Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Zlate Vuković. Utvrđeno je da Vrhovni sud Srbije nije proizvoljno primenio procesno pravo o dozvoljenosti revizije, niti materijalno pravo u vezi sa pravom preče kupovine, te nema povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zlate Vuković iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zlate Vuković izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2457/08 od 18. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlata Vuković iz Kraljeva je 11. maja 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Predraga Matića iz Kraljeva, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2457/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tuženih u ovoj pravnoj stvari, morao imati u vidu odredbu člana 491. stav 3. Zakona o parničnom postupku i ceniti dozvoljenost revizije prema pravilima važećeg procesnog zakona. S tim u vezi, podnositeljka ustavne žalbe smatra da je sud najviše pravne instance, u smislu odredaba člana 394. Zakona o parničnom postupku, morao da odbaci reviziju tuženih i da je, na taj način, osporenom presudom povređeno njeno pravo na pravično suđenje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Nada Vuković je 8. novembra 1993. godine podnela Opštinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv tuženih Ljubiše Karajovića, Vere Kostić i Zorana Miličića. Tužbenim zahtevom je tražila da prvostepeni sud utvrdi da ona ima pravo preče kupovine na stanu u Ulici Tanaska Rajića broj 39, površine 42,82 m2, koji se nalazi na k.p. br. 766 KO Kraljevo, te da poništi ugovor o kupoprodaji navedenog stana koji je zaključen između tuženih (prvotuženog i drugotužene, kao prodavaca, i trećetuženog, kao kupca) pred Opštinskim sudom u Kraljevu Ov. br. II- 1498/93 od 13. avgusta 1993. godine.

Imajući u vidu inflatorne okolnosti u Republici Srbiji koje su uticale na promenu realne vrednosti spornog stana i izvršeno veštačenje putem veštaka ekonomsko – finansijske struke, tužilja je podneskom od 12. marta 2001. godine preinačila tužbeni zahtev tražeći da sud utvrdi da ona ima pravo preče kupovine na navedenom stanu i poništi ugovor o kupoprodaji stana po kome su prvotuženi i drugotužena prodali stan trećetuženom za kupoprodajnu cenu od 100.000,00 dinara, odnosno sadašnju cenu u iznosu od 82.781,40 dinara, te da prvotuženi i drugotužena prodaju stan tužilji pod istim uslovima, tako što će zaključiti sa njom pismeni ugovor, koji će overiti pred prvostepenim sudom i da će, u slučaju da prvotuženi i drugotužena ne postupe po nalogu suda u ostavljenom roku, sudska presuda služiti tužilji kao pravni osnov za upis prava svojine na stanu, kao i da se ovlasti trećetuženi da na ime povraćaja isplaćene kupoprodajne cene podigne iznos od 82.781,40 dinara iz sudskog depozita.

Budući da je tužilja preminula tokom parničnog postupka, njeni pravni naslednici Zlata Vuković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, Vida Simić, Aleksandra Anđušić, Agnica Vuković, Andrija Vuković i Ana Vuković su 11. februara 2002. godine stupili u parnicu kao tužioci.

Opštinski sud u Kraljevu je 28. januara 2008. godine doneo presudu P. 1052/06, kojom je: u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje Zlate Vuković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrdio da ona ima pravo preče kupovine na navedenom stanu i poništio ugovor o kupoprodaji navedenog stana, po kome su prvotuženi i drugotužena prodali stan trećetuženom za kupoprodajnu cenu od 100.000,00 dinara, odnosno sadašnju cenu u iznosu od 82.781,40 dinara; u stavu II izreke je obavezao prvotuženog i drugotuženu da u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude prodaju navedeni stan tužilji (pod istim uslovima kao u stavu I izreke), tako što će zaključiti sa njom pismeni ugovor, koji će overiti pred istim sudom i da će, u slučaju da prvotuženi i drugotužena ne postupe po nalogu suda u ostavljenom roku, ova presuda služiti tužilji kao pravni osnov za upis prava svojine na stanu; u stavu III izreke je ovlastio trećetuženog da, na ime povraćaja isplaćene kupoprodajne cene, podigne iznos od 82.781,40 dinara iz sudskog depozita; u stavu IV izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ostalih tužilaca da se poništi navedeni ugovor o kupoprodaji stana, dok je u stavu V izreke obavezao tužene da naknade tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da na osnovu sprovedenog dokaznog postupka proizlazi da je pravo preče kupovine tužilje Zlate Vuković povređeno prvenstveno jer je ponuda za prodaju sporne nepokretnosti učinjena njenom pravnom prethodniku pok. Nadi Vuković po višoj ceni od cene po kojoj je nepokretnost prodata trećetuženom; da je tačno da predujam iz člana 27. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti nije bio uplaćen u momentu podnošenja tužbe, ali zbog perioda velike inflacije i obezvređivanja novca tužilja nije mogla znati koji je iznos dužna da plati, što je učinila u toku postupka po nalogu suda, nakon što je veštačenje obavio veštak ekonomsko – finansijske struke (tužilja je 5. februara 2001. godine uplatila predujam u depozit prvostepenog suda); da je odbijen tužbeni zahtev ostalih tužilaca, iz razloga što nikad nisu živeli u spornom stanu.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 871/08 od 7. maja 2008. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kraljevu P. 1052/06 od 28. januara 2008. godine u st. I, II, III i V izreke, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da je titular prava preče kupovine, koji je iznos ugovorene cene položio kod suda u vreme kad je taj iznos usled inflacije delimično ili u potpunosti već bio obezvređen, dužan da u roku koji sud odredi, a najkasnije do zaključenja glavne rasprave u sporu za poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i priznavanje prava preče kupovine, položi kod suda i iznos obezvređenog dela cene, odnosno iznos cene u celini valorizovan primenom stope rasta cene na malo za vreme od kada je kupac cenu platio do polaganja tako valorizovanog iznosa kod suda, što je tužilja u konkretnom slučaju i učinila.

Odlučujući o reviziji tuženih, Vrhovni sud Srbije je 18. februara 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 2457/08, kojom je usvojio reviziju i preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu u st. I, II, III i V izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Zlate Vuković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je obavezao tužioce da naknade tuženima troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da su nižestepeni sudovi u ovoj pravnoj stvari pogrešno primenili materijalno pravo, kada su našli da je osnovan tužbeni zahtev tužilje; da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilji povređeno pravo preče kupovine, jer su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana pod povoljnijim uslovima za kupca, ovde trećetuženog, ali da je u cilju zaštite zbog povrede navedenog prava tužilja bila u obavezi da, saglasno odredbama člana 27. Zakona o prometu nepokretnosti, pored podnošenja tužbe u određenom roku položi kod suda i novčani iznos u visini kupoprodajne cene; da suprotno stanovištu nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da je tužilja bila u obavezi da postupi po navedenim zakonskim odredbama, bez obzira što je označeni iznos kupoprodajne cene u ugovoru usled inflacije u to vreme bio obezvređen i da se izloženi stav drugostepenog suda u pogledu isplate valorizovanog iznosa kupoprodajne cene u celini do zaključenja glavne rasprave odnosi samo na situaciju kada je titular prava preče kupovine već položio iznos ugovorene cene kod suda i kada je taj iznos usled inflacije delimično ili potpuno obezvređen; da i u uslovima visoke inflacije titular prava preče kupovine nije oslobođen obaveze polaganja iznosa u visini kupoprodajne cene i da u konkretnom slučaju tužilja to nije učinila u zakonom propisanom roku i da stoga ona nema pravo na sudsku zaštitu povređenog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 491. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, je propisano: da će se, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovesti po dosadašnjim propisima (stav 1.); da će se, ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovesti po ovom zakonu (stav 3.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona ( stav 4.).

Odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 i 12/98) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme preinačenja tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari i koji se primenjivao i u postupku po reviziji u predmetnoj parnici, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 dinara .

Odrebama člana 27. st. 2, 3. i 4. Zakona o prometu nepokretnosti (“Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i “Službeni glasnik RS“, br. 53/93, 67/93 i 48/94), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa parničnih stranaka, je propisano: da ako nosilac prava svojine ne učini ponudu u smislu čl. 22. do 25. ovog zakona, odnosno ako po učinjenoj ponudi nepokretnost proda trećem licu pod povoljnijim uslovima, lice koje ima pravo preče kupovine može tužbom kod suda da zahteva da se ugovor o prodaji poništi i da se njemu pod istim uslovima ta nepokretnost proda, da se tužba iz stava 2. ovog člana može podneti u roku od jedne godine od dana saznanja nosioca prava preče kupovine za prodaju nepokretnosti trećem licu, a najkasnije u roku od tri godine od dana zaključivanja ugovora o prodaji i da je tužilac dužan da u roku za podnošenje tužbe zbog povrede prava preče kupovine, kod opštinskog suda na čijem se području nepokretnost nalazi, položi iznos u visini kupoprodajne cene.

5. Ispitujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe temelji navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na činjenici da je Vrhovni sud Srbije, u smislu odredbe člana 491. stav 3. ZPP, morao da ceni dozvoljenost revizije tuženih prema odredbama važećeg procesnog zakona i da je, saglasno tome, trebalo da odbaci navedeni vanredni pravni lek kao nedozvoljen, jer vrednost predmeta spora (82.781,00 dinara) nije prelazila iznos od 500.000,00 dinara. Međutim, imajući u vidu odredbu člana 491. stav 4. ZPP i momenat podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da se na postupak po reviziji tuženih primenjivao ranije važeći ZPP, koji je propisao manju graničnu vrednost predmeta spora za dozvoljenost revizije. Ustavni sud naglašava da je navedena odredba ZPP lex specialis u odnosu na odredbu člana 491. stav 3. ZPP, pa su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da je u postupku po njenoj reviziji (u pogledu dozvoljenosti navedenog vanrednog pravnog leka) trebalo primeniti pravila važećeg procesnog zakona. U tom kontekstu, treba istaći da je pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, s obzirom na devalvaciju dinara i promene realne vrednosti stana koji je bio predmet spora, podneskom od 12. marta 2001. godine preinačio tužbeni zahtev i kao vrednost predmeta spora naveo iznos od 82.781,00 dinara. Po oceni Ustavnog suda, dozvoljenost revizije u imovinsko – pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu ceni se prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje su važile na dan preinačenja tužbe. Odredbom člana 382. stav 3. ranije važećeg ZPP (koja je novelirana odredbom člana 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 14. marta 1998. godine), koja je važila na dan preinačenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos od 15.000 dinara. Polazeći od svega navedenog, te činjenice da je vrednost predmeta spora u ovoj pravnoj stvari prelazila novčani cenzus za dozvoljenost revizije predviđen merodavnom odredbom ranije važećeg ZPP, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije nije proizvoljno primenio procesno pravo kada je našao da je revizija tuženih dozvoljena i da o ovom vanrednom pravnom leku treba odlučiti u meritumu.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da zbog propusta podnositeljke ustavne žalbe, u smislu odredaba člana 27. st. 3. i 4. Zakona o prometu nepokretnosti, ona nema pravo na sudsku zaštitu prava preče kupovine. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava i Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je stanovište suda najviše pravne instance posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je našao da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti