Odbijanje ustavne žalbe H.M. povodom odluka o uskraćivanju izručenja Bosni i Hercegovini

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu H.M. protiv rešenja kojima je odbijeno njegovo izručenje Bosni i Hercegovini radi vođenja krivičnog postupka. Sud je potvrdio pravo Srbije da sudi okrivljenom pred domaćim sudovima ako se postupak za isto delo već vodi u Srbiji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-713/2019
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H. M. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba H. M. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 39/18 od 7. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž.Po2.Kre. 3/18 od 24. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. M. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, podneo je Ustavnom sudu, 23. januara 2019. godine, preko punomoćnika D. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 39/18 od 7. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž.Po2.Kre. 3/18 od 24. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako su prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčena i navedenim odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove eventualne povrede primarno ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe se Ustavnom sudu obraća kao lice u odnosu na koga je osporenim aktima odbijen zahtev za izručenje stranoj državi, radi vođenja krivičnog postupka u Republici Srbiji zbog krivičnog dela zbog koga se tražilo njegovo izručenje.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac lišen slobode 30. jula 2018. godine, kada je iz Bosne i Hercegovine ušao u Srbiju na graničnom prelazu Uvac; da je Tužilaštvo za ratne zločine naredbom za sprovođenje istrage Kti. 5/18 od 1. avgusta 2018. godine pokrenulo krivični postupak protiv podnosioca; da je 24. avgusta 2018. godine Ministarstvo pravde Republike Srbije primilo zahtev - molbu nadležnog organa Bosne i Hercegovine za izručenje podnosioca zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i da se postupak u Bosni i Hercegovini vodi za isti događaj za koji se vodi postupak pred nadležnim organima Republike Srbije, s tim što je postupak u Bosni i Hercegovini ranije započeo; da je Viši sud u Beogradu 25. oktobra 2018. godine prvim rešenjem odbio izručenje podnosioca, ali da je Apelacioni sud u Beogradu navedeno rešenje ukinuo svojim rešenjem Kž.Po2.Kre. 2/18 od 21. novembra 2018. godine; da je Apelacioni sud istim rešenjem odbacio žalbu odbrane kao nedozvoljenu; da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 39/18 od 7. decembra 2018. godine ponovo odbio izručenje podnosioca Bosni i Hercegovini; da je osporenim rešenjem Kž.Po2.Kre. 3/18 od 24. decembra 2018. godine Apelacioni sud u Beogradu potvrdio navedeno prvostepeno rešenje; da odbrana na raspolaganju nije imala pravna sredstva ni protiv prvostepenog ni protiv drugostepenog rešenja; da se žalbeno veće ni u čemu nije saglasilo sa prvostepenom odlukom osim u jedino bitnom - u izreci; da uprkos tome Apelacioni sud zauzima stav da je izreka odluke ispravna i na zakonu zasnovana, što ukazuje da podnosilac nije imao nepristrasan sud; da je Apelacioni sud, pri tom, u celosti zanemario pravni okvir uspostavljen u relevantnim odnosima između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine; da odbrana smatra očiglednim da u konkretnom slučaju nije bilo formalno pravnih prepreka da se podnosilac izruči Bosni i Hercegovini, te da je odluka suda u ovom slučaju morala da glasi da su uslovi za izručenje ispunjeni, čime bi se stekli uslovi da konačnu odluku o izručenju u konkretnom slučaju donese onaj ko je zakonom i ovlašćen da o tome odlučuje - Ministarstvo pravde; da je odluka suda da uslovi za izručenje nisu ispunjeni u situaciji kada prepreka za izvršenje nema očigledno arbitrarna i neosnovana i da se stiču uslovi da Ustavni sud preispita njenu pravilnost; da će se odbrana suočiti sa nepremostivim preprekama ako se postupak i u nastavku bude vodio u Republici Srbiji; da praksa sudova u Republici Srbiji pokazuje da su u drugim slučajevima donošene odluke da su ispunjeni uslovi za izručenje lica Bosni i Hercegovini, iako je tekao krivični postupak pred sudovima Republike Srbije; da je istina da su branioci okrivljenog učestvovali na sednici Apelacionog suda i da su dobili mogućnost da se obrate žalbenom veću, ali se iz odluke o žalbi to ne može ni naslutiti, jer nijedan argument odbrane niti je unet u obrazloženje odluke, niti je na argumente odbrane dat bilo kakav odgovor, što svakako doseže do povrede prava na pravično suđenje u domenu prava na obrazloženu odluku; da, pored uskraćivanja mogućnosti odbrani da uloži žalbu i da se o žalbenim navodima sud izjasni, ovo rešenje ima i dodatne konsekvence na ulaganje relevantnog vanrednog pravnog sredstva - zahteva za zaštitu zakonitosti.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud donese odluku i utvrdi da su mu radnjama državnih organa u ekstradicionom postupku i osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, poništi osporena rešenja i naloži postupajućim sudovima da ponovo sprovedu postupak u kome će oceniti da li su ispunjeni uslovi za njegovo izručenje Bosni i Hercegovini.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, u odgovor Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, koji je dostavljen dopisom tog suda Kre.Po2. 1/18 od 11. maja 2023. godine, kao i u ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu istog podnosioca, koja je zavedena u predmetu pod brojem Už-2335/2023, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 30/18 od 25. oktobra 2018. godine, u ekstradicionom postupku protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu molbe za izručenje Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine broj 08-14-7-7284/18 od 17. avgusta 2018. godine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, u vezi člana 180 st. 1. i 2. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, odlučujući u smislu člana 27. i člana 28. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, odbijeno je izručenje okrivljenog, s obzirom na to da nisu ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog.

Rešenjem Apelacionog suda Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž.Po2.Kre. 2/18 od 21. novembra 2018. godine, u krivičnom postupku protiv okrivljenog u stavu prvom izreke ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 30/18 od 25. oktobra 2018. godine, a u stavu drugom izreke odbačena je žalba branioca okrivljenog, izjavljena protiv navedenog rešenja Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine.

U obrazloženju označenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je, pre svega, kada se ima na umu činjenica da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu odredbe člana 28. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, s obzirom na to da je prvostepeni sud utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog H. M, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine mišljenja da žalba u ovoj situaciji nije ni dozvoljena; da je, stavom 2. odredbe člana 28. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima određeno da će neposredno viši sud, nakon saslušanja javnog tužioca i branioca lica čije se izručenje zahteva, potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje iz stava 1. ovog člana; da je, analizom i tumačenjem člana 29. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima u kom je izričito dozvoljena žalba protiv rešenja o ispunjenosti pretpostavki za izručenje, drugostepeni sud mišljenja da je podneta žalba u konkretnom slučaju nedozvoljena; da je, prema odredbama Zakona, neposredno viši sud u situaciji kada je zahtev za izručenje odbijen po službenoj dužnosti u obavezi da prvostepeno rešenje ispita i bez inicijative stranaka u postupku, iz kog razloga je ovaj sud doneo odluku kao u stavu drugom izreke rešenja.

Osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2. 1/18 Kv.Po2. 39/18 od 7. decembra 2018. godine, u ekstradicionom postupku protiv okrivljenog, na osnovu molbe za izručenje Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine broj 08-14-7-7284/18 od 17. avgusta 2018. godine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, u vezi člana 180 st. 1. i 2. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, odlučujući u smislu člana 27. i člana 28. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, odbijeno je izručenje okrivljenog, s obzirom na to da nisu ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog.

Osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž.Po2.Kre. 3/18 od 24. decembra 2018. godine, odlučujući u smislu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, potvrđeno je osporeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da okolnosti da se protiv okrivljenog H. M. zbog krivičnog dela zbog koga se traži njegovo izručenje vodi postupak pred državnim organom Republike Srbije (Višim sudom u Beogradu, Odeljenjem za ratne zločine, pod brojem Kpp.Po2. 2/18, zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 2. KZ SRJ, a po naredbi o sprovođenju istrage Tužilaštva za ratne zločine Kti. 5/18 od 1. avgusta 2018. godine), da je istraga u završnoj fazi, da je u dosadašnjem toku postupka ispitano 12 svedoka i da je preostalo da se ispitaju još dva svedoka, da su četvoro oštećenih državljani Republike Srbije, kao i okolnost da se istraga pred nadležnim tužilaštvom Bosne i Hercegovine vodi od 2015. godine i da još nije okončana, po shvatanju ovog suda ukazuju da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je od pretežnijeg značaja da se postupak dovrši pred nadležnim državnim organom Republike Srbije, a za čije je nesmetano sprovođenje neophodno prisustvo okrivljenog u smislu odredbe člana 13. ZKP.

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2. 3/21 od 9. maja 2022. godine, ispravljenom rešenjem o ispravci K.Po2. 3/21 od 29. juna 2022. godine, okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru u periodu od 30. jula 2018. godine pa nadalje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1.Po2. 3/22 od 22. decembra 2022. godine, u stavu prvom izreke, delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog i njegovih branilaca, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2. 3/21 od 9. maja 2022. godine i okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru u periodu od 30. jula 2018. godine pa nadalje.

Presudom Vrhovnog suda Kzz. RZ. 1/23 od 17. maja 2023. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2. 3/21 od 9. maja 2022. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1.Po2. 3/22 od 22. decembra 2022. godine, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u ostalom delu podneti zahtev odbačen.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 2023. godine podneo posebnu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 26. septembra 2023. godine, protiv presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2. 3/21 od 9. maja 2022. godine, Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1.Po2. 3/22 od 22. decembra 2022. godine i Vrhovnog suda Kzz. RZ. 1/23 od 17. maja 2023. godine, koja je zavedena u predmetu pod brojem Už-2533/2023.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. (član 33. stav 5.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. (član 39. stav 1.).

Odredbama člana 1. Zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji sa dodatnim protokolima („Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, broj 10/01 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10, 1/11, 13/13 i 4/14) propisano je da se potvrđuje Evropska konvencija o ekstradiciji, sačinjena 13. decembra 1957. godine u Parizu, Dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji, sačinjen 15. oktobra 1975. godine u Strazburu, i Drugi dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji, sačinjen 17. marta 1978. godine u Strazburu, u originalu na francuskom i engleskom jeziku.

Odredbama člana 1. Evropske konvencije o ekstradiciji je utvrđeno da se strane ugovornice obavezuju da će, prema propisima i uslovima koji su navedeni u narednim članovima, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje.

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. Evropske konvencije o ekstradiciji, izdavanje će se vršiti za dela za koja je, prema zakonima strane molilje i zamoljene strane, kao najveća kazna propisana kazna lišenja slobode ili mere bezbednosti, lišenja slobode od najmanje godinu dana ili stroža kazna, a kada se radi o kazni ili meri bezbednosti izrečenoj na teritoriji strane molilje, trajanje izrečene kazne mora da bude najmanje četiri meseca.

Odredbama člana 6. Evropske konvencije o ekstradiciji utvrđeno je: da svaka Strana ugovornica može da odbije izdavanje svojih državljana, da svaka Strana ugovornica može, u izjavi datoj prilikom potpisivanja ili polaganja svog ratifikacionog ili instrumenta o pristupanju, da odredi šta za nju znači pojam „državljani" u smislu ove konvencije i da će svojstvo državljana biti ocenjeno prilikom odlučivanja o izdavanju, međutim, u slučaju da se ovo svojstvo prizna samo u vremenu između donošenja odluke i datuma predviđenog za predaju, zamoljena strana će takođe moći da se pozove na odredbu stava (a) ovog stava (stav 1. tač. a), b) i c)); da u slučaju da zamoljena strana ne izruči lice koje ima njeno državljanstvo, ona treba, na zahtev Strane molilje, s tim da upozna nadležne organe ukoliko treba da se pokrene sudsko gonjenje i da u tom cilju, dosijei, informacije i predmeti vezani za krivično delo besplatno će se dostaviti na način predviđen u stavu 1. člana 12. Strana molilja biće obaveštena o odluci koja je doneta povodom njenog zahteva (stav 2.).

Prema članu 7. Evropske konvencije o ekstradiciji, zamoljena strana može da odbije da izruči lice koje se traži zbog krivičnog dela koje je, po njenom zakonodavstvu, u celini ili delimično izvršeno na njenoj teritoriji ili na mestu koje je izjednačeno sa njenom teritorijom (stav 1.), a u slučaju da je krivično delo zbog kojeg je podnet zahtev za izdavanje izvršeno van teritorije strane molilje, izdavanje se može odbiti samo ako zakonodavstvo zamoljene strane, ne dozvoljava krivično gonjenje zbog istog dela koje je počinjeno van njene teritorije ili ne odobrava izdavanje za krivično delo koje je predmet zahteva (stav 2.).

Ostalim relevantnim odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji utvrđeno je: da zamoljena strana može da odbije izdavanje lica koje se traži ako se ovo lice krivično goni za delo ili dela zbog kojih se traži izdavanje (član 8.); da se izdavanje neće odobriti ako su nadležni organi zamoljene strane već pravnosnažno osudili lice za delo ili dela zbog kojih se traži izdavanje i da se izdavanje može odbiti ako su nadležni organi zamoljene strane odlučili da ne pokrenu ili da obustave krivično gonjenje za isto ili ista dela (član 9.); da se izdavanje neće odobriti ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja kazne prema zakonodavstvu strane molilje ili zamoljene strane (član 10.); da ukoliko je prema zakonu Strane molilje za delo za koje se traži izdavanje propisana smrtna kazna, a zakon zamoljene strane za to delo ne propisuje ovu kaznu, ili se ona u njoj uglavnom ne izvršava, izdavanje se može odobriti samo ako Strana molilja pruži garancije koje su po oceni zamoljene strane dovoljne da smrtna kazna neće biti izvršena (član 11.); da zamoljena strana može, pošto je donela odluku o izdavanju, da predaju lica koje se u toj državi goni ili je već osuđeno zbog nekog drugog krivičnog dela, a ne onog za koje je zatraženo izdavanje, da odloži dok protiv tog lica ne povede krivični postupak ili ono ne izdrži kaznu koja mu je izrečena na njenoj teritoriji (član 19. stav 1.).

Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) (u daljem tekstu: ZMPPKS) propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena (član 1.); da međunarodna pravna pomoć obuhvata izručenje okrivljenog ili osuđenog (član 2. stav 1.); da su pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po zakonu Republike Srbije, da za isto krivično delo nije pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom, odnosno da krivična sankcija nije u potpunosti izvršena, da krivično gonjenje, odnosno izvršenje krivične sankcije nije isključeno zbog zastarelosti, amnestije ili pomilovanja; da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći ne odnosi na političko krivično delo ili delo povezano sa političkim krivičnim delom, odnosno na krivično delo koje se sastoji isključivo u povredi vojnih dužnosti; da pružanje međunarodne pravne pomoći ne bi povredilo suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju (član 7. stav 1.); da su pored pretpostavki predviđenih članom 7. ovog zakona, pretpostavke za izručenje – da lice čije se izručenje zahteva nije državljanin Republike Srbije, da delo povodom kojeg se zahteva izručenje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, protiv nje ili njenog državljanina, da se protiv istog lica u Republici Srbiji ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela povodom kojeg se zahteva izručenje, da po domaćem zakonu postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje lica protiv kojeg je pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom, da je utvrđena istovetnost lica čije se izručenje zahteva, da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju odnosno da postoji pravnosnažna sudska odluka da je lice čije se izručenje traži učinilo krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje, da država molilja da garancije da će u slučaju osude u odsustvu postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica, da država molilja da garancije da smrtna kazna koja je propisana za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje neće biti izrečena, odnosno izvršena (član 16.); da će, ako vanpretresno veće utvrdi da nisu ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, rešenjem odbiti izručenje i bez odlaganja će ga dostaviti neposredno višem sudu (stav 1.), da će neposredno viši sud, nakon saslušanja javnog tužioca i branioca lica čije izručenje se zahteva, potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje iz stava 1. ovog člana (stav 2.), da se pravnosnažno rešenje o odbijanju izručenja dostavlja ministarstvu nadležnom za pravosuđe, koje o tome obaveštava državu molilju (stav 3.) (član 28.); da će, ako vanpretresno veće utvrdi da su ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, doneti rešenje o tome (stav 1.) i da je protiv rešenja iz stava 1. ovog člana dozvoljena žalba neposredno višem sudu u roku od tri dana od dana prijema rešenja (stav 2.) (član 29.); da lice čije se izručenje zahteva može biti izručeno po pojednostavljenom postupku u skladu sa odredbama ovog zakona (stav 1.), da ako se lice iz stava 1. ovog člana saglasi sa tim da bude izručeno po pojednostavljenom postupku, istražni sudija će ga upoznati sa posledicama takve izjave i pitati da li je data dobrovoljno, a o tome će se sastaviti zapisnik (stav 2.), te da je saglasnost iz stava 2. ovog člana neopoziva (stav 3.) (član 30.).

5. Podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine i Apelacionog suda Beogradu, Odeljenje za ratne zločine kojima je, u ekstradicionom, odnosno krivičnom postupku vođenom protiv njega, na osnovu molbe za izručenje Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine broj 08-14-7-7284/18 od 17. avgusta 2018. godine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, u vezi člana 180 st. 1. i 2. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, pravnosnažno odbijen zahtev za izručenje okrivljenog, s obzirom na to da nisu ispunjene pretpostavke za izručenje okrivljenog, jer se protiv njega u Republici Srbiji vodio krivični postupak zbog krivičnog dela zbog koga se tražilo njegovo izručenje. Podnosilac je, kao povređena prava, istakao pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. i člana 36. Ustava, obrazlažući te istaknute povrede, pored ostalih, tvrdnjama da odbrana na raspolaganju nije imala pravna sredstva ni protiv prvostepenog ni protiv drugostepenog rešenja, da je odluka suda u ovom slučaju morala da glasi da su uslovi za izručenje ispunjeni, te da je suprotna odluka da uslovi za izručenje nisu ispunjeni u situaciji kada prepreka za izvršenje nema očigledno arbitrarna i neosnovana i da se stiču uslovi da Ustavni sud preispita njenu pravilnost, kao i da će odbrana suočiti sa nepremostivim preprekama ako se postupak i u nastavku bude vodio u Republici Srbiji.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ove ustavne žalbe, ne osporava rešenja kojima bi njegovo izručenje državi molilji, eventualno, bilo dozvoljeno i protiv koga bi, saglasno odredbama člana 29. stav 2. ZMPPKS imao na raspolaganju odgovarajuća pravna sredstva. Naprotiv, podnosilac osporava upravo rešenja kojima je odlučeno suprotno, kojima je zahtev za izručenje države molilje odbijen, a na koje se primenjuju odredbe člana 28. ZMPPKS i koje rešenje je, po svojoj pravnoj prirodi i procesnim posledicama koje proizvodi, bitno drugačije od rešenja iz člana 29. stav 1. ZMPPKS.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da ova dva različita rešenja, koja se donose u ekstradicionom postupku, ne mogu da budu tretirana istovetno, već bitno drugačije u ustavnosudskom postupku. Naime, intencija zakonodavca je očigledno bila da se rešenjima iz ZMPPKS licima čije se izručenje zahteva od strane države molilje i odobrava od strane zamoljene države, a koja mogu biti istovremeno i okrivljeni za ista ili druga dela i u zamoljenoj državi, obezbede najviše moguće prethodne garancije pravičnosti, u ekstradicionom postupku, ukoliko se dozvoli izručenje državi molilji, koja će potom sprovesti krivični postupak u skladu sa sopstvenim propisima. Sa druge strane, te prethodne garancije nije potrebno obezbeđivati u ekstradicionom, već u krivičnom postupku, ukoliko izručenje zamoljena država uskraćuje, jer će u tom slučaju Republika Srbija, kao zamoljena država u konkretnom slučaju, sprovesti krivični postupak u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom. Dakle, ekstradicioni postupak ima poseban tretman i pravnu prirodu u slučaju da se dozvoljava izručenje nekog lica državi molilji a time i stranoj jurisdikciji, jer predstavlja poslednji sudski postupak u jurisdikciji zamoljene države. A contrario, u slučaju da se izručenje nekog lica državi molilji ne dozvoljava, ekstradicioni postupak predstavlja samo sui generis prethodni postupak, a rešenja kojima se uskraćuje izručenje svojevrsna procesna rešenja koja samo potvrđuju nacionalnu nadležnost za suđenje u situacijama kada se protiv lica, čije izručenje država molilja traži, u Republici Srbiji već vodi krivični postupak zbog krivičnog dela zbog koga se i traži njegovo izručenje. Stoga je od odlučujućeg značaja u konkretnom slučaju utvrditi da li je podnosiocu, nakon osporenog ekstradicionog postupka, omogućen i krivični postupak, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom zamoljene države i, ako jeste, da li je podnosilac iskoristio pravo na podnošenje ustavne žalbe protiv akata donetih u tom postupku.

Polazeći od navedenog, a krećući se u okvirima navoda i zahteva iz ustavne žalbe, te razmatrajući, najpre, istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava podnosilac zasniva na svom uverenju da postoji Ustavom zajemčeno „pravo na izručenje“, odnosno pravo na suđenje u državi molilji, ili svojevrsno pravo na izbor sudske jurisdikcije od strane lica kome se sudi. Međutim, Ustavni sud nalazi da je upravo suprotno, da je odluka o sudskoj jurisdikciji, sopstvenoj ili stranoj, suvereno pravo svake države i njenih sudova i da Ustav u ovakvim situacijama tim licima svakako jemči pravo na pravično suđenje, ali u Republici Srbiji, nakon koga će protiv eventualno donetih pravnosnažnih odluka nacionalnih sudova podnosilac ustavne žalbe imati pravo na podnošenje ustavne žalbe, što je u konkretnom slučaju on i učinio podnoseći ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2. 3/21 od 9. maja 2022. godine, Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1.Po2. 3/22 od 22. decembra 2022. godine i Vrhovnog suda Kzz. RZ. 1/23 od 17. maja 2023. godine, koja je zavedena u predmetu pod brojem Už-2533/2023.

Stoga je Ustavni sud iznete tvrdnje, kojima podnosilac potkrepljuje istaknutu povredu prava na pravično suđenje, ocenio kao neosnovane. Naprotiv, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdili da nisu ispunjeni zakonski uslovi za izručenje podnosioca ustavne žalbe stranoj državi i naveli razloge za takvu svoju odluku, obrazlažući je na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrarnog i proizvoljnog postupanja. Kako je pravna ocena nadležnog suda o neispunjenju uslova za izručenje podnosioca ustavne žalbe bila podvrgnuta kontroli u žalbenom postupku, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja doneta u zakonito sprovedenom postupku, da su u njima cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje i da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima iz kojih se može uskratiti izručenje nekog lica stranoj državi, što ne spori ni sam podnosilac.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknute povrede posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 33. stav 5. i člana 36. Ustava, koje podnosilac obrazlaže i zasniva, u suštini, na tvrdnjama da odbrana na raspolaganju nije imala pravna sredstva ni protiv prvostepenog ni protiv drugostepenog rešenja, Ustavni sud ukazuje na to da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. U ustavnoj žalbi se iznete tvrdnje o povredi posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i navod „da je Apelacioni sud rešenjem odbacio žalbu odbrane kao nedozvoljenu“, potkrepljuju sopstvenim tumačenjem zakonodavnog rešenja iz člana 29. stav 2. ZMPPKS, kojim je uređeno pravo žalbe u ekstradicionom postupku, dakle ex lege nemogućnošću pobijanja žalbom rešenja kojim se odbija zahtev za izručenje, za razliku od prava žalbe, ali tada samo u slučaju ako vanpretresno veće utvrdi da su ispunjene pretpostavke za izručenje iz čl. 7. i 16. ZMPPKS. S obzirom da se iznete tvrdnje, u suštini, zasnivaju na osporavanju celishodnosti i racionalnosti zakonskih rešenja, odnosno očigledno pogrešnom tumačenju tih rešenja, što ne može biti predmet ustavnosudske kontrole u postupku odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud nalazi da su ove tvrdnje nespojive s istaknutim povredama posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 33. stav 5. i člana 36. Ustava, i kao takve očigledno neosnovane.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu i ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe H.M. povodom odluka o uskraćivanju izručenja Bosni i Hercegovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti