Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Radni spor, koji je hitne prirode, trajao je skoro sedam godina, što je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M . iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 150/19 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Ž. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz Gornjeg Milanovca podneo je Ustavnom sudu, 17. jula 2020. godine, preko punomoćnika N. B , advokata iz Gornjeg Milanovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 150/19.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postupak trebalo da bude prioritetan, ali da je trajao sedam godina u kom periodu je održano 14 ročišta i izveden dokaz veštačenjem i saslušanjem tužioca, što je moglo biti učinjeno u znatno kraćem periodu. Takođe je navedeno da je predmetni postupak bio dva puta u prekidu i da je oba puta nastavljen na predlog podnosioca. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povedu označenog prava, kao i prava podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, te na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, sve u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 150/19 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Osnovnom sudu u Čačku-Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu, 22. februara 2013. godine, tužbu protiv tuženog, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime razlike između isplaćenih i pripadajućih zarada i naknada, za period od tri godine, isplati određene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 95/13.

Osnovni sud u Čačku-Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu je zakazao tri ročišta od kojih su dva održana. Ročište zakazano za 5. decembar, na koje su došle obe parnične stranke, nije održano zbog, kako je navedeno u zapisniku, nedostatka procesnih pretpostavki.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godine, postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu. Do donošenja rešenja o zastoju postupka, taj sud je zakazao osam ročišta, od koji je pet održano (12. ma ja 2014. godine, 5. mart a, 21. maja, 24. septembra i 14. decemb ra 2015. godine). Od tri neodržana ročišta, jedno nije održano jer ranije određen veštak nije dostavio nalaz sa mišljenjem (zakazan o za 8. jul 2014.) , a dva (zakazana za 14. oktobar i 18. decembar 2014. godine) zbog obustave rada advokata, dok je ročište od 24. septembra 2015. godine odloženo bez raspravljanja i bez navođenja razloga za to.

Na ročištu održanom 14. decembar 2015. godine sud je , uz saglasnost stranaka, doneo rešenje da se zastaje s postupkom do odluke po žalbi u drugom predmetu (vođen protiv istog poslodavca).

Naredno ročište u ovom predmetu zakazano je za 25. maj 2017. godine, ali ono nije održano jer parnične stranke nisu došle, a nije bilo dokaza da su uredno pozvane.

U daljem toku, a do prvog prekida postupka, održano je šest ročišta (13. jul, 25. septembar i 17. novembar 2017. godine, 22. januar, 1. i 3 0. mart 2018. godine). Ročište od 17. novembra 2017. godine je odloženo bez rasprave, na predlog tuženog, koji je tražio dodatni rok da se izjasni na podnesak tužioca dostavljen sudu 2. novembra 2017. godine, a koji je tuženi primio 8. novembra 2017. godine.

Na saglasan predlog stranaka, na ročištu održanom 30. marta 2018. godine, određen je prekid postupka do donošenja odluke po žalbi u drugom predmetu istog suda.

Tužilac je podneskom od 17. januara 2019. godine tražio da se prekinuti postupak nastavi, pa je sud na ročištu održanom 12. februara 2019. godine dozvolio nastavak postupka (predmet dobio broj P1. 29/19), ali je nakon uvida u dostavljenu dokumentaciju ponovo odredio prekid, jer postupak zbog koga je ovaj postupak prekinut nije pravnosnažno okončan (delimično je ukinuta prvostepena presuda) .

Osporeni postupak je nastavljen rešenjem od 10. juna 2019. godine, donetim na predlog tužioca od 31. maja 2019. godine. Predmet je dobio broj P1. 150/19.

Do okončanja postupka održana su dva ročišta (12. septembar 2019. i 12. februar 2020. godine) , nakon čega je zaključena glavna rasprava.

U toku postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je dostavio nalaz s mišljenjem i više dopuna nalaza, kao i dokaz saslušanjem jednog svedoka, a izvršen je i uvid u brojnu dokumentaciju tuženog.

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 150/19 od 12. februara 2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude nije izjavljena žalba.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 22. februara 2013. godine Osnovnom sudu u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu, pa do njegovog okončanja, donošenjem presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 150/19 od 12. februara 2020. godine, trajao skoro sedam godina .

Ustavni sud je dalje konstatovao da je predmetni postupak bio u zastoju jednu godinu, pet meseci i 11 dana (od 14. decembra 2015. godine do 25. maja 2017. godine), kao i da je dva puta bio u prekidu - devet meseci i 18 dana (od 30. marta 2018. godine do 17. januara 2019. godine) i tri meseca i 19 dana (od 12. februara do 31. maja 2019. godine), odnosno ukupno jednu godinu jedan mesec i šest dana , te parnični sud objektivno nije mogao da postupa dve i po godine. Iz iznetog sledi da je predmetni postupak efektivno trajao četiri i po godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode (radni spor) i u kome je doneta samo jedna presuda, prema oceni Ustavnog suda, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, budući da su tužbom potraživana primanja po više osnova, te da se veštak, pored nalaza i dopunskog nalaza, više puta izjašnjavao na traženje stranaka.

Nadalje, Ustavni sud je, imajući u vidu da je u postupku odlučivano o njegovim potraživanjima iz radnog odnosa, ocenio da je podnosilac imao interes da se taj postupak efikasno sprovede , kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Ustavni sud je imao u vidu da dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, što je uticalo da postupak traje duže pet meseci. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio i da objektivne okolnosti zbog kojih parnični sud nije mogao da postupa (zastoj i prekidi postupka i obustava rada advokata) ne mogu da budu opravdanje za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u periodu od sedam i po meseci (od 26. septembra 2013. godine do 12. maja 2014. godine), zakazano samo jedno ročište (za 5. decembar 2013. godine) koje nije održano bez navođenja razloga za to, da je za sedam meseci (od 21. maja do 14. decembra 2015. godine) zakazano samo jedno ročište koje je odloženo be z rasprave, da je jedno ročište (17. novembra 2018. godine) moralo da bude odloženo jer sud , iako je bio u mogućnosti , nije na vreme dostavio tuženom podnesak tužioca, te je tražen dodatni rok za izjašnjenje na taj podnesak, kao i da u periodu od pet meseci (od 12. septembra 2019. godine do 12. februara 2020. godine) nije zakazano ni jedno ročište .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke .

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima (…) u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presudu Borgese protiv Italije , predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, objektivne okolnosti zbog kojih sud nije mogao da postupa, životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.