Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud ponavlja stav da Socijalni program nema karakter opšteg akta koji neposredno uređuje prava zaposlenih, već predstavlja deo privatizacionog ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „N.“ a.d. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „N.“ a.d. Novi Sad i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1633/16 od 29. marta 201 8. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1633/16 od 29. marta 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tuži lje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 939/16 od 15. aprila 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „N.“ a.d. Novi Sad je, 14. juna 201 8. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1633/16 od 29. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo proizvoljan i arbitreran stav po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužilji isplati razliku u zaradi za period važenja Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine; da Socijalni program od 17. juna 2008. godine nema karakter opšteg akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa , a o čemu se Ustavni sud eksplicitno izjasnio u Rešenju IUo-150/2013 od 30. januara 2014. godine; da je tužilji za sporni period zarada isplaćena saglasno tada važećem kolektivnom ugovoru kod poslodavca i zaključenom ugovoru o radu ; da tu činjenicu Vrhovni kasacioni sud uopšte nije uzeo u obzir; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o reviziji tužilje kao posebnoj , iako se više puta , povodom istog pravnog pitanja (po revizijama drugih tužilaca), izjasnio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku; da je time podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, a takođe i činjenicom da apelacioni sudovi u Republici Srbiji imaju jasno izgrađen stav, i to suprotan od onog koji je iznet u osporenoj revizijskoj presudi, po pitanju pravne prirode Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine i obaveze podnosioca ustavne žalbe da zaposlenima isplati razliku u zaradi za period važenja tog akta.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. B . iz Vrnjačke Banje je 2 6. februara 2014. godine, u svojstvu tužilje, podnela tužbu protiv tuženog privrednog društva „N .“ a.d. Novi Sad, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike u zaradi za period od februara 2011. do decembra 2012. godine , kao i dela zarade na ime učešća u ostvarenoj dobiti za 2011. i 2012. godinu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1645/14 od 27. januara 2016. godine obavezan je tuženi da tužilj i isplati traženu razliku u zaradi, dok je tužbeni zahtev za isplatu dela zarade na ime učešća u ostvarenoj dobiti odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 939/16 od 14. novembra 2016. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu potvrdio u odbijajućem delu, dok je usvajanjem žalbe tuženog pobijanu presudu preinačio, tako što je odbio kao neosnovan i tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi .

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1633/16 od 29. marta 201 8. godine usvojio revizij u tužilje, te je pobijanu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu preinačio, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i prvostepenu presudu u usvajajućem delu potvrdio .

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud zaključio da nije osnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi na ime jednokratnog uvećanja predviđenog članom 9. Socijalnog programa; da prema stanovištu Ustavnog suda, izraženom u Odluci IUo-150/2013 od 30. januara 2014. godine, Socijalni program, čak i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međunarodnim sporazumom , nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba; da bi jednokratno i trajno uvećanje zarade od 15%, koje je predviđeno Socijalnim programom, postalo konkretno pravo zaposlenih, odnosno, obaveza poslodavca, moralo je biti regulisano kolektivnim ugovorom, odnosno, ugovorom o radu, a to ovde nije slučaj; da je, pored toga, odredbom člana 6. Socijalnog programa predviđeno da taj dokument predstavlja deo privatizacione dokumentacije, kupoprodajnog ili drugog ugovora u postupku vlasničke promene tuženog i da nepoštovanje njegovih odredbi predstavlja osnov za raskid kupoprodajnog ugovora, što govori u prilog zaključku da se ne može smatrati opštim aktom, u smislu Zakona o radu.

U obrazloženju je dalje navedeno: da se zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega se osnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da je odredbom člana 9. stav 1. Socijalnog programa propisano da se poslodavac obavezuje da odmah nakon preuzimanja „N.“ a.d, u smislu odredbe člana 1. alineja 1. Socijalnog programa, izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15%, a u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „N.“ a.d, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17. jun 2008 – 31. decembar 2012. godine); da je, prema tome, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilji pripada pravo na uvećanje osnovne zarade od 15%, iz razloga što osnovna zarada, u skladu sa čl. 105. i 106. Zakona o radu, pored zarade za radni učinak i uvećane zarade, predstavlja sastavni deo odgovarajuće zarade, tako da nema pravnog rezona da se povećava odgovarajuća zarada, a ne osnovna zarada, kako je to učinio tuženi Odlukom broj 01-1/996 od 30. aprila 2009. godine (kojom je tuženi izvršio jednokratno uvećanje zarada zaposlenih u visini od 15% osnovne zarade za februar 2009. godine, a koje je isplaćeno sa zaradom za april 2009. godine) ; da se tuženi neosnovano poziva na član 5. Sporazuma o prestanku radnog odnosa, u kome je navedeno da je isplatama iz čl. 3. i 4. tuženi izmirio sve obaveze prema tužilji, te da ona nema bilo kakva druga potraživanja; da se tužilja, suprotno tvrdnjama tuženog, nije mogla odreći predmetnih potraživanja, jer se radi o neotuđivom pravu, u smislu člana 60. Ustava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da se kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom i drugim propisom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak izmena i dopuna kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca (član 240. stav 1.); da kolektivni ugovor kod poslodavca za javna preduzeća i javne službe zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti, reprezentativni sindikat kod poslodavca i poslodavac, da u ime poslodavca kolektivni ugovor potpisuje direktor (član 247.); da se opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca - učesnika kolektivnog ugovora (član 256. stav 1.).

Odredbama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07), koji se primenjivao u vreme privatizacije tuženog i zaključenja Socijalnog programa, bilo je propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (član 41. stav 1.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac, pored ostalog, ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, a da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 1. tačka 6) i stav 3.).

Kolektivnim ugovorom za „N.“ a.d. Novi Sad („Službeni glasnik RS“, br. 12/07 i 114/08 – Aneks II) bilo je propisano: da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, obaveze „N.“ a.d. Novi Sad u obezbeđivanju i ostvarivanju prava zaposlenih iz radnih odnosa, međusobni odnosi učesnika ugovora, postupak izmena i dopuna ovog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlene i poslodavca (član 1.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, ovim ugovorom i ugovorom o radu (član 40. stav 1.). Aneksom II je važenje ovog kolektivnog ugovora bilo oročeno do 6. decembra 2011. godine.

Identične odredbe sadržao je i Kolektivni ugovor za „N.“ a.d. Novi Sad od 9. maja 2011. godine, sa Aneksom broj 1 od 27. februara 2013. godine, čijim je stupanjem na snagu prestao da važi Kolektivni ugovor za „N.“ a.d. Novi Sad („Službeni glasnik RS“, br. 12/07 i 114/08 – Aneks II).

Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede od 25. januara 2008. godine, koji je potvrđen Zakonom o potvrđivanju objavljenim u „Službenom glasniku RS – Međunarodni ugovori“, broj 83/08, predviđeno je: da će strane pružiti pomoć oko projektovanja, izgradnje i korišćenja objekata u okviru realizacije sledećih projekata – u okviru magistralnog gasovodnog sistema u izgradnji iz Ruske Federacije kroz Crno more i teritoriju trećih zemalja i Republike Srbije za tranzit i isporuke prirodnog gasa u druge zemlje Evrope, izgradnja na teritoriji Republike Srbije deonice gasovodnog sistema, izgradnja podzemnog skladišta gasa na mestu iscrpljenog gasnog polja „B.“, koje se nalazi 60 kilometara severoistočno od Novog Sada, Republika Srbija i rekonstrukcija i modernizacija tehnološkog kompleksa koji pripada Akcionarskom društvu „N.“, Republika Srbija (član 1.); da u cilju realizacije projekta rekonstrukcije i modernizacije tehnološkog kompleksa Akcionarskog društva „N.“ srpska strana prodaje Otvorenom akcionarskom društvu "G. ", ili afiliranom licu (kompaniji-kćerki) koju ono odredi, 51-procentni udeo učešća u Akcionarskom društvu „N.“, pod uslovima koje oni dogovore, polazeći od toga da se Akcionarsko društvo „N.“ sastoji od celokupne imovine koja se nalazi u njegovom vlasništvu na dan 31. decembar 2007. godine, uključujući (ali ne ograničavajući se time) objekte za dobijanje, proizvodnju, preradu, transport i plasman nafte i naftnih derivata (član 9.).

Ugovor o prodaji i kupovini akcija „N.“ a.d. potpisan je 24. decembra 2008. godine u Moskvi, između Republike Srbije i OAD „G.“, kompanije organizovane kao otvoreno akcionarsko društvo, sa sedištem u Petrogradu, Ruska Federacija. Ovim ugovorom je predviđeno: da strane sklapaju ovaj ugovor poštujući i ispunjavajući jednu od obaveza koje proističu iz Sporazuma o saradnji u gasnoj i naftnoj industriji, koji je Skupština Republike Srbije potvrdila 9. septembra 2008. godine, a koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 83/08, da prodavac prodaje paket akcija koji se sastoji od 4.158.040 običnih akcija, sa odgovarajućim oznakama, nominalne vrednosti od po 10.000 dinara po jednoj akciji, što predstavlja 51% osnovnog kapitala Kompanije (Uvodna izjava – tač. 3. i 5.); da kupac poseduje neophodna sredstva za plaćanje kupoprodajne cene u skladu sa klauzulom 2.2, kao i za sprovođenje Socijalnog programa i investicione obaveze, da ako prodavac to bude zahtevao, kupac će prodavcu pružiti valjan dokaz u formi koju prodavac bude odredio, o izvoru sredstava koja se koriste za plaćanje kupoprodajne cene i sprovođenje Socijalnog programa i Investicionog programa (glava 7. tačka 7.). Tačkom 8.1.1. Ugovora je predviđeno: da kao kupac paketa akcija i budući akcionar N.-a, kupac prihvata sledeće socijalne obaveze N.-a i postaraće se za sprovođenje N.-ovih obaveza – prema članu 9. Socijalnog programa, plate zaposlenih u N.-u će se svake godine prilagođavati stopi godišnjeg variranja indeksa koji odražava troškove života u Republici Srbiji, kao što to određuje Republički zavod za statistiku Republike Srbije i koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“, zatim, prema članu 7. Socijalnog programa, da u periodu od dana zaključenja transfera do 31. decembra 2012. godine, N. neće prekinuti radni odnos svojim zaposlenim radnicima protiv njihove volje, zbog tehnoloških i organizacionih promena, te prema članu 19. Socijalnog programa, N . može da predloži raskid radnog odnosa, pod uslovom da zaposlenom isplati jednokratnu otpremninu u iznosu od 750 evra za svaku navršenu godinu njegovog/njenog radnog staža provedenog u N .-u. U ovoj tački Ugovora je takođe navedeno: da se strane ovim slažu da kršenje jedne od obaveza prema klauzuli 8.1.1. od strane kupca, koje je počinjeno do kraja 2012. godine ili do okončanja investicione obaveze, predstavlja osnov za raskid ovog ugovora, pod uslovom da u slučaju takvog raskida i bez obzira na bilo šta što u ovom ugovoru ukazuje na suprotno, prodavac isplaćuje kupcu pun iznos kupoprodajne cene, a kupac prepušta prodavcu svoje pravo na paket akcija i sva prava i obaveze koje su za to vezane i strane neće jedna prema drugoj imati dalja potraživanja u vezi sa transakcijom, uključujući i zahtev za kompenzaciju, po bilo kojem osnovu i da uprkos bilo čemu u ovom ugovoru što ukazuje na suprotno, strane se ovim takođe slažu da nijedno drugo kršenje (ako ih uopšte bude) Socijalnog programa ili Kolektivnog ugovora od strane kupca, N.-a ili nekog od zavisnih preduzeća, ne predstavlja osnov za raskid ugovora.

Kao jedan od priloga ovog ugovora naveden je Socijalni program od 17. juna 2008. godine (u daljem tekstu: Socijalni program), koji su zaključili Vlada Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, Društvo ... „N.“ a.d. Novi Sad, reprezentativni sindikati kod Poslodavca – Jedinstvena sindikalna organizacija „N.“ a.d. Novi Sad i Jedinstvena sindikalna organizacija „N.-N.“ Novi Sad i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane – Samostalni sindikat radnika Energetike i Petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS „N.“, na osnovu Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAD „G .“ akcija kompanije „N.“ a.d. Novi Sad, koje čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za „N.“ a.d. Novi Sad. U tom aktu je, pored ostalog, navedeno: da termin „Poslodavac – Privredno društvo“ označava subjekt privatizacije, i to „N.“ a.d, njegov deo, koji je u postupku privatizacije postao posebno privredno društvo, drugo privredno društvo, kao pravni sledbenik „N.“ a.d. i drugi oblici organizovanja privrednih društava koji će eventualno nastati u celosti od imovine „N.“ a.d, preuzimanjem delatnosti i zaposlenih „N.“ a.d. ili će biti formirani kao javna preduzeća ili na drugi način (u daljem tekstu: Poslodavac) (član 1. tačka 1)); da Socijalni program ima za cilj zaštitu radnog odnosa, kao i socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih u „N.“ a.d. Novi Sad i svim njegovim delovima, odnosno privrednim društvima koja su formirana njegovim kapitalom, a nakon sprovedenog postupka vlasničke promene, u skladu sa alinejom 1. člana 1. Socijalnog programa, da se Poslodavac obavezuje da će za vreme važenja Socijalnog programa poštovati sva prava zaposlenih utvrđena Kolektivnim ugovorima (Opštim kolektivnim ugovorom i kolektivnim ugovorom kod Poslodavca) i drugim opštim aktima koji su na snazi u „N.“ a.d. na dan zaključivanja Socijalnog programa, odnosno kupoprodajnog ugovora (član 5.); da je Socijalni program sastavni deo privatizacione dokumentacije, kupoprodajnog ili drugog ugovora u postupku vlasničke promene „N.“ a.d, njegovog dela koji je u postupku vlasničke promene postao posebno privredno društvo, drugog privrednog društva, kao pravnog sledbenika „N.“ a.d, kao i drugih oblika privrednih društava nastalih od kapitala ili nastalih preuzimanjem delatnosti „N.“ a.d, u smislu člana 1. alineja 1. socijalnog programa, da će se Socijalni program primenjivati kao samostalni opšti akt, čija je važnost do 31. decembra 2012. godine, a nepoštovanje odredbi ovog socijalnog programa od strane Poslodavca, predstavlja pravni osnov za raskid kupoprodajnog ugovora (član 6.); da osnovu Socijalnog programa čini garancija zaposlenosti, da svi zaposleni na neodređeno vreme u „N.“ a.d. Novi Sad i u privrednim društvima formiranim njegovim kapitalom, na dan potpisivanja Socijalnog programa, svoj status, kao zaposleni, zadržavaju za sve vreme važnosti Socijalnog programa, na radnim mestima u skladu sa njihovom stručnom spremom i radnim iskustvom, i to i u svim privrednim društvima u smislu člana 1. alineja 1. Socijalnog programa, da zaposlenima iz stava 1, za vreme važenja Socijalnog programa, bez njihove volje, ne može prestati radni odnos u privrednim društvima, u smislu stava 1. ovog člana, a po osnovu tehnoloških ili organizacionih promena (član 7.); da se Poslodavac obavezuje da odmah nakon preuzimanja „N.“ a.d, u smislu odredbe člana 1. alineja 1. Socijalnog programa, izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15%, a u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „N.“ a.d, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja ovog Socijalnog programa (član 9.); da se poslodavac obavezuje da obezbedi da se realna vrednost zarada zaposlenih, koje su utvrđene članom 9. Socijalnog programa, ne smanjuje, da se Poslodavac obavezuje i da će zaposlenima svake godine, po završnom računu, isplaćivati zaradu iz dobiti – profita u visini od najmanje 10% od iste, ostvarene po godišnjem obračunu, a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu zarada (član 10.); da se Poslodavac obavezuje da u periodu važenja Socijalnog programa redovno isplaćuje sve zarade, kao i naknade, dodatke, koji su postojali na dan potpisivanja Socijalnog programa i bili regulisani Zakonom, Kolektivnim ugovorom i drugim opštim aktima (član 11.); da se za vreme važenja Socijalnog programa zaposlenima ne može otkazati ugovor o radu, kao višku zaposlenih, da Poslodavac može ponuditi zaposlenima da im prestane radni odnos, s tim da takvim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku punu godinu rada provedenu u radnom odnosu, uvećano za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade u „N.“ a.d. za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine, da zaposlenima može da prestane radni odnos u smislu stava 2. ovog člana samo na osnovu pismene saglasnosti zaposlenog da prihvata da mu prestane radni odnos i tek nakon isplate u celosti otpremnine iz stava 2. ovog člana (član 19. st. 1 – 3.); da će se nakon prestanka važnosti Socijalnog programa, eventualni višak zaposlenih rešavati u skladu sa odredbama Zakona, Kolektivnih ugovora i donetog posebnog Programa rešavanja viška zaposlenih, s tim da ovako utvrđena otpremnina ne može biti niža od 90% otpremnine utvrđene članom 19. Socijalnog programa (član 20. stav 1.); da kontrolu poštovanja Socijalnog programa vrše njegovi potpisnici, da su prava zaposlenih utvrđena Socijalnim programom ne samo kolektivna, već istovremeno i njihova individualna prava (član 22.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom, pre svega, ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da Socijalni program predstavlja osnov za isplatu tražene razlike u zaradi, što mu implicitno daje karakter opšteg akta kojim su uređena prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre ukazuje da je ocenu o pravnoj prirodi Socijalnog programa, koju je ovde izne o drugostepeni sud, već razmatrao u Odluci Už-8798/2016 o d 26. aprila 2018. godine. Tom odlukom je Ustavni sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu S. O . izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2762/16 od 30. septembra 2016. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 393/15 od 18. jula 2016. godine, nalazeći, pored ostalog, da izneta ocena korespondira sa stanovištem koje je ovaj sud izrazio u Rešenju IUo-150/2013 od 30. januara 2014. godine (u daljem tekstu: Rešenje od 30. januara 2014. godine), a u kome je predmet normativne kontrole bio Kolektivni ugovor podnosioca ustavne žalbe od 9. maja 2011. godine i njegov Aneks broj 1 od 27. februara 2013. godine, sa aspekta da li je taj opšti akt, kada je reč o visini otpremnine koja se isplaćuje po osnovu tzv. tehnološkog viška, mogao sadržati nepovoljnije uslove u odnosu na član 20. Socijalnog programa. Uobrazloženju navedene Odluke, Ustavni sud je podsetio na sledeće konstatacije iz Rešenja od 30. januara 2014. godine: da programi rešavanja viška zaposlenih, u koje spadaju i tzv. socijalni programi, nemaju značenje opštih pravnih akata, jer se njima ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavljaju akte poslovne politike, kojima se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba; da se, prema članu 1. Zakona o radu, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju Zakonom o radu i posebnim zakonom, kao i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to Zakonom o radu određeno; da stoga socijalni program, pa i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međudržavnim sporazumom, ne predstavlja vrstu opšteg akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. Ustavni sud je tada posebno uzeo u obzir konstataciju Apelacionog suda u Novom Sadu, koju sadrži presuda istog suda i u ovom predmetu, da je propust tamošnjeg tuženog, a ovde podnosioca ustavne žalbe, da implementira Socijalni program mogao imati za posledicu samo raskid ugovora o privatizaciji.

Iz napred iznetog sledi da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda u svemu suprotna stavovima i argumentaciji Ustavnog suda iznetim u Rešenju od 30. januara 2014. godine, koji su samo ponovljeni u Odluci Už-8798/2016 od 26. aprila 2018. godine, uz konstataciju da je neispunjenje Socijalnog programa moglo imati za posledicu samo raskid ugovora o privatizaciji. To u dovoljnoj meri čini opravdanim zaključak Ustavnog suda da je osporenom revizijskom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už- 4088/2018 od 18. marta 2021. godine konstatovao da Socijalni program predstavlja jedan od koraka u realizaciji dogovorene prodaje većinskog učešća Republike Srbije u osnovnom kapitalu podnosioca ustavne žalbe (privatizacije) privrednom subjektu iz Ruske Federacije. Polazeći od toga da je odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji bilo propisano da obaveznu sadržinu ugovora o prodaji kapitala, pored ostalog, čine i odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih u subjektu privatizacije, Ustavni sud je zaključ io da se Socijalni program može posmatrati jedino kao sastavni deo Ugovora o privatizaciji, imajući u vidu odredbu člana 5. Socijalnog programa, kao i sadržinu tačke 8.1.1. Ugovora o privatizaciji, po kojoj je za realizaciju tog ugovora bilo neophodno da kupac kapitala implementira jedan deo Socijalnog programa. Dakle, bez obzira na to kako su redigovane odredbe Socijalnog programa, pa i odredba člana 6. stav 2, u kojoj je navedeno da će se primenjivati kao samostalni opšti akt, zatim ko su njegovi potpisnici, te koliki je period njegovog važenja, ostaje činjenica da je Socijalni program zaključen u okviru postupka privatizacije i da nesumnjivo predstavlja integralni deo ugovora o prodaji kapitala. Njegovo pravno dejstvo je, samim tim, bilo ograničeno isključivo na rešavanje pitanja zaposlenih u subjektu privatizacije, tačnije, na ublažavanje posledica promene vlasništva na kapitalu prema licima koja su u momentu prodaje zaposlena kod subjekta privatizacije. Iz toga , kako je Ustavni sud zaključio u navedenoj Odluci, sledi da Socijalni program ne može biti supstitut opšteg akta, posebno imajući u vidu da je tokom celokupnog perioda iz tužbe kod podnosioca ustavne žalbe postojao kolektivni ugovor (najpre Kolektivni ugovor za „N .“ a.d. Novi Sad („Službeni glasnik RS“, br. 12/07 i 114/08 – Aneks II), a potom Kolektivni ugovor za „N.“ a.d. Novi Sad od 9. maja 2011. godine, sa Aneksom broj 1 od 27. februara 2013. godine).

Prema tome, kao i u odlukama Už-8798/2016 od 26. aprila 2018. godine i Už-4088/2018 od 18. marta 2021. godine, Ustavni sud i u ovom predmetu iznosi zaključak da je neispunjenje Socijalnog programa (ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje) moglo poslužiti jedino kao razlog za raskid Ugovora o privatizaciji, ne i kao povod za sudsku zaštitu zaposlenih, u okviru koje bi prava iz radnog odnosa neposredno crpeli iz tog dokumenta.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1633/16 od 29. marta 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 939/16 od 15. aprila 2016. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti