Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu u postupku za rehabilitaciju. Sud je obrazložio da Ustavom zajemčeno pravo na rehabilitaciju podrazumeva pravo na vođenje postupka, ali ne garantuje pozitivan ishod, ukoliko za to nema osnova, što su redovni sudovi obrazloženo utvrdili.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-714/2009
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lazara Dragina iz Sarasote na Floridi, Sjedinjene Američke Države, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Lazara Dragina izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 31/08 od 17. septembra 2008. godine i radnji „odbijanja zahteva za rehabilitaciju usled osude iz političkih i ideoloških razloga po pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Novom Sadu K. 371/61 od 21. aprila 1962. godine, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 46/06 od 24. juna 2008. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Reh. 31/08 od 17. septembra 2008. godine“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lazar Dragin iz Sarasote na Floridi, Sjedinjene Američke Države, preko punomoćnika Zorana Dragina, advokata iz Pančeva, podneo je 11. maja 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 31/08 od 17. septembra 2008. godine i radnje „odbijanja zahteva za rehabilitaciju usled osude iz političkih i ideoloških razloga po pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Novom Sadu K. 371/61 od 21. aprila 1962. godine, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 46/06 od 24. juna 2008. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Reh. 31/08 od 17. septembra 2008. godine“. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na rehabilitaciju iz člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, niti da ocenjuje valjanost zaključaka o dokazima izvedenim u tom postupku, jer nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost odluka i postupanja redovnih sudova, već samo da utvrđuje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima na kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa drugim licima, pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnih dela davanje mita, falsifikovanje isprave, pronevera i prevara. 11. oktobra 2006. godine podneo je Okružnom sudu u Novom Sadu zahtev za rehabilitaciju, dopunjen 23. novembra 2007. godine, koji je zaveden pod brojem Reh. 46/06.

Okružni sud u Novom Sadu je nakon sprovedenog dokaznog postupka i utvrđivanja činjeničnog stanja doneo rešenje Reh. 46/06 od 24. juna 2008. godine kojim je odbio zahtev za rehabilitaciju Lazara Dragina kao neosnovan.

Obrazlažući svoju odluku, Okružni sud u Novom Sadu je, pored ostalog, naveo da sud nalazi da ne postoji niti indicija, a ni dokazi da su odluke čije se utvrđenje ništavosti traži, bile politički ili ideološki motivisane, imajući u vidu da u konkretnom krivičnom postupku nije optužen i osuđen samo Lazar Dragin već i druga lica (ukupno 17), da su isti zajedno sa Lazarom Draginom optuženi za dela koja su u međusobnoj povezanosti, da su isti optuženi i osuđeni i kao izvršioci i saizvršioci tih dela. Iz navedenih razloga sud nije prihvatio tvrdnje podnosioca zahteva da je u odnosu na njega ovaj proces montiran, niti se iz ovih činjenica može izvući zaključak da je do osude došlo iz ideoloških i političkih razloga.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 46/06 od 24. juna 2008. godine izjavio žalbu.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Reh. 31/08 od 17. septembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 46/06 od 24. juna 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „u konkretnoj pravnoj stvari nema indicija, ni dokaza, da je krivični postupak protiv Lazara Dragina, koji je pravnosnažno okončan, bio politički motivisan, odnosno, da je podnosilac zahteva bio politički ili ideološki eksponiran, bilo kao pojedinac, kao član neke grupe ili organizacije, ili da bi se na bilo koji način suprostavio nekom političkom ili ideološkom stavu, te da bi zbog toga bio žrtva krivičnog progona i da je ovo je suština razloga prvostepenog pobijanog rešenja, koji su celoviti i neprotivrečni, i rezultat su pravilno utvrđenih činjenica od značaja za odluku suda.“

Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na rehabilitaciju iz člana 35. stav 1. Ustava, u postupku rehabilitacije podnosioca ustavne žalbe koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Sadu, a koji je pravnosnažno okončan osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije.

4. Odredbom člana 35. stav 1. Ustava, utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), propisano je: da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva (član 2. st. 1. i 2.); da obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju (član 4. stav 3.); da se na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može izjaviti žalba Vrhovnom sudu Srbije, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja i da Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi u veću od pet sudija (član 6. st. 1. i 2.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o rehabilitaciji proizlazi, pored ostalog, da se institutom rehabilitacije omogućava da osuđeno lice bude rehabilitovano, ukoliko se, u postupku pred sudom povodom zahteva za rehabilitaciju, utvrdi da je iz političkih ili ideoloških razloga sudskom odlukom lišeno slobode ili nekih drugih prava. Iz iznetog sledi da Ustavom utvrđeno pravo na rehabilitaciju ne podrazumeva jemstvo da će lice korišćenjem instituta rehabilitacije biti rehabilitovano, ako za to nije bilo osnova.

Takođe, Zakon predviđa pravo podnošenja zahteva za rehabilitaciju nadležnom sudu koji je dužan da o istom odluči, ali ne i obavezu da o podnetom zahtevu bude odlučeno u korist lica koje rehabilitaciju traži.

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu Ustavom zajemčenog prava na koje se poziva, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time „da je prvostepeni sud lakonski naveo da nema ni indicija da se radilo o osudi iz političkih i ideoloških razloga“, sa čim se složio i drugostepeni sud u osporenom rešenju i smatra da iz mišljenja koja su tokom postupka dali eminentni profesori proizlazi suprotno, što je, po njegovom mišljenju, bilo od uticaja prilikom odlučivanja o njegovom zahtevu za rehabilitaciju. Međutim, iz sadržine osporenog rešenja Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe već bili razmatrani u pravnosnažno okončanom postupku za rehabilitaciju i detaljno ocenjeni od strane Vrhovnog suda Srbije, uključujući i mišljenja na koja se poziva podnosilac ustavne žalbe, a za koja su i prvostepeni i drugostepeni sud dali razloge koje od njih i zbog čega prihvataju, a koja ne. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe ne pružaju dovoljno osnova za zaključak da je osporeno rešenje doneto očigledno proizvoljnom ocenom dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe i arbitrernom primenom materijalnog prava, te ih stoga Sud ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrnju o povredi zajemčenog ustavnog prava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Marija Draškić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti