Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog nedozvoljenosti revizije u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je njegova revizija odbačena kao nedozvoljena. Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni sud nije proizvoljno primenio procesno pravo, jer spor o poništaju rešenja o neraspoređivanju ne spada u radne sporove za koje je revizija dozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Gaševića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Gaševića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev.II 287/09 od 5. marta 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Nebojše Gaševića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev.II 287/09.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Gašević iz Zaječara je 11. maja 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 287/09 od 5. marta 2009. godine, i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovanih odredbama člana 36. Ustava i povrede prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 31. marta 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru i pokrenuo radni spor, koji je pravnosnažno okončan nakon više od četiri godine, rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine, čime je prekoračen Zakonom o radu propisan rok od šest meseci za okončanje radnih sporova; da je predmet tužbenog zahteva bilo poništaj rešenja tužene RS - Ministartvo finansija i ekonomije - Uprava carina 03/4 broj D-8648/1 od 1. avgusta 2003. godine, kojim se utvrđuje da je tužilac ostao neraspoređen u MF-Uprava carina počev od 1. avgusta 2003. godine; da navedeno rešenje nije sadržalo pouku o pravnom leku; da je tužilac protiv navedenog rešenja izjavio prigovor 19. avgusta 2003. godine; da po izjavljenom prigovoru nije dobio nikakav odgovor, pa je podneo sudu 31. marta 2004. godine tužbu za poništaj navedenog rešenja. Kako je osporenim rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine tužba za poništaj navedenog rešenja odbačena kao neblagovremena, jer je utvrđeno da je prekoračen zakonski rok za njeno podnošenje, a osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.
Pored navedenog, podnosilac ustavne žalbe je istakao da ima naknadno saznanje da je Generalni sekretarijat Saveta ministara – Odeljenje za pravne i kadrovske poslove doneo rešenje br. 118-431/2004 od 27. jula 2004. godine kojim mu prestaje radni odnos 31. jula 2004. godine, ali da mu to rešenje nikada nije lično dostavljeno.
Imajući u vidu navedeno, podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporena rešenja Okružnog suda u Zaječaru i Vrhovnog suda Srbije, da obaveže tuženu da ga vrati na posao i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, kao i da obaveže tuženu da mu dostavi navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnog organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajamčena Ustavom.

3. U postupku ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Ustavni sud je, saglasno usvojenim stavovima konstatovao: da se smatra da je pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednje pravno sredstvo u parničnom postupku iscrpljeno donošenjem presude po reviziji; da u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, smatra se da je poslednje pravno sredstvo pre izjavlji¬va¬nja ustavne žalbe iscrpljeno donošenjem odluke o žalbi protiv presude ili žalbi protiv rešenja.

Dakle, prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine neblagovremena. Naime, podnosilac ustavne žalbe je osporeno rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine primio najkasnije 15. oktobra 2008. godine kada je izjavio reviziju, a ustavnu žalbu je podneo 11. maja 2009. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je saglasno odredbi člana 36. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao što je navedeno u drugom delu tačke 1. izreke.
U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 287/09 od 5. marta 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na ovo rešenje dopuštena i blagovremena, te je u odnosu na ovo rešenje i cenio navode iz ustavne žalbe o povredi označenih prava garantovanih Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, imajući u vidu zaključke iz prethodnog dela, istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku cenio u odnosu na trajanje revizijskog postupka pred Vrhovnim sudom Srbije. Ustavni sud je utvrdio da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio reviziju 15. oktobra 2008. godine, koja je odbačena kao nedozvoljena osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.II 387/09 od 5. marta 2009. godine, što znači da je revizijsko rešenje doneto u roku kraćem od pet meseci što se nikako ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje o podnetoj reviziji. Ustavni sud je zaključio da je tvrdnja podnosioca da mu je u sprovedenom revizijskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku očigledno neosnovana. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev.II 287/09 od 5. marta 2009. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.II 287/09 od 5. marta 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1985/06 od 26. avgusta 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici bio poništaj rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carina Beograd 03/1 br. D-8648/1 od 1. avgusta 2003. godine, kojim se utvrđuje da je tužilac ostao neraspoređen u MF-Upravi carina počev od 1. avgusta 2003. godine; da je prema odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da je imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, kao i predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, revizija tužioca nedozvoljena, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sporu iz člana 439. Zakona o parničnom postupku (o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa).

6. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprav i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 2.)

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, a kojim je bilo je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 287/09 od 5. marta 2009. godine nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Dakle, odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito je utvrđeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom Ustava nije utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stav 36.).

Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja.

Zakonom o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, trajanju i prestanku radnog odnosa (član 439.) Dakle, Zakonom je uslovljeno da se revizija, kao vanredno pravno sredstvo, u radnim sporovima može izjaviti samo ako se radi o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa. Kako je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici bio poništaj rešenja kojim je tužilac ostao neraspoređen, po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je reviziju odbacio kao nedozvoljenu, jer se, u konkretnom slučaju, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, ne radi o sporu iz člana 439. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava. Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i razloge o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje i na svoj stav da u okviru postojanja povrede prava na pravično suđenje, nije nadležan da preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene procesnog i materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.II 287/09 od 5. marta 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Ocenjujući navode o ostalim povredama prava na koje se podnosilac ustavne žalbe formalno pozvao, a koji se odnose na povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. Ustava, a imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 287/09 od 5. marta 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe nije pružena jednaka zaštita prava pred sudovima, da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo, kao ni pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Naime, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava kojim se garantuje svakome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuju o njegovom pravu obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Naime, navedenom ustavnom odredbom zajemčeno je dvostepeno odlučivanje, odnosno mogućnost preispitivanja prvostepene sudske odluke, ali se ne garantuje i pravo na podnošenje vanrednih pravnih sredstava. Slučajevi u kojima se mogu podneti vanredna pravna sredstva, uslovi i način njihovog podnošenja, uređuju se zakonom. O reviziji, kao vanrednom pravnom sredstvu, o određenim pravnim pitanjima, u trećoj instanci odlučuje najviši redovni sud u Republici, preispitujući odluke dve niže sudske instance. Ovo pravno sredstvo je, po oceni Ustavnog suda, pod istim uslovima dostupno svim licima koja zaštitu svojih prava ostvaruju ili pokušavaju ostvariti u parničnom postupku. Takođe, reč je o postupku kome je prethodilo donošenje odluka sudova prve i druge (žalbene) instance, čime je prethodno obezbeđeno Ustavom garantovano pravo na sudsku zaštitu i pravno sredstvo.
Imajući u vidu navedeno, donošenju osporenog revizijskog rešenja je prethodilo iscrpljivanje redovne sudske zaštite, što ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 60. stav 4. Ustava.
 
Dakle, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge, niti je dostavio dokaze koji ukazuju na postojanje povrede navedenih Ustavom garantovanih prava.

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da ima naknadno saznanje da je Generalni sekretarijat Saveta ministara – Odeljenje za pravne i kadrovske poslove doneo rešenje br. 118-431/2004 od 27. jula 2004. godine kojim podnosiocu ustavne žalbe prestaje radni odnos 31. jula 2004. godine, a koje podnosiocu ustavne žalbe nije nikada lično dostavljeno, usled čega nije mogao da koristi pravne lekove u odgovarajućem postupku, kao ni da traži sudsku zaštitu, Ustavni sud ukazuje da rešenje o pravu, obavezi ili odgovornosti zaposlenog ne deluje samo na osnovu činjenice da je doneto. Da bi delovalo, ono mora biti dostavljeno i dostava mora biti lična. Tek od dostavljanja rešenja počinju da teku prekluzivni rokovi za pobijanje tog rešenja, a nakon iscrpljivanja dozvoljenih pravnih sredstava se, saglasno članu 170. Ustava, može izjaviti ustavna žalba u

Zakonom o Ustavnom sudu propisanom roku.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Sud je doneo odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić