Rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti isključenja sudske zaštite

Kratak pregled

Ustavni sud je po sopstvenoj inicijativi pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o komorama zdravstvenih radnika i Statuta Lekarske komore. Osporene odredbe isključuju pravo na upravni spor protiv odluke o izricanju disciplinske mere javne opomene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-712/2008
17.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radenka Stankovića iz Osečenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radenka Stankovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1023/07 od 3. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radenko Stanković iz Osečenice je 25. juna 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1023/07 od 3. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim presudama uskraćeno pravo podnosioca ustavne žalbe na zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa. Podnosilac smatra da se prvostepena presuda zasniva na dokazu na kome nije mogla biti zasnovana - fotokopiji kontrolnog lista na kome su primedbe dopisane drugom olovkom, a original kontrolnog lista nije dostavljen sudu od strane tuženog, iako je to propisano odredbama Zakona o parničnom postupku. Podnosilac smatra da su odredbama Kolektivnog ugovora tuženog na koje se pozvao Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi predviđene povrede radnih obaveza za koje se može istaći mera prestanka radnog odnosa, ali tim odredbama nije regulisan disciplinski postupak za koji je sud trebao da utvrdi da li je sproveden na pravilan i zakonit način. Predložio je da Ustavni sud poništi kao nezakonite osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 60. Ustava, pored ostalog, jemči se: pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.) i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (stav 4.)

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe izjavljene protiv osporenih akata, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja direktora tuženog poslodavca broj 01-3/81 od 7. novembra 2001. godine i Upravnog odbora tuženog broj 01-3728/1 od 4. decembra 2001. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na odgovarajuće radno mesto i da mu prizna sva prava iz radnog odnosa. U obrazloženju presude je, između ostalog, utvrđeno da je tužilac bio radnik tuženog na radnom mestu konduktera, da mu je osporenim rešenjima izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, te da mu je ova disciplinska mera izrečena zbog toga što je 26. avgusta 2001. godine, kada je radio kao kondukter na relaciji Smederevo – Zvornik, nezakonito raspolagao sredstvima preduzeća tako što je od dvoje putnika M. J. i R. M. koji su putovali na relaciji Selevac – Mladenovac naplatio karte za prevoz u iznosu od po 45 dinara, a karte nije izdao, već je to učinio tek po nalogu terenskih kontrolora, čime je učinio povrede radne obaveze predviđene odredbama Kolektivnog ugovora tuženog. Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi u disciplinskom postupku nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje koje se odnosi na povredu radne obaveze tužioca, konkretno da je protivpravno pribavio materijalnu korist na štetu tuženog, s obzirom da je sud utvrdio da tužilac nije uzeo novac za dve karte od putnika, niti ih je izdao. Sud je ovakav zaključak izveo iz činjeničnog stanja utvrđenog na osnovu uvida u relevantne pismene dokumente, saslušanja tužioca kao stranke, saslušanja svedoka – kontrolora Z. M. i A. R, kao i svedoka putnika kojima karte nisu bile izdate i naplaćene prilikom ulaska u autobus M. J. i R. M. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, sud je zaključio da tužilac nije putnicima izdao karte prilikom ulaska u autobus, niti pak do prve sledeće stanice, na šta je obavezan u smislu člana 42. Pravilnika o posadi vozila, što je njemu kao dugogodišnjem kondukteru i računopolagaču moralo biti poznato, već je to uradio po nalogu kontrolora i u postupku kontrole koja ga je zatekla da sedi, a ne da naplaćuje karte, pogotovo imajući u vidu činjenicu da nije bilo gužve u autobusu. Dalje je navedeno da je tužilac grubom nepažnjom učinio povredu radne obaveze - neizvršavanjem i neurednim i nekvalitetnim izvršenjem posla na koji je zaposleni raspoređen.

Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine i provostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilnom ocenom iskaza svedoka i tužioca kao parnične stranke pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Takođe, Okružni sud u Valjevu je ocenio da činjenica da li su kontrolori u kontrolni list upisali primedbe u pogledu nepravilnog rada tužioca, ne utiče na pravilnost prvostepene presude, s obzirom da iz disciplinskih spisa proizlazi da su kontrolori podneli prijavu o učinjenoj povredi radne obaveze od strane tužioca.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 1023/07 od 3. aprila 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude, inter alia, navedeno je da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da ponašanje tuženog od 26. avgusta 2001. godine predstavlja povredu radnih obaveza učinjenu iz grube nepažnje propisane odredbom člana 8. tačka 8. i člana 10. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora tuženog, za koje se može izreći mera prestanka radnog odnosa u skladu sa odredbama člana 101. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima.

4. Odredbama Zakona o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'', br. 55/96, 28/01, 43/01 i 70/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da se za povrede radnih obaveza zaposlenom može izreći jedna od sledećih disciplinskih mera - novčana kazna ili prestanak radnog odnosa (član 88.); da se prestanak radnog odnosa, pored ostalog, izriče za povrede radne obaveze koja se sastoji u neblagovremenom, nesavesnom i nemarnom izvršavanju radnih dužnosti i obaveza, kao i nezakonitom raspolaganju sredstvima; (član 101. stav 1. tač. 1) i 2)); da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja (član 114. stav 1.).

5. Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine, Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev II 1023/07 od 3. aprila 2008. godine, nije povređeno ustavno pravo podnosioca na rad iz člana 60. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi u tri instance ispitali osnovanost tužbenih navoda i postavljenog tužbenog zahteva, te utvrdili da je tužiocu na zakonit način prestao radni odnos. Osporene presude su zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama u kome je, između ostalog, izvršen uvid u relevantne pismene dokaze, saslušani svedoci - kontrolori Z. M. i A. R, kao i putnici kojima karte nisu bile naplaćene prilikom ulaska u autobus - M. J. i R. M. i saslušan tužilac kao parnična stranka. Dalje, redovni sudovi su svoje odluke zasnovali na odredbama člana 88. i člana 101. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o radnim odnosima, člana 8. tačka 8) i člana 10. tačka 1) Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora tuženog, te člana 42. Pravilnika o posadi vozila tuženog, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, posebno imajući u vidu da osporene presude nisu zasnovane na spornoj fotokopiji kontrolnog lista na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, već na drugim neposrednim dokazima izvedenim tokom glavne rasprave. Dakle, Ustavni sud nalazi da su osporene presude zasnovane na primenjenom relevantnom materijalnom pravu.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad, odnosno pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa vidi u tome što su redovni sudovi, navodno, pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primenili materijalno pravo. Međutim, Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na arbitrernost sudova kod utvrđivanja činjeničnog stanja i primene merodavnog materijalnog prava, te je zaključio da su navodi podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na rad neosnovani.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Valjevu P1. 443/03 od 27. januara 2006. godine, Okružnog suda u Valjevu Gž1. 4/07 od 29. marta 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1023/07 od 3. aprila 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno odredbom člana 60. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu kao neosnovanu odbio.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti isključenja sudske zaštite

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti