Odluka o zabrani retroaktivne primene Zakona o radu u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je radni spor trajao skoro 11 godina. Istovremeno, odbio je žalbu u delu koji se odnosi na pravično suđenje, potvrdivši da sudovi nisu mogli retroaktivno primeniti Zakon o radu iz 2005.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. T. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14043/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 257/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. T. izjavljena protiv stava prvog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6087/13 od 10. oktobra 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 24. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T. iz Beograda je, 28. januara 2015. godine, preko punomoćnika N. V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava prvog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6087/13 od 10. oktobra 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 24. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14043/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je postupak koji za predmet ima radni spor koji trajao 11 godina čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenim presudama podnosiocu uskraćeno pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, i to pre nego što je odlučeno o tome da li je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito; da je podnosilac zahtev za isplatu 18 zarada umesto vraćanja na rad podneo blagovremeno, do zaključenja glavne rasprave, saglasno odredbi člana 191. stav 6. Zakona o radu; da prelaznim odredbama Zakona o radu iz 2005. godine nije određeno da će se na sudske postupke koji su započeti do stupanja na snagu tog zakona primenjivati odredbe Zakona o radu iz 2001. godine; da je u odredbi člana 281. Zakona o radu iz 2005. godine jedino propisano da će se postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do stupanja na snagu tog zakona, okončati po odredbama Zakona o radu iz 2001. godine, što znači da se na postupke koji su do tog momenta okončani, kao u konkretnom slučaju, primenjuju odredbe važećeg Zakona o radu iz 2005. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Naknadu štete nije tražio. Zahtevao je naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. januara 2004. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca „V.“, izdavačka kuća d.o.o. iz Beograda, kojom je tražen poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Predmet je dobio broj P1. 257/04.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 11 ročišta, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: dva jer zastupnik tuženog nije pristupio, tri zbog nedostatka procesnih pretpostavki, bez navođenja razloga, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora što je dovelo do produženja postupka za pet meseci, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska punomoćnika tužioca. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke a tužilac je saslušan u više navrata, izvršen je uvid u normativne akte tuženog, saslušano je više svedoka, izvršeno je suočenje između tužioca i svedoka.

Tužbeni zahtev je preciziran 8. oktobra 2009. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 24. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj 3/04 od 20. januara 2004. godine i da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati 18 zarada u ukupnom iznosu od 975.734,28 dinara; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 158.500,00 dinara. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 16. jula 2013. godine ispravljena je navedena prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6087/13 od 10. oktobra 2014. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 24. maja 2010. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 14043/10 od 16. jula 2013. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati 18 zarada u ukupnom iznosu od 975.734,28 dinara i, u tom delu, žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i poništeno je kao nezakonito, rešenje tuženog broj 3/04 od 20. januara 2004. godine; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 158.500,00 dinara i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u pogledu odluke sadržane u stavu prvom izreke pobijane presude, koji se odnosi na naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa; da pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad nije bilo predviđeno Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja; da je zaposleni kome je prestao radni odnos u vreme važenja tog Zakona o radu, za slučaj uspeha u sporu radi poništaja otkaza ugovora o radu, pored vraćanja u radni odnos, imao pravo i na naknadu štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja, ali ne i pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad; da je navedeno pravo propisano odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) prema kojoj ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice; da kako u vreme donošenja otkaza ugovora o radu tužiocu to pravo nije postojalo, tužilac ga ne može uspešno ostvariti, zbog čega je ožalbena presuda, u tom delu, potvrđena, a žalba tužioca odbijena, kao neosnovana; da je preinačeno rešenje o parničnim troškovima te je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka u iznosu od 158.500,00 dinara jer tuženi nije u potpunosti uspeo u sporu, već samo delimično i, primenom odredbe člana 387. tačka 3) i člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu trećem izreke ove presude.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Ustavni sud smatra da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 197. st. 1. i 2. Ustava, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno. samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredbom člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe , bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad. ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3).

Odredbom člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS". broj 24/05), koji je počeo da se primenjuje 23. marta 2005. godine, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito pre stao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako go zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad. poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Prelaznom odredbom iz člana 281. ovog zakona bilo je propisano da će se postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05), koji je stupio na snagu 19. jula 2005. godine. članu 191. osnovnog zakona dodati su st. 4, 5. i 6. koji propisuju: da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos. a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (stav 4.); da odluku iz stava 4. ovog člana sud može doneti i na zahtev poslodavca. ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, nije moguć, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. ovog člana (stav 5.); da poslodavac i zaposleni zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana mogu podneti do okončanja glavne rasprave pred sudom (stav 6.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro tri godine , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 30. januara 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak koji za predmet ima radni spor trajao deset godina i deset meseci, dakle skoro 11 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio tek nakon šest godina i četiri meseca od podnošenja tužbe. Takođe, odgovornost snosi i drugostepeni sud pred kojim je postupak trajao četiri i po godine.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od egzistencijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da je prisustvovao ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a ne prisustvovanje njegovog punomoćnika jednom ročištu nije od uticaja na odlučivanje ovog Suda.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno dugo trajanje parničnog postupka od skoro 11 godina.

S obzirom na navedeno,Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14043/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 257/04), te je, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku, odnosno krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U pogledu osporavanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14043/10 od 24. maja 2010. i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6087/13 od 10. oktobra 2014. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u suštini ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno primenili merodavno materijalno pravo, nalazeći da podnosilac nije imao pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad. zbog činjenice da takva mogućnost nije bila predviđena Zakonom o radu iz 2001. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je ovlašćenje zaposlenog koji je uspeo u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, da umesto vraćanja na rad zahteva da sud obaveže poslodavca na isplatu određenog broja zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, u radno zakonodavstvo Republike Srbije uvedeno 19. jula 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dop unama Zakona o radu iz 2005. godine, objavljenog u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 61/05. Ustavnom žalbom se prevashodno ukazuje na činjenicu da Zakon o radu iz 2005. godine u svojim prelaznim odredbama nije isključio mogućnost njegove primene na sporove iz radnog odnosa koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, te da je pitanje ratione temporis važenja ovog zakona uređeno samo kod postupka za otkaz ugovora o radu koji nije okončan do 23. marta 2005. godine, u kojim slučajevima se Zakon o radu iz 2001. godine ili neki drugi ranije važeći radnopravni propis i dalje primenjuju. S tim u vezi, suština navoda ustavne žalbe ogleda se u mišljenju podnosioca da nepropisivanje izuzetka za primenu Zakona o radu iz 2005. godine na situacije u kojima je postupak za otkaz ugovora o radu okončan do početka njegove primene (kao u konkretnom slučaju), znači da se ovaj zakon, sa svim izmenama i dopunama, bezuslovno primenjuje i u takvim situacijama.

Ustavni sud nalazi da je ovakvo shvatanje podnosioca u suprotnosti sa načelom zabrane povratnog (retroaktivnog) dejstva zakona i svih drugih opštih akata iz člana 197. Ustava, s obzirom na to da bi proširivanje vremenskog važenja odredaba Zakona o radu iz 2005. godine na sporove koji su nastali pre početka njegove primene, a u odnosu na koje nisu utvrđeni razlozi opšteg interesa za propisivanje retroaktivnog dejstva. značilo direktno kršenje ovog načela. Izuzetak propisan odredbom člana 281. Zakona o radu iz 2005. godine, da se primena ranije važećih radnopravnih propisa nastavlja samo u postupcima za otkaz ugovora o radu koji nisu bili okončani do početka primene ovog zakona, po oceni Ustavnog suda, ne znači da se u svim ostalim slučajevima u kojima je spor između zaposlenog i poslodavca nastao do 23. marta 2005. godine primena Zakona o radu iz 2005. godine dovodi u pitanje. Dosledna primena načela zabrane povratnog dejstva zakona, po mišljenju Ustavnog suda, podrazumeva upravo suprotno, da se primena propisa koji su bili na snazi u vreme nastanka spora ne dovodi u pitanje, osim ako prelaznim odredbama važećeg zakona nije nešto drugo određeno.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je na ustavnopravno prihvatljiv način odlučeno i o troškovima parničnog postupka primenom člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku prema kome ako stranka delimično uspe u parnici sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Ocenjujući postojanje povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već je izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom, sudu nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o zabrani retroaktivne primene Zakona o radu u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti