Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da trajanje parničnog postupka od skoro šest godina, s obzirom na složenost predmeta i doprinos podnosioca, nije nerazumno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P. iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prokuplju u predmetu P. 3411/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Prokuplju P. 3174/05), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P. iz P. je 17. februara 20 11. godine, preko punomoćnika J. B, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 8. novembra 2011. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Prokuplju P. 665/10 od 7. septembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Prokuplju Gž. 752/10 od 30. decembra 2010. godine, rešenja Osnovnog suda u Prokuplju P. 3411/10 od 10. februara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 863/11 od 7. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 3174/05, a kasnije pred Osnovnim sudom u Prokuplju u predmetu P. 3411/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je nezakonitim postupanjem Službe za katastar nepokretnosti u Prokuplju, kao i nadležnih sudova koji su doneli osporene sudske odluke, oduzeto pravo korišćenja dela katastarske parcele 497/1, KO N. S , u površini od 96m2. Obrazlaže da je najpre vodio upravni postupak radi poništaja parcelacija k.p . 497/1 i 497/2 , KO N. S, iz 1988. godine, ali je 2003. godine pravnosnažno odbijen njegov zahtev. Iako je „u upravnom postupku bio upućen na parnicu“, ni u parnici koja je trajala šest godina nije uspeo da povrati navedeno zemljište. Podnosilac smatra da mu je osporenim sudskim odlukama zasnovanim na „neistinitoj konstrukciji činjenica“ i bez valjanog obrazloženja, povređeno pravo na pravično suđenje, kao i pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu. Takođe, podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, i to kako u sudskom postupku, tako i upravnom postupku koji mu je prethodio, koje postupke, po mišljenju podnosioca, treba posmatrati kao jednu celinu. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahte va istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. Pri tome, do uvođenja posebnog pravnog sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ukoliko je ustavna žalba podneta zbog trajanja postupka koji je još uvek u toku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se mogla izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Prokuplju P. 3411/10 (ranije predmet P. 3174/05 Opštinskog suda u Prokuplju), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2005. godine, u svojstvu tužioca, podne o Opštinskom sudu u Prokuplju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi brisanja upisa u katastar protiv tuženih B.M. i N.R, koja je zavedena pod brojem P. 3174/05. U tužbi je naveo da je iz uverenja Službe za katastar nepokretnosti u P. (u daljem tekstu: SKN u P.) broj 952-3/05-541 od 13. maja 2005. godine o promenama na katastarskoj parceli 497, KO N. S, od 1938. godine do 2005. godine „otkrio falsifikovane činjenice“ o promenama vlasništva nad k.p. 497/3, 497/4 i 497/5, KO N. S, te upisu tuženih sa udelom od po 1/2 na katastarskoj parceli 497/5, KO N. S, iako ugovor o kupoprodaji, koji se pominje kao pravni osnov upisa tuženog N.R. na parcelama 497/3 i 497/5 KO N. S, nikad nije zaključen, a tuženi B.M. nije mogao da stekne vlasništvo nad zemljištem s obzirom na to da je tužilac zemljište - k.p. 497/4 i 497/5, KO N. S, prodao njegovoj ženi P.M, a ne njemu. Istovremeno, tužilac je naveo da je u sporu P. 1941/01 koji su tuženi vodili protiv njega pred istim sudom, utvrđeno da je katastarska parcela 497/5, KO N. S, putno zemljište u površini od 0.01.01ha kojom se pristupa do k.p. 497/3 i 497/4, KO N. S, što on ne spori, ali spori da su ovde tuženi vlasnici tog zemljišta.

Opštinski sud je, nakon osam održanih ročišta, na kojima je izvršen uvid u rešenje Republičkog geodetskog zavoda broj 952-01-428/03 od 8. oktobra 2003. godine kojim je pravnosnažno odbijen zahtev P. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, za poništaj promene po rednom broju spiska promena broj 7/88, KO N. S, kao neosnovan, te rešenje Vrhovnog suda Srbije U. 572/04 od 29. oktobra 2004. godine kojom je odbačena tužba tužioca podneta u upravnom sporu kao neblagovremana, a na kojima su saslušana i dva svedoka iz SKN u P, doneo rešenje P. 3174/05 od 14. septembra 2007. godine kojim je, zbog apsolutne nenadležnosti suda, odbacio tužbu radi brisanja upisa u katastar nepokretnosti i ukinuo sve sprovedene radnje.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 201/08 od 28. februara 2008. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio sudu na ponovni postupak.

Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 414/08, a tužilac je podneskom od 5. maja 2008. godine uredio tužbu i precizirao tužbeni zahtev, tražeći da sud utvrdi da je on vlasnik katastarske parcele 497/1, KO N. S, u površini od 0.07,00ha, te da se utvrdi da su se tuženi bespravno upisali u katastar nepokretnosti kao sopstvenici ranije navedenih parcela.

Nakon pet održanih ročišta Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu 19. juna 2009. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Prokuplju P. 414/08 od 19. juna 2009. godine, u stavu prvom, tužba je odbačena kao nedopuštena u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac sopstvenik označene katastarske parcele, u stavu drugom tužba je odbačena kao neblagovremena u delu kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi bespravno upisani kao sopstvenici takođe označenih parcela i da tužilac na osnovu presude može kod SKN u P. izdejstvovati brisanje ranijih upisa, dok je u stavu trećem odlučeno o troškovima postupka. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 19. oktobra 2009. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1271/09 od 15. decembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv drugog stava izreke prvostepenog rešenja, dok je usvojena žalba izjavljena protiv prvog i trećeg stava izreke, u tom delu prvostepeno rešenje je ukinuto i vraćeno na ponovni postupak. Drugostepni sud je u svojoj odluci, između ostalog, naveo da je odluka prvostepenog suda nejasna u delu kojim je odbačena tužba tužioca kao nedopuštena, jer tužilac traži da se utvrdi da je vlasnik parcele u površini od 0.07,00ha (u katastru upisana u površini od 0.06,19ha, a stvarna površina po nalazu veštaka je 0.06,05ha), a da ne navodi u zahtevu na račun kojih parcela je izvršeno zauzeće njegove parcele, pogotovu što tuženi ne spore tužiocu pravo svojine na površini koja se nalazi u njegovoj faktičkoj državini. S tim u vezi, drugostepeni sud je našao da je potrebno da prvostepeni sud naloži tužiocu da uredi tužbu u pogledu mera i granica preko površine koja se nalazi u njegovoj faktičkoj državini, uz oznaku parcela za koje smatra da su uvećane na račun njegove parcele, nakon čega će tek moći da se odluči da li tužilac ima pravni interes.

U ponovnom postupku, nakon održana tri ročišta (na kojima je tužiocu prvo naloženo da uredi tužbu kako je to odredio drugostepeni sud, zatim je izvršen uviđaj na licu mesta i potom izvršeno veštačenje), Opštinski sud u Prokuplju je osporenim rešenjem P. 665/10 od 7. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbacio kao neurednu tužbu u delu kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi bez pravnog osnova u korist svojih parcela 497/4 i 497/3, KO N. S, nezakonitom promenom u SKN u P. 1988. godine izvršili zauzimanje na teret parcele kat. 497/1, KO N. S, čiji je sopstvenik tužilac, i to u površini od 0.00,96ha u delu postojeće parcele 497/5 (putno zemljište), u stavu drugom izreke odbačena kao nedopuštena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da katastarska parcela 497/5, KO N. S, nije formirana u skladu sa detaljnim urbanističkim planom za KO N. S. "P. – G. " iz 1985. godine i da se tuženi obavežu da mu predaju u državinu zemljište u površini 0.00,96ha, koja površina predstavlja postojeću katastarsku parcelu 497/5, KO N. S, slobodnu od stvari i objekata, te da mu omoguće da nesmetano omeđi navedeno zemljište i da na osnovnu ove presude može kod SKN u P. izdejstvovati ispravku i brisanje, odnosno izmenu upisa koji su učinjeni na njegovu štetu, što su tuženi dužni da trpe. Stavom trećim izreke ovog rešenja tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Prokuplju je osporenim rešenjem Gž. 752/10 od 30. decembra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje u delu stava drugog izreke koji se odnosi na obavezu tuženih da tužiocu predaju u državinu označeno zemljište slobodno od stvari i objekata, i u trećem stavu izreke - odluke o troškovima, te predmet vratio na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno (vezano za deo tužbenog zahteva o kome je pravnosnažno odlučeno) da je prvostepeni sud u pogledu zahteva za izmenu upisa u katastru nepokretnosti već odlučivao u toku istog postupka, tako da je pravilna odluka suda da tužbu u tom delu treba odbaciti kao nedopuštenu, kao i da je pravilna odluka prvostpepenog suda da kao neurednu tužbu odbaci u pogledu zahteva tužioca da se utvrdi da su tuženi nezakonitom promenom u SKN izvršili zauzimanje zemljišta na njegov teret, jer nije postupljeno po nalogu suda za uređenje tužbe.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred nadležnim Osnovnim sudom u Prokuplju, koji je nakon jednog održanog ročišta zaključio glavnu raspravu i osporenim rešenjem P. 3411/10 od 10. februara 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu predaju u državinu zemljište u površnini 0.00,96ha koje predstavlja postojeću katastarsku parcelu 497/5, KO N. S, slobodnu od stvari i objekata i omoguće mu da nesmetano omeđi navedeno zemljište. Istim rešenjem tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupaka. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 1941/01 od 2. septembra 2002. godine utvrđeno da je sporna parcela putno zemljište površine 0.01,01ha kojom se pristupa do katastarskih parcela tuženih 497/3 i 497/4 KO N. S, da je ona upisana na ime tuženika sa udelima od po 1/2 kod SKN u P. na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. 2111/88 i Ov. 2112/88, oba od 5. decembra 1988. godine, kao i da je sporna parcela nastala preparcelaciojom katastarskih parcela 497/1 i 497/2 i da je ista obuhvaćena Detaljnim urbanističkim planom "P. – G." iz 1985. godine, da se nalazi u zoni gradskog građevinskog zemljišta, te da iz ovih razloga tužilac neosnovano zahteva predaju tog zemljišta.

Odlučujući o žalbi tužioca od 24. marta 2011. godine, Apelacioni sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 863/11 od 7. decembra 2011. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje, detaljno obrazlažući zbog čega smatra da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužilac neosnovano tvrdi da je njegova parcela bez osnova umanjena na račun katastarske parcele 497/4, KO Novo Selo, jer na površini ove parcele nije ni moglo da dođe do formiranja putnog prilaza. Navedeno rešenje uručeno je punomoćniku tužioca 18. oktobra 2011. godine.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako se označeno pravo i njegova ustavnosudska zaštita građanima jemče od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, pošto sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se njegovim trajnim okončanjem. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je pogrešno shvatanje podnosioca ustavne žalbe da prethodno vođeni upravni postupak i parnični postupak u kome su doneti osporeni akti predstavljaju jedinstvenu celinu. Ovo iz razloga što je upravni postupak koji je prethodno vodio podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno okončan (više godina pre pokretanja parničnog postupka), a ne prekinut radi rešavanja prethodnog pitanja u parnici. Kako je upravni postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Ustava, to nisu ispunjeni procesni uslovi da se Ustavni sud upušta u ispitivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku.

U smislu prethodno izloženog, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Prokuplju do dana njegovog pravnosnažnog okončanja i dostavljanja drugostepene odluke punomoćniku podnosioca ustavne žalbe trajao pet godina, deset meseci i 12 dana.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno i izvođenje dokaza veštačenjem, te da je podnosilac ustavne žalbe istakao više tužbenih zahteva, i to sukcesivno tokom trajanja postupka, što je svakako njegovo legitimno pravo, ali je nesporno objektivno uticalo na dužinu trajanja postupka. Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su najpre Opštinski sud u Prokuplju, a potom i Osnovni sud u Prokuplju, redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivali ročišta za glavnu raspravu, a da su nadležni drugostepeni sudovi o žalbama odlučivali u roku od svega nekoliko meseci. Činjenica da je tokom postupka bilo ponovnog razmatranja predmeta usled delimičnog ukidanja prvostepene sudske odluke sama po sebi može ukazati na neopravdano odugovlačenje postupka. Međutim, Ustavni sud utvrdio da je samo prvi put razlog ukidanja bila pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu nenadležnosti za odlučivanje, odnosno odbacivanja tužbe tužioca radi brisanja upisa tuženih kao neblagovremene. U svim ostalim slučajevima do ponovnog postupanja dolazilo je u suštini zbog toga što je podnosilac ustavne žalbe postavljao nove tužbene zahteve koji su bili nejasni i neprecizni ili nepodobni za razmatranje, a prvostepeni sud je to tolerisao i upuštao se u njihovo razmatranje, umesto da takvo postupanje tužioca odmah procesno sankcioniše. Upravo polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem bitno doprineo trajanju postupka, posebno kada se ima u vidu da je u postupku bio zastupan od strane stručnog lica – advokata, što bi trebalo da znači da je bio u stanju da jasno i pravilno opredeli svoje tužbene zahteve. U tom smislu, Sud ukazuje da je tokom postupka iznet kao novi i tužbeni zahtev o kome je tokom tog istog postupka već pravnosnažno bilo odlučeno. Konačno, ovaj sud ne može da prenebregne ni činjenicu da je glavna rasprava u dva navrata odlagana jer je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nove podneske dostavljao sudu neposredno na ročištu, umesto da to učini ranije i time omogući protivnoj strani da se sa njima upozna i u odnosu na njih izjasni.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba nije osnovana u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. U vezi istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja se obrazlaže time da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i da osporene sudske odluke nisu valjano obrazložene, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da postupajući po ustavnoj žalbi kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Kako je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe iz činjenice da nije uspeo u sporu koji je vodio, izvlači zaključak da mu je povređeno i pravo na imovinu zajemčeno odredama člana 58. Ustava, Sud na prethodno iznetim razlozima temelji i ocenu da nema ustavnopravnih razloga za iznetu tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava.

Konačno, u pogledu navoda ustavne žalbe o povred i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, a koje pravo je podnosilac imao i iskoristio, o čemu svedoče i osporeni akti.

Na osnovu prethodno navedenog, Ustavni sud je, rešavajući kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporavanje rešenja Osnovnog suda u Prokuplju P. 665/10 od 7. septembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Prokuplju Gž. 752/10 od 30. decembra 2010. godine, rešenja Osnovnog suda u Prokuplju P. 3411/10 od 10. februara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 863/11 od 7. septembra 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.