev za sopstveno izuzeće zbog mogućnosti da u eventualnom prekršajnom postupku bude pozvan u svojstvu svedoka. O ovom zahtevu za izuzeće odlučeno je u roku od tri dana – 28. novembra 2002. godine i kako je zahtev usvojen, predmet je dodeljen u rad novom predsedniku veća, koji je 31. januara 2003. godine naložio tužiocima da dostave tražene dokaze o uplati cene ugovorenog stana, kako je to bilo naloženo na ročištu 8. oktobra 2002. godine. Ročište zakazano za 21. april 2003. godine odloženo je na zajednički predlog stranaka. Sedam dana pre održavanja narednog ročišta zakazanog za 23. jun 2003. godine, tužioci su sudu dostavili podnesak označen kao “precizirani tužbeni zahtev”, kojim su, zapravo, preinačili svoj tužbeni zahtev – zahtevajući i naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, zbog nemogućnosti da ugovoreni stan koriste izdavanjem u zakup za zakupninu u iznosu od po 150 evra mesečno, za period od 10 godina. Na ročištu održanom 23. juna 2003. godine, sud je konstatovao preinačenje tužbenog zahteva i odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, na okolnost da li je u potpunosti isplaćena ugovorena cena stana, naloživši strankama da u roku od 15 dana dostave dokaz o uplaćenom predujmu troškova veštačenja. Tužioci su 4. septembra 2003. godine, nakon što su prethodno podneskom osporavali određeno veštačenje, dostavili dokaz o uplati dela troškova veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeno je sudu 4. novembra 2003. godine. Nakon prijema nalaza i mišljenja veštaka, tužioci su 24. novembra 2003. godine sudu dostavili podnesak kojim još jednom preinačuju tužbeni zahtev. Na ročištu održanom 19. januara 2004. godine, povodom primedbi tužene na nalaz i mišljenje veštaka, sud je odredio dopunsko veštačenje. Dopunski nalaz i mišljenje veštak je dostavio sudu 4. februara 2004. godine. Ročište zakazano za 22. april 2004. godine nije održano zbog sprečenosti predsednika veća, a u spisima predmeta postoji službena beleška od 12. septembra 2004. godine o tome da je predsednik veća zbog bolovanja bio odsutan u periodu od 1. aprila do 1. septembra 2004. godine. Naredno ročište je zakazano za 17. novembar 2004. godine. Na ovom ročištu, nakon novog preciziranja tužbenog zahteva podneskom tužilaca od 23. septembra iste godine, glavna rasprava je zaključena i doneta je prvostepena presuda.

Prvostepenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6195/01 od 17. novembra 2004. godine, u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca za raskid spornog ugovora i obavezana tužena da im, u roku od 15 dana od dana prijema presude, plati presudom opredeljeni iznos tržišne vrednosti stana sa domicilnom kamatom, u stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da se tužena obaveže da im, u roku od 2 meseca od dana donošenja presude, preda u svojinu useljiv drugi odgovarajući stan iste površine, istog kvaliteta, na prvom spratu, na izričito opredeljenoj lokaciji, a istim stavom izreke presude odbijen je kao neosnovan i tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu štete u opredeljenom iznosu sa domicilnom kamatom na ime izmakle dobiti, zbog nemogućnosti rentiranja predmetnog stana u periodu od 1. juna 1993. do 31. decembra 2004. godine, dok je stavom III izreke tužena obavezana da tužiocima plati dosuđeni iznos na ime troškova parničnog postupka.

Od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, ovaj parnični postupak je trajao 3 godine i 5 meseci. U toku trajanja postupka tužioci su više puta urgirali zakazivanje ročišta i okončanje postupka.

Protiv navedene prvostepene presude žalbe su, 11. februara 2005. godine, izjavili i tužioci i tužena. Odlučujući o podnetim žalbama, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4070/05 od 25. maja 2005. godine, kojim je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Drugostepeni sud je našao da osporena presuda sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer je izreka u stavu I nerazumljiva, pošto se u izreci, pored obaveze tuženog da tužiocima isplati dosuđeni iznos koji predstavlja tržišnu vrednost stana, navodi i iznos koji se označava kao građevinska cena, što izreku čini nerazumljivom i neizvršivom. Pored toga, u obrazloženju ukidajućeg rešenja Okružnog suda u Beogradu se navodi da za odluku iz stava II izreke prvostepeni sud nije dao jasne razloge, da tokom prvostepenog postupka nije potpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i da se u ponovnom postupku mora imati u vidu da je deo tužbenog zahteva preciziran 23. septembra 2004. godine nerazumljiv i neuredan u pogledu tražene kamate.

Postupak po žalbi pred drugostepenim sudom trajao je 3 meseca i 14 dana.

U ponovnom postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, nakon što su tom sudu 1. juna 2005. godine vraćeni spisi predmeta, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 9. novembar 2005. godine, kada je i održano. Tokom 2006. godine nije održano nijedno ročište. Povodom urgencija tužilaca za zakazivanje ročišta, upućenih sudu 12. maja i 5. juna 2006. godine, sud je zakazao ročište za 14. septembar 2006. godine, ali je ovo ročište odloženo na zahtev punomoćnika tužilaca, jer je dan uoči njegovog održavanja tužena podnela protivtužbu, da bi potom, 11. oktobra 2006. godine, tužioci još jednom preinačili svoj tužbeni zahtev. I ročište zakazano za 18. januar 2007. godine odloženo je na zahtev tužilaca, jer je neposredno pre održavanja i ovog ročišta, 16. januara, tužena dostavila sudu podnesak u kome je ukazala da su tužioci kao članovi zadruge ugovorili neekonomsku cenu stana, te je stoga predložila da se izvede novo ekonomsko-finansijsko veštačenje, a pored toga i građevinsko veštačenje, kako bi se utvrdilo koliku površinu stana su, prema tržišnim cenama u vreme zaključenja ugovora, tužioci mogli da kupe za novac koji su isplatili tuženoj. Pre održavanja narednog ročišta, koje je bilo zakazano za 6. mart 2007. godine, tužioci su podneskom od 27. februara 2007. godine predložili donošenje privremene mere kojom bi se tuženoj zabranilo otuđenje, opterećenje ili bilo kakvo drugo raspolaganje objektima na lokaciji na kojoj je trebalo da se gradi stan koji je predmet spora. Na ročištu održanom 6. marta 2007. godine, među strankama je kao nesporno utvrđeno da su tužioci usplatili 95% ugovorene cene stana. Naredna ročišta zakazana za 4. april i 23. oktobar 2007. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka čije su saslušanje predložili tužioci, te su oni odustali od predloga za izvođenje ovog dokaza. Novo ročište zakazano je za 18. mart 2008. godine, kada je i održano i na njemu je sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske i građevinske struke. Nakon ovog ročišta, prema podacima iz spisa predmeta, do kraja 2008. godine nije zakazano nijedno ročište, u 2009. godini bilo je zakazano samo jedno ročište za 30. mart, koje nije održano, a takođe, sud nije odlučio o predlogu tužilaca za određivanje privremene mere. Za ovo vreme veštak građevinske struke dostavio je svoj nalaz i mišljenje 13. jula 2009. godine, a veštak ekonomsko-finansijske struke 13. avgusta 2009. godine. Tužioci i tužena su se 8. oktobra 2009. godine izjasnili na nalaze i mišljenja veštaka.

Ponovni postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu traje 4 godine i 10 meseci i do odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi nije okončan. Tužioci su i tokom ponovnog postupka, u više navrata, pismeno ukazivali na neopravdano dugo trajanje postupka, ukazivali da je ponašanje tužene usmereno na odugovlačenje i urgirali zakazivanje ročišta i okončanje postupka. Predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu je 29. septembra i 25. decembra 2008. godine naložio predsedniku veća da zakaže sledeće ročište i da hitno rešava u predmetu koji je još iz 2001. godine. Po nalozima predsednika suda nije postupljeno.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud kontatuje da parnica po tužbi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, traje preko 8 godina i 10 meseci. Iz obaveštenja koje su podnosioci ustavne žalbe dostavili Ustavnom sudu 19. marta 2010. godine, Sud je utvrdio da je ovaj postupak sada nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u predmetu koji nosi oznaku P. 57045/10.

U toku trajanja postupka Ustavni sud je obavešten od strane Zastupnika Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu da je u toku postupak po predstavci podnosilaca ustavne žalbe pred tim sudom i da nije okončan.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je trajanje parničnog postupka koji se osporava ustavnom žalbom razumno ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe 15. juna 2001. godine do odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi.

Na osnovu prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da parnični postupak koji je predmet odlučivanja po ustavnoj žalbi do sada traje 8 godina i 10 meseci i da nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 4070/05 od 25. maja 2005. godine kojim je prvostepena presuda ukinuta, još uvek traje ponovni postupak pred prvostepenim sudom.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i stoga se mora proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca u toku postupka, kao i ponašanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu trajanja parničnog postupka i određuju da li se taj postupak vodi, odnosno da li je okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni činioci uticali na trajanje ovog parničnog postupka.

U pogledu složenosti pravnih i činjeničnih pitanja koja je sud trebalo da raspravi u ovom parničnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da se radi o relativno složenom sporu. Ovo iz razloga što je sporni ugovor po kome su podnosioci ustavne žalbe tuženoj isplatili ugovorenu cenu stana zaključen u vreme hiperinflacije, te se, u tom smislu, izvršenje obaveze podnosilaca ustavne žalbe nije moglo utvrditi samo na osnovu dokaza o izvršenoj uplati ugovorene cene. Druga specifičnost ove parnice je u tome što je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ispitati i to da li je za visinu ugovorene cene stana od uticaja okolnost da su podnosioci ustavne žalbe ugovor o izgradnji stana zaključili kao članovi zadruge. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da nijedna od navedenih okolnosti ne može da opravda dosadašnju dužinu trajanja postupka, s obzirom na to da u oba slučaja izvođenje dokaza veštačenjem daje postupajućem sudu osnova za odlučivanje o tužbenom zahtevu, posebno imajući u vidu da su stranke još na ročištu održanom 6. marta 2007. godine među sobom kao nesporno utvrdile da su podnosioci ustavne žalbe isplatili 95% ugovorene cene stana.

Kada je reč o značaju prava o kome se rešava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je okončanje ovog parničnog spora za njih od naročitog značaja, s obzirom na to da su cenu ugovorenog stana isplatili još 1992. godine, a da im do danas tužena nije izgradila i predala u svojinu ugovoreni stan, niti im je vratila uplaćeni novac i nadoknadila štetu.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe tokom trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da su oni preinačenjem tužbenog zahteva u više navrata, a posebno proširivanjem tužbenog zahteva 23. juna 2003. godine, zahtevom za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti da ugovoreni stan “rentiraju”, kao i podnošenjem više zahteva za izuzeće predsednika veća o kojima je sud morao da odluči, te podnošenjem krivične prijave protiv predsednika veća, po kojoj su zahtevali da nadležno javno tužilaštvo odluči dok je parnični postupak još u toku, što zahteva dostavljanje spisa predmeta na uvid javnom tužilaštvu, delimično doprineli trajanju postupka. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da delimični doprinos podnosilaca ustavne žalbe ni na koji način ne može opravdati ukupnu dužinu trajanja postupka, već samo može biti od uticaja na odlučivanje o visini naknade nematerijalne štete zbog učinjene povrede ustavnog prava. Ovo iz razloga što su u svemu ostalom podnosioci ustavne žalbe postupali na način da omoguće efikasno delovanje suda. Štaviše, podnosioci ustavne žalbe su tokom čitavog postupka urgirali zakazivanje ročišta i ubrzanje postupka.

Ocenjujući postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da taj sud, posebno u ponovnom postupku posle ukidanja prvostepene presude, nije preduzeo ništa da se predmetni parnični postupak okonča u okviru razumnog roka. Ovu ocenu Ustavni sud zasniva na činjenici da su od 1. juna 2005. godine, kada su spisi vraćeni iz Okružnog suda u Beogradu, do odlučivanja Ustavnog suda održana samo tri ročišta za glavnu raspravu i to 9. novembra 2005. godine, 6. marta 2007. godine i 18. marta 2008. godine, pri čemu predsednik veća nije postupio ni po nalozima predsednika suda od 29. septembra i 25. decembra 2008. godine da zakaže ročište i pristupi hitnom rešavanju predmeta, niti je odlučeno o određivanju privremene mere predložene od strane podnosilaca ustavne žalbe još 27. februara 2007. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4781/05, a koji je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57045/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07).

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe, okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti