Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav redovnih sudova da se na potraživanje naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode primenjuje opšti rok zastarelosti. Duži rok, predviđen za štetu prouzrokovanu krivičnim delom, primenjuje se samo ako je krivično delo utvrđeno pravnosnažnom presudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7813/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. S . izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3976/13 od 13. juna 2013. godine i Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 7813/10 od 22. januara 20 13. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. S . iz Beograda je , 4. septembra 2013. godine , preko punomoćnika D . S, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud a Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3976/13 od 13. juna 2013. godine i Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 7813/10 od 22. januara 20 13. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7813/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev za isplatu razlike u plati za period od januara 2000. godine do januara 2008. godine; da je postupak u parnici iz radnog odnosa, za koji važi načelo hitnosti, trajao skoro osam godina; da su ročišta zakazivana u razmaku od po pet meseci, da je promena postupajućih sudija vršena bez opravdanog razloga i da sud nije sankcionisao nedolaske tužene strane na zakazana ročišta, na koji način je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da prvostepeni i drugostepeni sud u obrazloženjima osporenih presuda nisu uzeli u obzir nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke; da su osporene presude zasnovane na stanovištu prema kome je podnositeljka trebalo da se žali na rešenje nadležnog starešine o plati; da je rešenje o plati, po mišljenju podnositeljke, bilo pravilno, imajući u vidu da je njime plata bila izražena u bodovima; da je, međutim, zbog manje utvrđene novčane vrednosti boda od strane Ministra, p lata podnositeljki isplaćivana u manjim iznosima od onih koje je trebalo isplatiti po rešenju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude i Republiku Srbiju obaveže da podnositeljki nadoknadi materijalnu štetu u iznosu od 537.300 dinara, na ime troškova koje je imala u predmetnom postupku za sudske takse i zastupanje od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7813/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. decembra 2005. godine, u svojstvu tužilje, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane – Vojnomedicinska akademija, radi isplate razlike u plati za period od 1. januara 2000. godine do dana podnošenja tužbe. Predmet je zaveden pod brojem P. 9105/05.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 25. januara 2006. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 26. maja 2006. godine. Na ovom ročištu je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio 30. novembra 2006. godine. Ročište zakazano za 11. maj 2007. godine je odloženo „zbog novih dokaznih predloga“. Punomoćnik tužilje je podneskom od 8. juna 2007. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa obavljenim veštačenjem. Na ročištu održanom 4. oktobra 2007. godine sud je doneo rešenje o prekidu postupka do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pravnog pitanja. Protiv ovog rešenja žalbu je 24. oktobra 2007. godine izjavio punomoćnik tužilje. Spisi parničnog predmeta su Okružnom sudu u Beogradu prosleđeni sredinom novembra 2007. godine, a isti su vraćeni 2. oktobra 2008. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5927/07 od 11. septembra 2008. godine ukinuo rešenje o prekidu postupka, našavši da razloga za prekid, u konkretnom slučaju, nije bilo, imajući u vidu da donošenje odluke povodom spornog pravnog pitanja, saglasno odredbi člana 176. stav 2. Zakona o parničnom postupku, može biti samo razlog da se sa postupkom zastane.

Nakon ukidanja rešenja o prekidu postupka, predmet je zaveden pod brojem P. 5214/08. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 28. januar 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 9. aprila 2009. godine je određeno novo ekonomsko-finansijsko veštačenje, koje je povereno drugom veštaku. Donošenje formalnog rešenja o veštačenju odloženo je do dostavljanja dokaza o uplati predujma troškova veštačenja, koji je punomoćnik tužilje dostavio 7. avgusta 2009. godine. Zbog nemogućnosti da se u kratkom vremenskom periodu obavi veštačenje, ročište zakazano za 16. septembar 2009. godine je odloženo. Imenovani veštak je 10. novembra 2009. godine vratio spise parničnog predmeta, navodeći da Uprava tužene za kadrove dostavu tražene dokumentacije uslovljava prethodnim uvidom u spise, što je, po njegovom mišljenju, mogao da dozvoli samo sud.

Posle 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio je oznaku P. 7813/10. Rešenjem VF predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu od 29. marta 2010. godine je usvojen zahtev tužilje da se predmet dodeli drugom sudiji u rad, imajući u vidu duže odsustvo sudije koji je predmetom bio zadužen. Novi postupajući sudija je spise parničnog predmeta dostavio veštaku, saglasno ranije donetom rešenje o veštačenju. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio 1. jula 2010. godine. Međutim, punomoćnik tužilje je podneskom od 23. avgusta 2010. godine obavestio sud da je veštačenje obavljeno za drugo lice, sa istim imenom i prezimenom kao i tužilja, koje je takođe zaposleno kod tužene. Na predlog sudskog veštaka, sud je od Vojnomedicinske akademije (VMA) zatražio podatke o isplaćenim platama za tužilju. VMA je tražene podatke dostavila 31. decembra 2010. godine. U međuvremenu je jedno ročište (16. decembra 2010. godine) odloženo zbog nepostupanja VMA po navedenom zahtevu suda. Naredna dva ročišta (28. marta i 26. aprila 2011. godine) nisu održana jer punomoćnik tužilje nije u ostavljenom roku dostavio dokaz o plaćenom predujmu troškova ponovljenog veštačenja. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 12. jula 2011. godine. Zbog istaknutih primedbi od strane tužene, sud je na ročištu održanom 30. novembra 2011. godine odredio saslušanje veštaka. Zbog (opravdanog) nedolaska veštaka odložena su tri ročišta (22. februara, 10. maja i 9. oktobra 2012. godine). Na ročištu održanom 22. januara 2013. godine, sud je, nakon usmenog izjašnjenja veštaka, zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7813/10 od 22. januara 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike u plati za period od januara 2000. do januara 2008. godine

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je najpre doneo rešenje Gž1. 2696/13 od 25. aprila 2013. godine kojim je spise parničnog predmeta vratio prvostepenom sudu, sa nalogom da se od Republičkog javnog pravobranioca, kao zakonskog zastupnika tužene, zatraži ovlašćenje za Direkciju za imovinsko-pravne poslove, kao i izjašnjenje da li se odobravaju procesne radnje koje je pomenuta Direkcija preduzela u postupku pred prvostepenim sudom. Nakon otklanjanja opisanog procesnog nedostatka, spisi parničnog predmeta su ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Osporenom presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3976/13 od 13. juna 2013. godine odbijena je žalba tužilje, te je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7813/10 od 22. januara 2013. godine u celini potvrđena .

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 5.avgusta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2) da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u predmetnoj parnici, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 27. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3976/13 od 13. juna 2013. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 5. avgusta 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za sedmoipogodišnje trajanje parnice .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o parnici iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je ona delimično doprinela produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka . Ovde Ustavni sud ima u vidu njeno kašnjenje u uplati predujma troškova veštačenja, koje je uzrokovalo odlaganje tri ročišta za glavnu raspravu.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne efikasno postupanje prvostepenog suda, najpre Drugog opštinskog suda u Beogradu, a kasnije (počev od 1. januara 2010. godine) i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Ovde se naročito ima u vidu: da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskom rasponu od tri do šest meseci; da je posle održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu (26. maja 2006. godine), na kome je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, protekao period od godinu dana do zakazivanja narednog ročišta (11. maja 2007. godine), a sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio 13. novembra 2006. godine; da je sud, bez utemeljenja u procesnom zakonu, odredio prekid postupka, što je ishodovalo izjavljivanje žalbe i vođenje drugostepenog postupka, koji je trajanje postupka u celini produžio za još godinu dana; da je za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7813/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15- dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koj ima je podnosi teljka bila izložena vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka , podnosi teljka bi ima la i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka , nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine).

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u stavu 2. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ističe da je u pogledu prava profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije na naknadu štete zbog manje isplaćenih plata u periodu važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) i Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) , doneo veći broj odluka.

Polazeći od stava zauzetog u ranijim odlukama, Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava i u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporen ih presud a, zbog čega nalazi da osporen im presudama ni su povređen a Ustavom garantovan a prav a podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava . Po shvatanju Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. P odnositeljki ustavne žalbe je plata isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, iz čega proizlazi da isplata vršena u skladu sa prav nosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-189/2009 od 27. januara 2010. godine i Už-498/2008 od 11. februara 2010. godine).

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da ocena redovnih sudova u konkretnom slučaju nije posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog prava, te da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3976/13 od 13. juna 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7813/10 od 22. januara 20 13. godine podnositeljki ustavne žalbe ni su povređen a prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava . Stoga je Sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u tom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosi teljka ustavne žalbe n a bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosi teljki ustavne žalbe zbog nekog nj enog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije .

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti