Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za uspostavljanje isplate penzije, koji traje preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su ostali zahtevi odbačeni kao preuranjeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H . I . iz Prizrena , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 4467 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. I . iz Prizrena je, 14. juna 2018. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 4 . novembra i 1. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 4467 . Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije podneo 8. maja 2013. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini D. 4467 i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

H. I, ovde p odnosilac ustavne žalbe, je 8 . maja 2013. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije priznate rešenjem broj 2005517299 od 3 0. decembra 1989. godine.

Rešenje prvostepenog organa broj 182.1.4-1326/2013 od 2. oktobra 2013. godine, kojim je odbijen navedeni zahtev, potvrđeno je rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/182.6.4 2579/14 od 24. februara 2014. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5867/14 od 29. januara 2015. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu , drugostepeni organ je doneo rešenje broj 182.6-4 00044/13 2579/14 od 28. aprila 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 2. oktobra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeno rešenje broj 182.6.3-109/2015 od 21. jula 2015. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca, potvrđeno je drug ostepenim rešenjem broj 01-02/182.6.4 13306/15 o d 2. novembra 2015. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17447/15 od 17. februara 2016. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu, doneo rešenje broj 01-02/182.6.4 13306/15 od 30. marta 2016. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 21. jula 2015. godine.

Prvostepenim rešenjem broj 182.6.3-206/2016 od 19. maja 2016. godine odbijen je zahtev podnosioca od 8. maja 2013. godine.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe R. G, advokat iz Novog Pazara, je p odneskom od 11. avgusta 2017. godine obavestila prvostepeni organ da ju je podnosilac ovlastio da ga zastupa u postupku pred organima Fonda u predmetu uspostavljanja isplate penzije . Uz navedeni podnesak priloženo je punomoćje za zastupanje podnosioca i rešenje Gradske uprave grada Kruševca – Odeljenje za opštu upravu i zajedničke poslove broj 200-942/2017-06 od 6. juna 2017. godine, kojim je odobrena ispravka ličnog imena podnosioca u matičnoj knjizi rođenih i matičnoj knjizi državljana opštine Prizren, tako što je umesto imena A. I . upisano ime H. I.

Punomoćnik podnosioca je 8. septembra 2017. godine drugostepenom organu podnela naknadni zahtev za donošenje rešenja o žalbi, koju je , kako navodi, podnosilac 28. maja 2016. godine izjav io protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, ističući da drugostepeni organ nije doneo rešenje o žalbi ni posle više od godinu dana od njenog podnošenja.

Prvostepeni organ je, povodom navedenog podneska od 8. septembra 2017. godine , dopisom od 15. septembra 2017. godine obavestio podnosioca da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je prvostepenim rešenjem od 19. maja 2016. godine odbijen njegov zahtev od 8. maja 2013. godine, da je navedeno rešenje uručeno podnosiocu 14. juna 2016. godine, ali da podnosilac protiv tog rešenja nije uložio žalbu, niti o tome postoji dokaz u spisima predmeta, zbog čega se postupak po navedenom zahtevu smatra pravnosnažno okončanim. Uz navedeni dopis priložena je kopija navedenog rešenja i kopija dostavnice o prijemu tog rešenja.

Prvostepeni organ je o podnesku punomoćnika podnosioca od 11. avgusta 2017. godine rešavao kao o novom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije, te je isti odbio rešenjem broj 182.1.4-467/2017 od 14. septembra 2017. godine.

U žalbi izjavljenoj 3. oktobra 2017. godine protiv prvostepenog rešenja od 14. septembra 2017. godine, pored ostalog, je navedeno: da podnosilac nije podneo zahtev 11. avgusta 2017. godine, već 8. maja 2013. godine, kao i da se postupak po tom zahtevu ne može smatrati pravnosnažno okončanim, jer je podnosilac 28. maja 2016. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, koju je i priložio .

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je podneskom od 19. oktobra 2017. godine obavestila prvostepeni organ: da je podnosilac žalbu protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine izjavio 28. maja 2016. godine, običnom pošiljkom, i da je nije potpisao; da je žalba od 28. maja 2016. godine priložena uz žalbu od 3. oktobra 2017. godine; da od pošte nije mogao da dobije potvrdu o slanju žalbe, jer se obične pošiljke ne evidentiraju; da nije tačan podatak na dostavnici da je podnosilac prvostepeno rešenje primio 14. juna 2016. godine; da je „pitanje ko je tu dostavnicu potpisao“.

Povodom navedenog podneska, prvostepeni organ je dopisom od 24. oktobra 2017. godine ponovo obavestio podnosioca da u spisima predmeta ne postoji žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine i da podnosilac uz navedeni podnesak nije dostavio dokaz da je žalba podneta, te je navedeno prvostepeno rešenje konačno i pravnosnažno.

Drugostepenim rešenjem broj 01-02/182.6.4 1642/18 od 19. marta 2018. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 14. septembra 2017. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6096/18 od 24. septembra 2020. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da je pobijanim rešenjem povređen zakon na štetu podnosioca, jer je postupak u ovoj pravnoj stvari započet zahtevom podnosioca od 10. maja 2013. godine (reč je o zahtevu od 8. maja 2013. godine) , zbog čega žalba nije mogla biti odbijena primenom odredbe člana 170. stav 1. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu da je odredbom člana 213. stav 1. tog zakona propisano da će se postupci koji do početka primene ovog zakona nisu okončani, okončati prema odredbama zakona koji se primenjivao do početka primene ovog zakona. Osim toga, Upravni sud je našao da prvostepeni organ podnesak punomoćnika podnosioca od 11. avgusta 2017. godine, uz koji je dostavljeno punomoćje za zastupanje podnosioca pred nadležnim organima uprave, pogrešno tretira kao zahtev za uspostavu isplate penzije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje broj 01-02/1642/18 od 24. novembra 2020. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 14. septembra 2017. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Prvostepenim rešenjem broj 182.6.3-589/2020 od 28. decembra 2020. godine odbijen je zahtev podnosioca od 11. avgusta 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“ , broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.) ; da će se postupci koji do početka primene ovog zakona nisu okončani, okončati prema odredbama zakona koji se primenjivao do početka njihove primene (član 213. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 4467 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od tvrdnje podnosioca da je upravni postupak pokrenut povodom za hteva od 8. maja 2013. godine i da još nije pravnosnažno okončan . S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao su upravni organi ocenili da je postupak po zahtevu od 8. maja 2013. godine pravnosnažno okončan prvostepenim rešenje m od 19. maja 2016. godine , jer su utvrdili da protiv njega nije izjavljena žalba, te su podnesak punomoćnika podnosioca od 11. avgusta 2017. godine tretirali kao novi zahtev za uspostavljanje isplate penzije. Sa druge strane, Upravni sud je u presudi od 24. septembra 2020. godine ukazao na to da postupak pokrenut po zahtevu od 8. maja 2013. godine nije okončan i da podnesak od 11. avgusta 2017. godine nije zahtev za uspostavljanje isplate penzije , već je uz njega samo dostavljeno punomoćje za zastupanje podnosioca u upravnom postupku. Polazeći od navedene ocene Upravnog suda, a imajući u vidu da podnosilac tvrdi da je protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, običnom pošiljkom, izjavio žalbu 28. maja 2016. godine, da je potom punomoćnik podnosioca tu žalbu naknadno dostavio prvostepenom organu (uz drugu žalbu od 3. oktobra 2017. godine) , kao i da nije doneta odluka o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, Ustavni sud je našao da nije nesumnjivo utvrđeno da je postupak po zahtevu od 8. maja 2013. godine pravnosnažno okončan. Stoga je Ustavni sud razmatrao kao deo jedinstvenog postupka po zahtevu od 8. maja 2013. godine, i period u kome je prvostepeni organ rešenjima od 14. septembra 2017. i 28. decembra 2020. godine o podnesku od 11. avgusta 2017. godine odlučivao kao o novom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje sedam godina i devet meseci .

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje donekle složeno, ali da se ne postav ljaju složena materijalno-pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje. U ovom predmetu su se kao sporna postavila i procesna pitanja – da li je postupak po zahtevu podnosioca od 8. maja 2013. godine pravnosnažno okončan i u vezi sa tim da li se o podnesku od 11. avgusta 2017. godine može odlučivati kao o novom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ doneo pet rešenja (tri po zahtevu od 8. maja 2013. godine i dva po podnesku od 11. avgusta 2017. godine) , da je drugostepeni organ takođe doneo pet rešenja, kao i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine , predstavka broj 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine , stav 51.). Ustavni sud ukazuje na to da dalje sprovođenje postupka zavisi od odluke o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, koju podnosilac tvrdi da je izjavio 28. maja 2016. godinu i koju je njegov punomoćnik naknadno dostavio prvostepenom organu. Na taj način bi se nesporno utvrdilo da li je rešenje od 19. maja 2016. godine postalo pravnosnažno, a time i da li je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu od 8. maja 2013. godine i da li se o podnesku od 11. avgusta 2017. godine može odlučivati kao o novom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije.

Kada je u pitanju ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on doprineo dužem trajanju postupka time što je naknadni zahtev zbog neodlučivanja o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, podneo 8. septembra 2017. godine, odnosno nakon više od jedne godine od podnošenja žalbe. Iako podnosilac nije podneo tužbu zbog nedonošenja odluke o toj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac u žalbi protiv prvostepenog rešenja od 14. septembra 2017. godine i u tužbi protiv drugostepenog rešenja od 19. marta 2018. godine , istakao da nije odlučeno o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 19. maja 2016. godine te je na taj način ishodovao presudu Upravnog suda, kojom je uvažena njegova tužba i ukazano da postupak po zahtevu od 8. maja 2013. godine nije okončan.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i period od jedne godine u kome je podnosilac kasnio sa podnošenjem naknadnog zahteva zbog neodlučivanja o žalbi. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, kao i zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti