Odbijanje ustavne žalbe povodom odobrenja za adaptaciju tavanskog prostora u zgradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata kojima je odbijen zahtev za adaptaciju tavana u porodičnoj zgradi sa dva stana. Sud je potvrdio da je za takve radove neophodna saglasnost svih vlasnika, a ne samo većine, u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. J . izjavljena protiv rešenja Odeljenja za građevinske poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu V-01/42 broj 351 -2326/2010 od 11. aprila 2014. godine, rešenja Sekretarijata za imovinske i pravne poslove grada Beograda XXI-05 broj 351.1-129/2014 od 22. septembra 2014. godine i presude Upravnog suda U. 13926/14 od 24. novembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. januara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, ističe da su drugostepeni organ i Upravni sud u osporenim aktima odstupili od stanovišta izraženog u ranije donetoj presudi Upravnog suda U. 2204/10 od 29. oktobra 2012. godine, da se u konkretnom slučaju mora primeniti Zakon o održavanju stambenih zgrada , kao lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je cela osporena presuda bazirana samo na činjenici da je Ustavni sud u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine izrazio stav da određene odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada nisu u saglasnosti sa Ustavom, bez preciziranja o kojim odredbama je reč.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da su on i njegova supruga „većina vlasnika u odnosu na V.J.“ i većina vlasnika po površini stanova , te je Prvi osnovni sud u Beogradu 31. avgusta 2013. godine , pod brojem Ov. 159889/13, overio „novi usaglašeni“ ugovor o ustupanju zajedničkih prostorija radi adaptacije, koji nije stavljen van snage, a donet je na osnovu izmenjenog Zakona o održavanju stambenih zgrada.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za reša vanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Odeljenja za građevinske poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu V-01/42 broj 351.1-2326/2 010 od 11. aprila 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev M. J, ovde podnosioca ustavne žalbe i S . J . podnet 15. aprila 2008. godine , za izdavanje odobrenja za izvođenje radova na vertikalnom proširenju dvosobnog stana površine 54 m2 na tavanski prostor, čime bi se formirao petosobni dupleks stan površine 113, 58 m2 u porodičnoj kući u S . ulici broj 28 u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja istakao: da u prepisu lista nepokretnosti koji je dostavljen uz zahtev još 2008. godine „jasno piše“ da je on (M . J .) vlasnik stana broj 8, a to piše i u svim ostalim prepisima listova nepokretnosti“; da je u dopisu od 4. aprila 2014. godine “gospođi J.“ naznačio da je sačinjen novi ugovor u skladu sa presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu i da ga može dostaviti Odeljenju ako ga zatraži, te da je dužnost Odeljenja bila da se najpre izjasni da ne želi da poštuje presudu Upravnog suda, a zatim od njega zatraži da dostavi novi ugovor“.

Osporenim rešenjem Sekretarijata za imovinske i pravne poslove grada Beograda XXI-05 broj 351.1-129/2014 od 22. septembra 2014. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe i S. J . izjavljena protiv rešenja Odeljenja za građevinske poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu V-01/42 broj 351.1-2326/2010 od 11. aprila 2014. godine. Drugostepe ni organ je u osporenom rešenju najpre konstatovao da je u rešenju tog organa od 9. aprila 2010. godine, koje je potvrđeno presudom Upravnog suda U. 22041/10 od 29. oktobra 2012. godine, istaknuto: da je predmetna stambena zgrada uknjižena kao zgrada za kolektivno stanovanje; da iz toga sledi da prostorija koja je predmet pripajanja nije u privatnoj svojini, već vlasnici stanova imaju pravo korišćenja iste; da je stoga trebalo primeniti odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada, koji je u odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa lex specialis; da prema odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada nije potrebna saglasnost svih stanara, već saglasnost vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade. Drugostepeni organ je dalje naveo: da je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47939/10 od 22. juna 2010. godine usvojen tužbeni zahtev V.J. i utvrđeno da je ništav ugovor o ustupanju tavana i zajedničkih prostorija radi adaptacije, zaključen 10. marta 2011. godine između podnosioca ustavne žalbe i Stambene zgrade u S. ulici broj 28 u Beogradu; da je sporni objektat bi o uknjižen kao stambena zgrada za kolektivno stanovanje, a da je u toku trajanja predmetnog upravnog postupka promenjen naziv objekta, što se zaključuje iz prepisa lista nepokretnosti broj 841 Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd od 17. januara 2014. godine, u kome je označen kao porodična stambena zgrada sa dva stana; da je stoga za izdavanje odobrenja za izgradnju bila neophodna saglasnost svih vlasnika stanova u zgradi, a da podnosilac i njegova supruga ne poseduju saglasnost vlasnika drugog stana u zgradi.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13926/14 od 24. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Sekretarijata za imovinske i pravne poslove grada Beograda XXI-05 broj 351.1-129/2014 od 22. septembra 2014. godine . Upravni sud je najpre konstatovao: da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi istakao da je predmetna zgrada oduvek imala dva stana i da je jedina promena to što je preimenovana u porodičnu stambenu zgradu, ali da to ne znači da je zgrada u privatnom vlasništvu, odno sno da je u pitanju suvlasništvo; da je zainteresovano lice V.J. u odgovoru na tužbu istaklo da je tužilac, zajedno sa svojom suprugom, bez znanja zainteresovanog lica, formirao savet stambene zgrade i doneo odluku kojom se tužiocu ustupaju na trajno korišćenje zajedničke prostorije u zgradi, te 2007. godine zaključio i overio pred sudom ugovor o tome. Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta proizlazi: da podnosioci zahteva nisu ispunili uslove propisane odredbom člana 91. stav 1. tačka 3) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) , prema kojoj se uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi, pored ostalog, dokaz o pravu svojine na objektu, ni uslov iz člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kome na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi, vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. Upravni sud je istakao da je predmet intervencije porodična stambena zgrada sa dva stana, te da je za izdavanje odobrenja za izgradnju bila neophodna saglasnost svih vlasnika stanova u zgradi, a da tužilac i njegova supruga ne poseduju saglasnost vlasnika drugog stana u zgradi. Ocenjujući navode tužbe kojima se ukazuje na potrebu da se primeni Zakon o održavanju stambenih zgrada, Upravni sud je našao da isti nije osnovan, budući da je Ustavni sud u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine izrazio stav da određene odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada nisu u saglasnosti sa Ustavom. Po oceni Upravnog suda, nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, nije više bilo mesta primeni člana 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, već je pravilno primenjena odredba Zakona o osnova ma svojinskopravnih odnosa, iz koje proizlazi da je za izdavanje odobrenja za izgradnju potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade. Upravni sud je, takođe, ocenio da, imajući u vidu vreme donošenja navedene odluke Ustavnog suda, na odluku o ovoj upravnoj stvari ne može uticati ugovor o ustupanju zajedničkih prostorija i tavana radi adaptacije, zaključen 10. marta 2011. godine između tužioca i Stambene zgrade u S . ulici broj 28 u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno j e da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, pored navedene odredbe Ustava, od značaja su i odredbe sledećih z akona:

Odredbama člana 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada („ Službeni glasnik RS “, br. 44/95, 46/98, 1/01, 101/05, 27/11 i 88/ 11), koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva za adaptaciju zajedničkih prostorija, bilo je propisano: da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (stav 1.); da s kupština zgrade može odlučiti da radove iz stava 1. ovog člana izvodi neko od vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova u zgradi, odnosno neko od članova njihovog porodičnog domaćinstva ili treće lice ako utvrdi da vlasnici stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade, ili članovi njihovih porodičnih domaćinstava nisu za to zainteresovani (stav 2.); da i nvestitor radova iz stava 2. ovog člana i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu (stav 3.); da u govor iz stava 3. ovog člana služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekta (stav 5.).

Ostalim odredbama ovog zakona bilo je propisano: da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.); da se o dluka iz stava 1. ovog člana donosi većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade (član 21. stav 3.); da se na zaključivanje ugovora o uređivanju međusobnih odnosa zgrade i investitora pretvaranja shodno primenjuju odredbe člana 18. st. 3, 4. i 5. ovog zakona (član 21. stav 4.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano: da se u z zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi, pored ostalog, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, odnosno pravu korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu (član 91. stav 1. tačka 3)).

Odredbama člana 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu (stav 1.); da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravnu sigurnost , kao sastavni deo prava na pravično suđenje, povređeno time što su drugostepeni organ i Upravni sud u osporenim aktima odstupili od stanovišta izraženog u presudi Upravnog suda U. 2204/10 od 29. oktobra 2012. godine, da se u konkretnom slučaju moraju primeniti odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada , a ne Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , budući da su vlasnici stanova u predmetnoj zgradi imali pravo korišćenja na zajedničkoj prostoriji koja je predmet adaptacije, a ne pravo zajedničke nedeljive svojine.

Ustavni sud najpre ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali je u slučaju postojanja ustaljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda da iznese suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku. Takvo stanovište izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, u presudi Atanasovski protiv b ivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38 . Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da u konkretnom slučaju ne postoji ustaljena sudska praksa koja je morala biti izmenjena u postupku i na način propisan zakonom, niti je o zahtevu drugog lica u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučeno, već je stanovište na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe izraženo u istoj upravnoj stvari u prethodno vođenom upravnom sporu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je svojom Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrdio da odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“ , br . 44/95, 46/98 i 1/01), člana 18. stav 1. u delu koji glasi „saglasnost vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. tog zakona, nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Prilikom ocene ustavnosti osporenih odredaba, Ustavni sud je pošao od činjenice da stambene zgrade i stanovi kao njihovi posebni delovi više nisu u društvenoj svojini na kojoj se prema ranije važećem Ustavu moglo steći pravo korišćenja, te činjenice da korišćenje, pored držanja i raspolaganja, čini jedno od prava kojim se definiše sadržina pojma svojine. Razmatrajući pitanje imovinskih prava etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade, kao i osobenost ovih prava, Ustavni sud je u navedenoj odluci konstatovao da je o dredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („ Službeni list SRJ”, broj 29/96) propisano da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. Sud je istakao da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. Ovo iz razloga što se promenom namene ne menja samo pravo korišćenja, već i sva ostala prava koja čine sadržinu zajedničke svojine.

Ustavni sud primećuje da je Upravni sud izneo stanovište koje nije u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava podnosioca, ali smatra potrebnim da ukaže, uopšteno, da je taj stav suprotan stavu izraženom u odluci Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine. Naime, iz osporene presude proizlazi pravni stav Upravnog suda da je, nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, za izdavanje odobrenja za izgradnju bila potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade . Po oceni ovog suda, ispunjenost uslova da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade, ne podrazumeva da odluka o tom pitanju mora biti doneta saglasnošću svih vlasnika posebnih delova zgrade. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da od objavljivanja navedene odluke do izmena Zakona o održavanju stambenih zgrada objavljenih u “Službenom glasniku Republike Srbije”, broj 88/11, tim zakonom nije bilo uređeno pitanje načina odlučivanja skupštine zgrade o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade, a da je nakon toga članom 18. stav 1. tog zakona bilo propisano da skupština zgrade o navedenom pitanju odlučuje većinom od ukupnog broja članova.

Ispitujući navode ustavne žalbe da su podnosilac i njegova supruga „većina vlasnika u odnosu na V.J.“ i većina vlasnika stanova po površini, Ustavni sud najpre konstatuje da ovi navodi protivreče tvrdnji podnosioca iznetoj u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja - da je on vlasnik stana broj 8 u predmetnoj zgradi. Takođe, bez obzira na to da li je navedeni stan u isključivoj svojini podnosioca, u susvojini ili zajedničkoj svojini, Ustavni sud ukazuje da vlasnik posebnog dela zgrade ima samo jedan glas prilikom odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih prostorija, pri čemu, kada je p oseban deo zgrade u susvojini, suvlasnicima pripada odgovarajući deo glasova za taj poseban deo srazmerno njihovom udelu u susvojini. Iz toga sledi da činjenica da postoji pravo susvojine na posebnom delu zgrade može biti od uticaja samo ako u zgradi ima više od dva stana, jer bi tada bilo od značaja koliki su suvlasnički delovi i, u zavisnosti od toga, da li je većinski suvlasnik tog stana za ili protiv izvođenja radova u zgradi.

Polazeći od nesporne činjenice da predmetna zgrada ima dva stana, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe za izvođenje radova na adaptaciji zajedničkih prostorija nije pribavio saglasnost vlasnika drugog stana u predmetnoj zgradi, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslov propisan odredbom člana 91. stav 1. tačka 3) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06), prema kojoj se uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi, pored ostalog, dokaz o pravu svojine na objektu.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je Prvi osnovni sud u Beogradu 31. avgusta 2013. godine pod brojem Ov. 159889/13 overio „novi usaglašeni“ ugovor o ustupanju zajedničkih prostorija radi adaptacije, koji nije stavljen van snage, a donet je na osnovu izmenjenog Zakona o održavanju stambenih zgrada. Ocenjujući ove navode, Ustavni sud je utvrdio da iz žalbe izjavljene protiv osporenog prvostepenog rešenja proizlazi da podnosilac taj ugovor nije dostavio upravnim organima, jer je, po njegovom mišljenju „dužnost Odeljenja (prvostepenog organa) bila da se najpre izjasni da ne želi da poštuje presudu Upravnog suda, a zatim od njega zatraži da dostavi novi ugovor“. Iz osporene presude Upravnog suda proizlazi da podnosilac na javnoj raspravi koja je održana pred tim sudom nije dostavio navedeni ugovor, već ugovor koji je zaključio 10. marta 2011. godine sa Stambenom zgradom u S. ulici broj 28 u Beogradu, koji je u toku predmetnog postupka oglašen ništavim.

Nalazeći da osporenom presudom nije stvorena pravna nesigurnost kod podnosioca, niti da je proizvoljno primenjeno materijalno pravo na njegovu štetu, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe povodom odobrenja za adaptaciju tavanskog prostora u zgradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti