Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privatnog tužioca izjavljenu protiv oslobađajućih presuda u krivičnom postupku. Sud je zauzeo stav da se pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku garantuje okrivljenom, a ne tužiocu, koji nema ustavno pravo na osudu trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velibora Mihajlovića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Velibora Mihajlovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Neogotinu K. 257/07 od 8. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Kž. 237/08 od 12. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velibor Mihajlović iz Negotina podneo je Ustavnom sudu 20. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Negotinu K. 257/07 od 8. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Kž. 237/08 od 12. maja 2008. godine, zbog povrede prava garantovanih odredbama čl. 23. i 32. Ustava Republike Srbije. Predložio je da Ustavni sud utvrdi „nezakonitost navedenih odluka" i da „odloži izvršenje oko plaćanja troškova postupka u iznosu 87.400,00 dinara".
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava ili slobode čija se zaštita traži ustavnom žalbom povređena ili uskraćena onom licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom postupku u kome su donete osporene odluke. Takođe, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se njome, u suštini, ukazuje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnosilac na povredi ovog prava zasniva i svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 23. Ustava, budući da smatra da su sudovi trebali da donesu «presudu kojom će optuženog oglasiti krivim» za krivično delo kleveta.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekene krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom zajemčeno, ni zakonom utvrđeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnom sudskom presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe da je učinio krivično delo za koje je optužen privatnom krivičnom tužbom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi Krzak protiv Poljske, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je inkompatibilna ratione materiae sa odredbama Konvencije.
Kako se tvrdnja o povredi drugog ustavnog prava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi suštinski zasniva na povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer je ustavna žalba nespojiva ratione materiae sa odredbom Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva.
4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti