Odluka Ustavnog suda o aktivnoj legitimaciji naslednika u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Stanovište da naslednici nemaju aktivnu legitimaciju jer potraživanje nije navedeno u ostavinskom rešenju ocenjeno je kao proizvoljna primena prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P . iz Beograda i D . P . iz sela M . kod Laktaša, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i D . P . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 6904/15 od 18. novembra 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 6904/15 od 18. novembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37749/13 od 3. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Beograda i D . P . iz sela M . kod Laktaša, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, su 25. januara 201 7. godine, preko punomoćnika P. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6904/15 od 18. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1 . i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi podnosioci su nave li da su uz tužb u priložili i pravnosnažno rešenje o nasleđivanju od 26. aprila 2012. godine kojim su oglašeni za naslednike iza pok. M. P , korisnika penzije, ali da to „nije bilo dovoljno“ da parnični sudovi usvoje tužbeni zahtev, a kao razlog za odbijanje su naveli da dostavljenim rešenjem o nasleđivanju nije utvrđeno da konkretno potraživanje tužilaca predstavlja zaostavštinu pok. M . P. Podnosioci su istakli da su parnični sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali drugačije, usvajajući tužbene zahteve naslednika korisnika penzija . Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, te da poništi osporenu presudu i odredi da se donese nova odluka u postupku po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Uz ustavnu žalbu podnosioci su dostavili rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 8118/16 od 25. novembra 2016. godine kojim su oglašeni za naslednike pok. V.P, njihove majke, koja je, kao prvotužilja, učestvovala u parničnom postupku u kojem je doneta osporena presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37749/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37749/13 od 3. februara 2015. godine, između ostalog, obavezan je tuženi Republičk i fond za penzijsko i invalidsko osiguranje da prvotužilji V.P, na ime naknade štete zbog isplate manjih iznosa porodične penzije od pripadajućih za period od 1. decembra 201 1. do 28. februara 201 4. godine, isplati određen novčani iznos. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev drugotužilje i trećetužioca, ovde podnosioca ustane žalbe, kao i prvotužilje, kojim je traženo da se tuženi fond obaveže da im, na ime naknade štete pričinjene isplatom manjih iznosa penzije za period od 1. januara 2008. do 30. novembra 2011. godine od pripadajućeg njihovom pravnom prethodniku (ocu, odnosno suprugu), isplati opredeljene novčane iznose.

Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud tužbeni zahtev tužilaca za isplatu potraživanja za period do 23. januara 2010. godine odbio kao neosnovan , nalazeći da su ta potraživanja, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastarela, budući da je tužba u ovoj parnici podneta 23. januara 2013. godine. U obrazloženju presude navedeno je i da je tužbeni zahtev tužilaca za period od 1. januara 2008. do 30. novembra 2011. godine takođe odbijen jer je prvostepeni sud ocenio osnovanim prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužilaca, koji je istakao tuženi, s obzirom na to da je u tom periodu korisnik penzije bio njihov pravni prethodnik, sada pok. M.P, a u toku postupka tužioci nisu priložili ili predložili dokaz da je predmetno potraživanje bilo sastavni deo zaostavštine iza pok. M.P. i time da je ono prešlo na njih nakon smrti ostavioca. Takođe, navedeno je da su tužioci dostavili rešenje o nasleđivanju od 26. aprila 2012. godine kojim su oglašeni za naslednike iza pok. M.P, ali da tim rešenjem nije utvrđeno da predmetno potraživanje predstavlja zaostavštinu ostavioca.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 6904/15 od 18. novembra 201 6. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37749/13 od 3. februara 2015. godine. Prema stanovištu drugostepenog suda izraženom u obrazloženju označene presude, neosnovani su navodi žalbe tužilaca kojima se pobija prvostepena odluka o osnovanosti prigovora nedostatka aktivne legitimacije tužilaca, a ovo stoga jer iz dostavljenog ostavinskog rešenja ne proizlazi da je predmetno potraživanje (za period do 30. novembra 2011. godine) bilo sastavni deo zaostavštine pravnog prethodnika tužilaca kao korisnika penzije, te tužioci nisu dokazali da je to potraživanje posle smrti M.P. prešlo na njih.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03-Odluka US), u tekstu koji je važio u relevantnom periodu, je bilo propisano: da se nasleđuje zaostavština, kao i da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. st. 1. i 2.); da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju: njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti (član 212. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom posutpku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da sud utvrđuje prekid postupka kad stranka umre (član 222. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 222. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 225. stav 1.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14 i 6/15) propisano je da ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud će obustaviti raspravljanje zaostavštine

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojem je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev (između ostalih) ovde podnosilaca ustavne žalbe, u parnici po kondemnatornoj tužbi kojom su tražili da se tuženi obaveže da im, kao pravnim sledbenicima ranijeg korisnika penzije, isplati iznose u visini razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa za period od 1. januara 2008. do 30. novembra 2011. godine. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je parniči sud, primenom odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kao neosnovan ocenio deo zahteva koji se odnosi na period do 2010. godine jer je u tom delu potraživanje zastarelo. Budući da se navodima ustavne žalbe ne osporava označena presuda u pogledu stava parničnog suda o zastarelosti potraživanja (potraživanja do 2010. godine), to Ustavni sud ovu presudu nije razmatrao u navedenom delu.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud, pored navedenog razloga zastarelosti potraživanja, ocenio da tužbeni zahtev u celini (za ceo posmatrani period) nije osnovan jer tužioci nisu dokazali da je potraživanje pok. M.P, njihovog pravnog prethodnika prešlo na njih, budući da nisu priložili niti predložili dokaz da je to potraživanje ušlo u zaostavštinu pok. M.P. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud imao u vidu da su pravnosnažnim rešenjem podnosioci oglašeni za naslednike zaostavštine iza pok. M.P, ali je smatrao da to nije od značaja, budući da navedenim rešenjem nije utvrđeno da predmetno potraživanje predstavlja zaostavštinu ostavioca.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da, saglasno Zakonu o nasleđivanju, zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Dakle, da bi određeno pravo ušlo u zaostavštinu nekog lica ono mora da je tom licu pripadalo u trenutku smrti. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se kondemnatornom tužbom od parničnog suda traži da obaveže tuženog na neku činidbu. U toku postupka, tužilac mora da dokaže da je njegov zahtev za osudu na činidbu osnovan. U slučaju da se usvoji kondemnatoran tužbeni zahtev, obaveza za tuženog nastaje pravnosnažnošću presude, a poverilac tada stiče pravo da od tuženog potražuje da ispuni činidbu na koju je obavezan. Međutim, u situaciji kada lice koje smatra da mu neko pravo pripada po podnošenju kondemnatorne tužbe premine, tada njegovi naslednici mogu da imaju pravni interes da dokazuju osnovanost zahteva za osudu na činidbu koji je njihov pravni prethodnik ranije istakao. Stoga im je merodavnim procesnim zakonom, Zakonom o parničnom postupku, omogućeno da započetu parnicu nastave , ne obavezujući ih (a to nije učinjeno ni drugim merodavnim propisima) da svojstvo naslednika dokazuju ostavinskim rešenjem. Ovo stoga jer se ostavinski postupak iza smrti nekog lica vodi samo ukoliko je to lice imalo imovinu , i to onu koja je podobn a za nasleđivanje (a i kad postoji, ona u trenutku smrti prelazi na ostavioca, te samo rešenje o nasleđivanju ima deklaratorni karakter) . U pojedinim situacijama naslednici mogu da imaju interes i da pokrenu parnični postupak iako ostavilac to nije učinio za života. Tako, kada naslednici smatraju da je radnjama trećeg lica umanjena imovina njihovog pravnog prethodnika, usled čega je i njihov nasledni deo umanjen, oni mogu da podnesu tužbu radi naknade štete, kojom će tražiti od suda da obaveže odgovorno lice da im pričinjenu štetu naknadi.

Primenjujući navedeno na predmetni slučaj , Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište izraženo u osporenoj presudi u pogledu aktivne legitimacije, odnosno njenog nedostatka, pravnih sledbenika (zakonskih naslednika) lica kojem je šteta pričinjena u parnici za naknadu štete, a time i o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pri čemu je primena materijalnog propisa bila na štetu podnosilaca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 37749/13 od 3. februara 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

6. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o aktivnoj legitimaciji naslednika u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti