Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka navedeno je nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. I. iz s. S, opština V. H. i S. S. iz s. B, opština V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. i S. S. i utvrđuje se da je u parnič nom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P . 744/06-88, povređeno prav o podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I. iz s. S, opština V. H. i S. S. iz s. B, opština V, su 14. februara 2011. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 744/06-88, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Detaljno hronološki iznoseći tok osporenog sudskog postupka, podnosi oci ustavne žalbe su, između ostalog, nav eli da je tužilac B.A. iz s. S. protiv njih kao tuženih 4. marta 1988. godine podneo Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu tužbu radi utvrđenja prava svojine po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog između tužioca i tuženog S. S; da su 2. aprila 1988. godine podneli protivtužbu Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu, te da je sud spojio tužbu i protivtužbu i vodio jedinstven postupak; da je nakon 22 godine i sedam meseci od pokretanja postupka, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine postupak pravnosnažno okončan tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca B.A. iz s. S, a odbijen njihov protivtužbeni zahtev kojim su tražili da sud utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretne imovine zaključen između tužioca B.A. iz s. S. i tuženog S. S. Drugotuženi S. I, na čije mesto u parnici je stupio S. I, ovde takođe podnosilac ustavne žalbe, je u osporenoj parnici imao položaj glavnog umešača, jer je i on sa tuženim, nakon zaključenja prvog ugovora, zaključio ugovor o kupoprodaji iste nepokretnosti.

Podnosioci ustavne žalbe osporavaju presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine kojom je odbijena kao neosnovana revizija koju su izjavili protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine, jer su navedeni sudovi ocenili da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju ugovora zaključenog između tužioca i tuženog S. S, u smislu odredbe člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti.

Podnosioci ustavne žalbe navode o povredi označenih ustavnih načela i prava zasnivaju na tvrdnjama da navedeni ugovor, koji su zaključili tužilac B.A. iz s. S. i tuženi S. S, nije ispunio uslove za konvalidaciju propisane članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti, a da je ugovor koji su, nako toga, zaključili tuženi, u pogledu iste imovine, punovažan ugovor o kupoprodaji, koji je overen kod Opštinskog suda u Vladičinom Hanu 20. jula 1988. godine.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 2936/10 i naloži navedenom sudu da donese novu odluku o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine, da im se odredi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i da Sud odloži izvršenje presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 744/06-88, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B.A. iz s. S. je 4. marta 1988. godine podneo Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu tužbu protiv tuženih – S. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, i S. I, pravnog prethodnika S. I, koji je takođe ponosilac ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na imovini bliže opisanoj u tužbi na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog 1. februara 1988. godine, da mu tuženi predaju imovinu u državinu i da mu naknade parnične troškove.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 171/88.

S. S. je 2. aprila 1988. godine podneo Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu tužbu protiv B. A. iz s. S. radi utvrđenja da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretne imovine koji su zaključili 1. februara 1988. godine.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 269/88.

Na ročištu održanom 29. aprila 1988. godine sud je rešenjem odredio da se spoje postupci po tužbi i protivtužbi radi jednovremenog raspravljanja i presuđenja i da će se postupak ubuduće voditi u predmetu P. 171/88.

Tokom sprovedenog sudskog postupka prvostepeni sud je doneo deset presuda i to: P. 171/88 od 5. oktobra 1988. godine, P. 650/89 od 3. novembra 1989. godine, P. 690/90 od 29. januara 1991. godine, P. 1549/91 od 26. juna 1992. godine, P. 242/93 od 20. maja 1993. godine, P. 7/96 od 20. marta 1997. godine, P. 621/97 od 23. aprila 2001. godine, P. 47/02 od 18. marta 2002. godine, P. 491/02 od 13. novembra 2003. godine i P. 744/06 od 13. novembra 2007. godine.

Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv navedenih prvostepenih presuda drugostepeni sud je doneo sedam rešenja i tri presude, i to: Gž. 660/89 od 23. maja 1989. godine, Gž. 1160/90 od 11. jula 1990. godine, Gž. 2298/91 od 17. decembra 1991. godine, Gž. 2490/92 od 25. marta 1993. godine, Gž. 1510/93 od 25. oktobra 1993. godine, Gž. 1685/97 od 28. novembra 1997. godine, Gž. 1348/01 od 15. novembra 2001. godine, Gž. 1019/02 od 18. septembra 2002. godine Gž. 569/05 od 21. juna 2005. godine i Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine.

Odlučujući o izjavljenim revizijama Vrhovni sud Srbije je doneo dva rešenja Rev. 1915/94 od 21. septembra 1994. godine i Rev. 3642/98 od 2. februara 2000. godine, kojima su ukinute određene prvostepene i drugostepene presude i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Osporeni parnični postupak je bio u prekidu u periodu od preko godinu dana, kada je Opštinski sud u Vladičinom Hanu rešenjem P. 752/05 od 3. oktobra 2005. godine prekinuo postupak zbog smrti tuženog S. I. Na mesto preminulog u parnicu je 14. decembra 2006. godine stupio njegov pravni sledbenik S. I, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Vrhovni kasacioni sud je, odlučujući o reviziji izjavljenoj protiv poslednje donete drugostepene presude, presudom Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine odbio reviziju tuženih izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje: da je 1. februara 1998. godine zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, označen i kao priznanica, između tužioca i tuženog S. S; da su stranke ugovorile kupoprodajnu cenu u iznosu od 4.600.000 tadašnjih dinara; da je prilikom zaključenja ugovora isplaćen iznos od 1.500.000 dinara, dana 17. februara 1988. godine iznos od 1.100.000 dinara, a za preostali iznos je bilo ugovoreno da će biti isplaćen do 1. marta 1988. godine; da se tuženi S. S. nije pojavio ugovorenog dana, pa je tužilac dugovani iznos 3. marta 1988. godine uplatio u sudski depozit, a 4. marta 1988. godine je platio porez na promet za katastarsku parcelu 1909, koja više kao takva ne postoji u katastarskom operatu, već predstavlja sastavni deo katastarske parcele 1927, upisana na ime S. I; da je tuženi S. S. 2. marta 1988. godine sa sada pokojnim ocem tuženog S. I. – S. I. zaključio ugovor o kupoprodaji iste nepokretnosti, overen u sudu 19. i 20. jula 1988. godine; da su stranke ugovorile kupoprodajnu cenu u iznosu od 6.000.000 dinara; da je na osnovu izveštaja opštine Vladičin Han utvrđeno da ta opština nije bila zainteresovana za kupovinu porodično-stambenih zgrada po drugim ponudama; da je utvrđeno da je tužilac ušao u posed sporne nepokretnosti, pre nego što je u državinu iste ušao sada pok. S. I.

Vrhovni kasacioni sud je dalje ocenio da je na ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je kao merodavno materijalno pravo utvrdio: da se prema članu 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti, ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pismenoj formi, a potpisi ugovarača se overavaju od strane suda; da ugovor koji nije zaključen na takav način ne proizvodi pravno dejstvo; da je u stavu 3. određeno da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili u pretežnom delu, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis.

Dalje, u obrazloženju revizijskog rešenja je konstatovano: da, u konkretnom slučaju, ugovor zaključen između tužioca i tuženog, označen i kao priznanica, ima sve elemente pismenog, a sudski neoverenog ugovora o prodaji nepokretnosti, s obzirom na to da su označeni prodavac, kupac, predmet prodaje i ugovorena cena; da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je ugovor izvršen.

Primenjujući merodavno materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud je ocenio: da iz činjeničnog stanja proizlazi da je navedeni ugovor izvršen u pretežnom delu s obzirom na to da je tužilac isplatio ukupno 2.600.000 dinara, a preostali deo od 2.000.000 dinara, za koji je ugovoreno da se isplati do 1. marta 1988. godine, je uplatio u depozit suda 3. marta 1988. godine, te da je po zaključenom ugovoru bio u posedu predmetne nepokretnosti; da, kako se opština Vladičin Han nije koristila pravom preče kupovine po drugim ponudama za kupovinu porodično-stambenih zgrada, u ovoj pravnoj stvari stekli su se uslovi za konvalidaciju tako zaključenog ugovora, u smislu odredbe člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, te da je tužilac po osnovu valjanog pravnog posla stekao pravo svojine na nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o prodaji zaključenog 1. februara 1988. godine.

Osim toga, kupac po kasnije zaključenom ugovoru je bio nesavestan, a kada je savestan jedan od sticalaca, a drugi nesavestan, jači pravni osnov ima savesni raniji sticalac u odnosu na nesavesnog kasnijeg sticaoca čak i u situaciji kada je nepokretnost predata u državinu nesavesnom sticaocu ili kada je nesavesni sticalac izvršio upis u zemljišne, odnosno druge javne knjige, pa je bez značaja što je tužilac deposediran, jer on ima jači pravni osnov od tuženih. Naime, kupac po kasnije zaključenom ugovoru, pravni prethodnik tuženog S. I, nije bio savestan, jer se nije uverio da li je prodavac istu nepokretnost već ranije prodao drugom. Tužilac je bio savestan, jer je ostatak kupoprodajne cene uplatio u depozit suda pošto se tuženi S. S. dogovorenog dana za isplatu nije pojavio, već je 2. marta 1988. godine istu nepokretnost prodao drugom kupcu za veći iznos, u čemu se ogleda njegova nesavesnost, pa iz navedenog proizlazi zašto je neosnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretne imovine zaključen 1. februara 1988. godine između tužioca i tuženog.

Konačno, u obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno da se suprotno navodima revizije ne može, u konkretnom slučaju, smatrati da je ugovor od 1. februara 1988. godine raskinut po samom zakonu u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilac nije do 1. marta 1988. godine izvršio isplatu kupoprodajne cene u celosti. Naime, na strani tužioca nema krivice u zadocnjenju sa isplatom, jer je uplaćivanjem 3. marta 1988. godine preostalog iznosa od 2.000.000 dinara u sudski depozit, nakon što tuženi S. S. nije dolazio da preuzme ovaj iznos, iskazao volju da se taj ugovor održi na snazi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 2009. godine, a imajući u vidu navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci ustavne žalbe u suštini žale na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega drugostepeni i Vrhovni kasacioni sud nalaze da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 1. februar 1988. godine između tužioca i tuženog S. S. ispunjava uslove za konvalidaciju, u smislu odredaba član 4. Zakona o prometu nepokretnosti, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca kojim su tražili utvrđenje da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 1. februara 1988. godine.

Naime, u sprovedenom postupku sudovi su utvrdili da navedeni ugovor zaključen između tužioca i tuženog ima sve elemente pismenog, a sudski neoverenog ugovora o prodaji nepokretnosti, s obzirom na to da su označeni prodavac, kupac, predmet prodaje i ugovorena cena, da je navedeni ugovor izvršen u pretežnom delu, a preostali deo od 2.000.000 dinara, za koji je ugovoreno da se isplati do 1. marta 1988. godine tužilac je uplatio u depozit suda 3. marta 1988. godine, da je po zaključenom ugovoru bio u posedu predmetne nepokretnosti, da se opština Vladičin Han nije koristila pravom preče kupovine, pa su se stekli uslovi za konvalidaciju tako zaključenog ugovora, u smislu odredaba člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09), kojima je propisano da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (stav 1.), da u govori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo (stav 2.), da s ud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (stav 3.).

U pogledu preostalih navoda ustavne žalbe kojima se, u suštini, osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažno okončanom parničnom postupku, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizilazi da je njihovo zaključivanje bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 4. marta 1988. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu, a da je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2936/10 od 28. oktobra 2010. godine, što ukazuje da je postupak ukupno trajao preko 22 godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari doneo čak deset presuda, od kojih je sedam presuda ukinuto odgovarajućim drugostepenim rešenjima, dve prvostepene presude su potvrđene drugotepenim presudama, a poslednje doneta prvostepena presuda je preinačena drugostepenom presudom.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud - Okružni sud u Vranju, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka i da su podnosioci ustavne žalbe kao tuženi-protivtužioci imali legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova Opštinskog suda u Vladičinom Hanu i Okružnog suda u Vranju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 744/06-88.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosilaca za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio ovaj zahtev kao neosnovan.

8. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete Ustavni sud je imao u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je, ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1429/08 od 18. septembra 20 09. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

10. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tač. 3) i 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti