Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici zbog smetanja državine. Postupak je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. F . iz Lešnice , n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. F . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 159/13 (inicijalno predmet P. 513/05 ranijeg Opštinskog suda u Loznici) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F . iz Lešnice je podneo Ustavnom sudu, 30. oktobra 201 5. godine, preko punomoćnika S. F , advokata iz Loznice , ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 139/13 od 13. maja 2015. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1000/15 od 27. avgusta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 159/13 (inicijalno predmet P. 513/05 ranijeg Opštinskog suda u Loznici).

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je spor radi smetanja dr žavine, koji je vodio u svojstvu tužioca , protiv tuženih M.M. i Z.M, trajao deset godin a, a da sudovi nisu imali objektivnih razloga za to da odugovlače postupak na ovaj način. Podnosilac smatra da sama dužina trajanja ovog spora nedvosmisleno ukazuje na trajanje parničnog postupka van granica razumnog roka, te na povredu označenog ustavnog prava. Osporava navedena rešenja, jer sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje, nisu izvedeni svi potrebni dokazi, pogotovu što je osam godina proteklo do saslušanja svedoka "po čijem je kazivanju i pisana tužba" - njegovog sina, odnosno opisan sporni događaj. Kako sudovi nisu dali valjane razloge za svoju odluku, to je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, ostaje nejasno kako je tužilac, za koga je drugostepeni sud utvrdio da je on taj koji je bio faktički držalac kuće na dan smetanja poseda 23. marta 2005. godine, ipak izgubio spor i obavezan da jednom od tuženih plati troškove parničnog postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, "ukine osporene odluke" i vrati ih na ponovni postupak ili da u tvrdi povredu označenih ustavnih prava, te podnosiocu na ime naknade "zbog pretrpljenih duševnih bolova" dosudi iznos od 500.000,00 dinara na teret budžeta Republike Srbije, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u iznosu od 519.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom kamatom .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 159/13 Osnovnog suda u Loznici, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 25. marta 2005. godine Opštinskom sudu u Loznici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene M. M. i tuženog Z. M, oboje iz Lešnice, zbog smetanja poseda, sa predlogom za izdavanje privremene mere. U tužbi je navedeno da su ga tuženi ometali u mirnom korišćenju nepokretnosti - kuće, koja se, zajedno sa pomoćnom zgradom i čardakom , nalazi na kat astarskim parcelama 2681 i 2682 iz posedovnog lista KO N, i tražio da se utvrdi da su ga smetali u mirnoj svojini i državini kuće na taj način što su 23. marta 2005. godine na kući odsekli i uklonili katanac kojim je kuća bila zaključana i ušli u istu, a 24. marta 2005. godine, pošto je tužilac prethodnog dana ponovno vratio, o dnosno stavio drugi katanac i kuću ponovo zaključao, ponovo pokušali da mu u uđu u kuću, te da se tuženima nalaže da odmah prestanu sa ovim smetanjem i zabranjuje im se da na isti ili sličan način smetaju tužioca, pod pretnjom izricanja novčane kazne u izvršnom postupku. Uz tužbu je dostavljen kao dokaz ugovor o kupopr odaji navedenih nepokretnosti, zaključen sa N. M. iz Beograda, Ov. broj 3586/2000 od 8. septembra 2000. godine. Povodom tužbe je formiran predmet P. 513/05.

Postupak u ovoj pravnoj stvari je prekinut 2. aprila 2007. godine, na saglasan predlog parničnih stranka, do pravnosnažnog okončanja drug e parnice između istih stranka povodom prava svojine na spornim nepokretnostima koje su bile predmet eventualnog smetanja . Do prekida je bilo zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih ni jedno nije održano. U ovom delu postupka, doneto je rešenje P. 513/05 od 29. marta 2005. godine o određivanju privremene mere, te rešenje od P. 513/05 od 13. aprila 2005. godine kojim se tužba smatra povučenom, jer je sa ročišta izostao uredno pozvani tužilac, a zatim i rešenje P. 513/05 od 5. jula 2005. godine kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i parnica nastavljena pod brojem P. 1073/05 . Međutim, sa narednih devet zakazanih ro čištima izostajao je tuženi Z.M, kome poziv nije bilo moguće uručiti na datoj adresi . Na traženje Opštinskog suda, OUP Loznica je 1. decembra 2005. godine izvestio taj sud da je tuženi na privremenom radu u Nemačkoj i da se očekuje njegov povratak u avgustu 2006. godine.

Na predlog tužioca od 11. januara 2008. godine, te dve urgencije, postupak je nastavljen pod brojem P. 610/08 i prvo ročište zakazano za 29. april 2008. godine. Me đutim, i za narednih pet ročišta tuženom Z.M. nije bilo moguće uručiti pozive, pa ni preko kurira, s obzirom na to da se nalazio u inostranstvu na nepoznatoj adresi. Rešenjem P. 610/08 od 17. novembra 2008. godine, Opštin ski sud je postavio privremenog zastupnika tuženom, a tužilac je 24. februara 2009. uplatio troškove za objavljivanje oglasa o postavljanju privremenog zastupnika. Predmet je združen spisu P. 2380/02, a tek 14. avgusta 2012. godine je razdružen iz spisa, sada, broj P. 35/10. U međuvremenu je preminula tužena, pa je rešenjem Osnovnog suda u Loznici, nadležnog nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, broj P. 932/12 od 17. oktobra 2012. godine postupak prekinut zbog smrti tužene M.M, s tim da će biti nastavljen kada naslednici ili stralac zaostavštine preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove to da to učine.

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 932/12 od 4. februara 2012. godine je nastavljen prekinuti postupak u ovoj pravnoj stvari, s tim sa su sinovi pok. tužene - D.M. iz Lešnice i Z.M (ranije tuženi) pozvani da ga preuzmu. Predmet je dobio novi broj P. 139/13, a prvo ročište je zakazano za 13. april 2013. godine.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 139/13 od 13. maja 2015. godine , bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu od kojih pet nije održano. Na održanim ročištima saslušan su tužilac i tuž eni, u svojstvu parnične stranke i tri svedoka, te izvršen uvid u veći broj spisa okončanih predmeta parničnih i izvršnih postupaka koje su stranke, pok. tužena i tužilac (ili tužiočevi sinovi), međusobno vodile zbog smetanja poseda , od 2000. godine pa i nakon pokretanja ove parnice , i to sa promenljivim uspehom. Takođe je izvršen uvid i u spise predmeta P. 331/10, spora koji je vođen radi ništavosti ugovora o kupoprodaji od 8. septembra 2000. godine, te u kojem je 22. septembra 2011. godine postala pravnosnažna sudska presuda da je navedeni ugovor, zaklju čen između tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i N.M. iz Beograda, ništav, a da je tužilja, u ovom sporu tužena, sada pok. M.M. vlasnik spornih nepokretnosti - predmeta smetanja državine. Pročitani su i brojni pismeni dokazi: ugovor o poklonu spornih nepokretnosti prodavcu N.M. iz Beograda, koji je dva puta prodao istu nepokretnost, najpre sada pok. tuženoj 19. maja 2000. godine, a zatim tužiocu 8. septembra 2000. godine (zbog čega je i započela "borba" stranaka za svojinu i državinu, između ostalog i u ovoj parnici); zatim dokazi vezani za parnicu za naknadu štete i parnic u za povraćaj stvari vođenih izme đu istih stranaka, kao i presuda iz predmeta K. 670/00 kojom je tužilac oslobođen optužbe da je protivpravno prisvojio stvari tužene. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su: to što je dva puta izostala uredna dostava poziva za tužene, što je jednom izostao uredno pozvani svedok, te dva puta nisu držana ročišta zbog štrajka advokata.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 139/13 od 13. maja 2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su sada pok. M.M. iz Lešnice i tuženi Z.M. iz Lešnice smetali tužioca u mirnoj svojini i državini kuće veličine 10x4,5m, postojeće sa ostalim zgradama na katastarskim parcelama 2681 i 2682 iz posedovnog lista br. 433 , KO Novo Selo, na taj način što su 23. marta 2005. godine na kući odsekli i uklonili katanac kojim je kuća bila zaključana i ušli u istu, i na taj način što su 24. marta 2005. godine, pošto je tužilac prethodnog dana ponovno vratio, odnosno stavio drugi katanac i kuću ponovo zaključao, ponovo pokušali da mu u uđu u kuću, te da se tuženima naloži da odmah prestanu sa ovim smetanjem i zabrani im se da na isti ili sličan način smetaju tužioca pod pretnjom izricanja novčane kazne u izvršnom postupku, ako i da se obavežu na plaćanje troškova p ostupka. U drugom stavu izreke presude tužilac je obavezan da tuženom Z.M. na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 169.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, dok je u preostalom delu zahtev tuženog do traže nih 205.500,00 dinara odbijen, u trećem stavu izreke tužilac je obavezan da tuženom D.M. na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 198.000,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev tuženog do traženih 214.500,00 dinara odbijen.

Protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 139/13 od 13. maja 2015. godine tužilac je izjavio žalbu 26. juna 2015. godine, a spisi predmeta su 12. avgusta 2015. godine dostavljeni Višem sudu u Šapcu radi odluke o žalb i.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1000/15 od 27. avgusta 201 5. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, a ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Loznici P. 139/13 od 13. maja 2015. godine u prvom stavu izreke potvrđeno; u drugom stavu izreke je preinačeno prvostepeno rešenj e u drugom i trećem stavu izreke na način što je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog Z.M. za naknadu troško va parničnog postupka, a obavezan tužilac da tuženom D.M. na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 181.500,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev tuženog D.M. do traženih 214.500,00 dinara odbijen kao neosnovan; u tr ećem stavu izreke su obavezani tuženi da solidarno tužiocu na ime naknade troškova žalbenog postupka plate iznos od ukupno 15.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. avgusta 2015. godine kao dana presuđenja, dok je zahtev tužioca za naknadu ovih troškova od dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 87.900,00 dinara, odbij en kao neosnovan. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da tužilac nije tražio državinsku zaštitu u odnosu na radnju tuženih od 23. marta 2005. godine - postavljanje novog katanca od strane tuženih uz postojeći, o nako kako je ona utvrđena u dokaznom postupku. Takođe, u toku postupka nije utvrđeno da je ponovo 24. marta 2005. godine bilo smetanja tužioca od strane tuženih, te je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev i u tom delu, tim pre ako su tačni navodi žalbe da je tužilac uspostavio svoju raniju državinu, jer je odbio napad tuženih prethodnog dana. Tim pre, što upravo navodi tužioca da je postavljeni katanac tuženih odsečen, ukazuju da se tužilac kao faktički držalac na dan 23. marta 2005. godine služio dozvoljenom samopomoći. Sisi su vraćeni prvostepenom sudu 3. septembra 2015. godine. Punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, navedeno rešenje je uručeno 3 0. septembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, kao i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu produživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu (posredna državina) (član 70. stav 2.); da svaki držalac stvari i prava (član 70.) ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75.); držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu ju je oduzeo, pod uslovom da je opasnost neposredna, da je samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost (član 77.).

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, započeo 25. marta 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici, te da je okončan 30. septembra 2015. godine, nakon deset godina i šest meseci , uručivanjem pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1000/15 od 27. avgusta 2015. godine.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u načelno roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak svakako nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično složen, ali da je procesno bio usložnjen time što se nije moglo obezbediti prisustvo tuženog Z.M. u postupku, jer je isti boravio u inostranstvu.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavn e žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako ima o legitiman interes da se ovaj spor, inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u izvesnoj meri doprine o dužini trajanja postupka. Naime, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, ni je se tokom postupka ponašao u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom, najpre, jer je izostao sa prvog ročišta, što je prouzrokovalo donošenje rešenja o povlačenju tužbe, a zatim povraćaj u pređašnje stanje, te produžilo postupak za skoro tri meseca. Takođe, on se saglasio sa prekidom ovog parničnog postupka koji je trajao osam meseci, te kasnio par meseci sa uplatom troškova za objavljivanje oglasa o postavljanju privremenog zastupnika tuženom Z.M.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena ipak su dali nadležni prvostepeni sudovi. Bez obzira na hitnost u rešavanju ovih sporova, te procesno ograničenje suda u ovoj vrsti sporova na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, sud je prihvatio pre dlog stranka o prekidu postupka do okončanja svojinskog spora između stranka povod om nepokretnosti koje su bile predmet smetanja. Takođe, prvostepeni sud je tek posle više od tri godine od pokretanja parnice postavio privrem enog zastupnika tuženom, iako je za to imao uslove od početka parnice zbog nemogućnosti da se tuženom koji boravi na nepoznatoj adresi u inostranstvu, uruči poziv. Neaktivnost na strani suda je postojala i povodom združivanja ovih spisa drugom predmetu kod istog suda, a što je trajalo više od dve godine, kao i povodom ažurnog zakazivanja ročišta po predlozima na nastavak postupka u dva navrata nakon prekida postupka. Na strani suda nema odgovornosti za drugi prekid postupka zbog smrti tužene M.M, ali je i ovo trajanje prekida duže od godinu dana i pet meseci uticalo da postupak duže traje. Na stani Višeg suda u Šapcu, nadležnog za instancionu kontrolu, nije bilo doprinosa trajanju postupka van granica razumnog roka, jer je odluku o žalbi doneo za 15 dana od dana prijema spisa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 159/13 (inicijalno predmet P. 513/05 ranijeg Opštinskog suda u Loznici). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja, složenost parničnog postupka, uz izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenih rešenja, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, već su uglavnom ponovljeni navodi iz žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Osnovni sud u Loznici i Viši sud u Šapcu na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odredbe materijalnog i procesnog prava i dovoljno jasno obrazložili zašto u konkretnoj pravnoj situaciji nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva tužioca, kada on povodom smetanja državine nij e tražio državinsku zaštitu u odnosu na radnje tuženih, te kada je, kako i sam tvrdi u tužbi, a i u žalbi protiv prvostepenog rešenja, uspostavio svoju raniju državinu, odbi vši smetanje svoje državine . Ovakvo obrazloženje navedenih sudskih odluka Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije dostavi o dokaze za različito postupanje sudova poslednje instance u postupku u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ocenjujući istaknutu povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe o "pogrešnom zaključku suda" da tužilac iako faktički držalac nepokretnosti, ipak ima obavezu da nadoknadi troškove parničnog postupka suprotnoj strani - tuženom, Ustavni sud ukazuje da istaknuta povreda ovog prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U predmetnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu ustavne žalbe u parnici koju je vodio i izgubio radi smetanja poseda povređeno pravo na pravično suđenje odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, a odluka o troškovima postupka, i to koja je povodom žalbe podnosioca preinačena u njegovu korist, obrazložena je detaljno i jasno, na ustavnopravno prihvatljiv način. Stoga je ustavna žalba u ovim delovima odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba i u tom delu odbačena, kao nedopuštena, kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti