Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu naslednika rehabilitovanog lica. Pravo na naknadu materijalne štete po Zakonu o rehabilitaciji pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima, što nije u suprotnosti sa Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milanke Čakan iz Novog Sada i Boška Komatine iz Silbaša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milanke Čakan i Boška Komatine izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1407/14 od 6. avgusta 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/14 od 25. februara 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanka Čakan iz Novog Sada i Boško Komatina iz Silbaša su, 10. septembra 2014. godine , Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1407/14 od 6. avgusta 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21. i 32, člana 36. stav 1. i čl. 33. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na je dnaku zaštitu prava podnosioci ustavne žalbe zasniva ju na navodima o pogrešnoj primeni odredaba člana 298. stav 2. i člana 300. Zakona o parničnom postupku. Podnosioci su naveli da je odgovor na tužbu koji je tuženi dostavio sudu imao takve nedostatke da se po njemu nije moglo postupati, te da je sud, saglasno navedenim zakonskim odredbama, morao utvrditi da tuženi nije odgovorio na tužbu. Kršenjem navedenih odredaba parničnog postupka u korist tužene, postupajući sudovi su im onemogućili da ima ju ravnopravan i jednak procesni položaj sa tuženim, a time i jednaku, pravičnu i zakonitu zaštitu svojih prava. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnosioci zasnivaju na navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju merodavnog prava, i to pre svega odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Podnosioci osporava ju pravnu ocenu sudova da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, a ne i njihovi naslednici. Podnosioci su istakli da je osporena sudska odluka ništava zbog „nemogućeg predmeta“, pošto je njome utvrđeno da pravo na materijalnu štetu ima samo rehabilitovano lice, a koje je preminulo pre 36 godina, te su predložil i da Ustavni sud, na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost osporene presude. S druge strane, podnosioci su naveli da ukoliko bi se navedena zakonska odredba tumačila tako da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, onda bi takva odredba bila ništava od samog donošenja, a obaveza je sudova da na ništavost paze po službenoj dužnosti, te kako sudovi to nisu činili, povređeno im je pravo na pravično su đenje. S tim u vezi, podnosioci su „pozval i“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, podnosioci obrazlaž u i time da su Viši sud u Beogradu i Viši sud u Subotici u više svojih odluka zauzeli drugačiji pravni stav u pogledu prava na naknadu materijalne štete pravnih sledbenika rehabilitovanih lica. Pored toga, podnositeljka Milanka Čakan osporila je i odluku o visini naknade nematerijalne štete. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnosioci u ustavnoj žalbi nisu uopšte obrazložili.

Dopunom ustavne žalbe od 24. septembra 2015. godine podnosioci su osporili i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/14 od 25. februara 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava. Podnositeljka Milanka Čakan osporila je revizijsku presudu u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, ističući da je takva odluka zasnovana na arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava. Prema navodima podnositeljke, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o visine naknade na sramotan način obezvredio njen duševni bol. Podnositeljka zajedno sa podnosiocem osporava revizijsku presudu i u delu u kome je odlučeno o pravu na naknadu materijalne štete. Povredu prava na pravično suđenje podnosioci zasniva ju na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovn og kasacionog suda. Podnosioci su navel i da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi izneo ustavnopravno neprihvatljiv i diskriminacioni stav da pravo na naknadu materijalne štete ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, kao i stav da izvan navedenog zakona ni žrtve akta torture ni njihovi naslednici nemaju pravo na naknadu rehabilitacione štete, te da je time Zakon o rehabilitaciji stavljen van okvira jedinstvenog pravnog sistema Republike Srbije, a samim tim iznad člana 35. st. 1. i 2. Ustava i člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižav ajućih kazni ili postupaka UN. Prema navodima podnosilaca, arbitrernom i proizvoljnom primenom materijalnog prava Vrhovni kasacioni sud neopravdano diskriminatorski postupa koristeći lično svojstvo rehabilitovanog lica, to jest biološki prestanak življenja svakog živog bića, tačnije smrt kao diskriminatorsku činjenicu, da bi neopravdano (protivustavno i protivzakonito) delio rehabilitovana lica, odnosno žrtve akta torture, na ona koja su u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji i ona koja su preminula do tog momenta, i tako neopravdanim postupanjem na osnovu ličnog svojstva dao pravo na sudsku zaštitu samo onima koji su u životu u momentu stupanja na snagu navedenog zakona, dok je rehabilitovanim licima koja su preminula uskratio pravo na sudsku zaštitu. S tim u vezi, podnosioci su naveli da Vrhovni kasacioni sud i vreme stupanja na snagu navedenog zakona koristi kao diskriminatorsku činjenicu i u zavisnosti od toga da li su rehabilitovana lica bila živa u tom momentu ili ne, daje im, odnosno uskraćuje pravo na naknadu materijalne štete. Podnosioci su istakli da takav stav revizijskog suda nije ustavnopravno utemeljen i da je suprotan članu 35. Ustava. Povredu prava na pravično suđenje podnosioci su istakli i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku, i to kako u pogledu ocene da samo rehabilitovano lice ima pravo na naknadu materijalne štete, tako i u pogledu stava da se ne može smatrati da je rehabilitovano lice u konkretnom slučaju za života steklo pravo na naknadu materijalne štete i da stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu i ne može biti predmet nasleđivanja. Revizijski sud, kako je podnositeljka navela, nije dao obrazloženje za „dokaze“ iznete u reviziji da šteta učinjena rehabilitovanom licu nije samo njegova šteta, već je to šteta cele njegove porodice, te da je propustio da obrazloži i zašto nije prihvatio stav izražen u svojoj presudi Rev. 1427/11, a koja je doneta povodom identičnog pravnog pitanja. Podnositeljka je ukazala i na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, navodeći da je ta odluka doneta u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i u ovom predm etu. Prema navodima podnosilaca, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja morao poći od odredaba člana 35. st. 1. i 2. Ustava, kao i člana 14. Konvencije UN, kojom je propisano i da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje, te je morao imati u vidu i odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o krivičnom postupku. Pored navedenog, podnosioci su istakl i da im je pravo na pravično suđenje povređeno i iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zauzeo drugačiji pravni stav od onog iznetog u rešenju Rev. 1558/2014 od 2. aprila 2015. godine, iako se radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Povredu drugih istaknutih prava i načela u dopuni ustavne žalbe podnos ioci nisu uopšte obrazložili. Predložili su da Ustavni sud donese odluku kojom će poništiti osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava.

Isti podnosioci su, 21. decembra 2015. godine, preko punomoćnika Nikole Tadića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/14 od 25. februara 2015. godine . U ovoj žalbi su, u najvećem delu, ponovljeni navodi iz dopune ustavne žalbe od 24. septembra 2015. godine. Pored toga , podnositeljka Milanka Čakan je u prilog svojim tvrdnjama o proizvoljnoj primeni prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijlane štete istakla da sud nije mogao da obim i inte nzitet duševnih bolova vezuje za starost lica, te da se sud na taj način laički bavi „dečijom psihologijom“. Podnositeljka smatra da iz navedenih razloga nije bilo osnova ni da se odbije njen tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljeni strah, niti da joj se dosudi tako mali iznos na ime naknade nematerijalne štete. Podnositeljka je navela i da su sudovi najviše instance u gotovo identičnim slučajevima u svojim odlukama dosuđivali tužiocima znatno veće iznose na ime naknade štete za pretrpljeni duševni bol . Podnosioci su osporili i odluku suda kojom je odbijen njihov zahtev za naknad u nematerijalne štete zbog smrti njihovog oca, zbog nepravilne primene merodavnog prava. Ustavni sud je povodom ove ustavne žalbe formirao predmet Už-8498/2015.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je, navedene ustavne žalbe podnosilaca spojio, radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 154/13 od 14. februara 2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje Milanke Čakan, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republike Srbije – Ministarstvo pravde da joj na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom kamatom, dok je u preostalom delu preko dosuđenog iznosa odbijen tužbeni zahtev. Odbijen je i tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete po drugim osnovima (pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, psihički bol zbog smrti bliskog lica i strah ), kao i zahtev za naknadu materijalne štete, i to po osnovu: neplaćenog rad a u redovno radno vreme, obavljen og a neplaćen og prekovremenog rad a, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini ličnog dohotka, gubitak penzije i razlike u penzijama). Takođe, odbijen je i tužbeni zahtev tužioca Boška Komatine, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne i materijalne štete, a koju je potraživao po istim osnovima kao i tužilja.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavil i žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Iz sadržine žalbe proizlazi da podnositeljka nije isticala da su pobijanom presudom povređene odredbe parničnog postupka koje se odnose na odgovor na tužbu (član 298. stav 2. i član 30 0. Zakona o parničnom postupku). Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1407/14 od 6. avgusta 2014. godine odbijena je žalba tužilaca, dok je žalba tužene delimično usvojena i delimično odbijena, pa je preinačena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužilje Milanke Čakan na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica preko iznosa od 100.000,00 dinara odbijen. U preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu prvostepena presuda je potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/14 od 25. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1407/14 od 6. avgusta 2014. godine u pobijanom odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da tužilji Milanki Čakan pored dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica isplati i iznos od 100.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude o dbijena je kao neosnovana revizija Milanke Čakan u preostalom delu , a revizija tužioca Boška Komatine u celosti. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da su tužioci deca sada pokojnog Ota Komatine, koji je preminuo 28. maja 1968. godine; da je tužilja rođena 27. decembra 1946. godine, a tužilac 26. juna 1951. godine; da je otac tužilaca Oto Komatina, rođen 15. marta 1921. godine, rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 83/10 od 27. marta 2012. godine, a kojim je utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga; da je otac tužilaca uhapšen 5. aprila 1949. godine i da je bio lišen slobode do maja 1950. godine; da je tužilja, kao njegova ćerka, tokom njegovog lišenja slobode rasla bez roditeljskog staranja; da su na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi odbili zahtev tužila za naknadu materijalne štete sa obrazloženjem da oni nisu aktivno legitimisani da postave takav zahtev; da je prvostepeni sud u pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete tužilji dosudio iznos od 400.000,00 dinara po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a da je Apelacioni sud delimično preinačio prvostepenu presudu u tom delu, tako što je snizio dosuđenu naknadu na iznos od 100.000,00 dinara, smatrajući da je prvostepeni sud previsoko odmerio i dosudio naknadu za ovaj vid štete; da su, po oceni Vrh ovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno primenili sve odredbe Zakona o rehabilitaciji, odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete tužilje, da tužilja spada u krug lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona, koja po članu 26. stav 3. istog zakona imaju pravo na naknadu ovog vida nematerijalne štete; da je, međutim, Vrhovni kasacioni sud ocenio da Apelacioni sud nije pravilno ocenio da se pravična satisfakcija tužilji za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode njenog oca može postići iznosom od 100.000,00 dinara; da je pri činjenici da je tužilja rođena 27. decembra 1946. godine, a da joj je otac uhapšen 5. aprila 1949. godine i da se kući vratio tek početkom maja 1950. godine, a imajući u vidu obim, intenzitet i dužinu trpljenja duševnih bolova zbog očevog odsustva koju je mogla da preživi kao troipogodišnje dete sa jedne strane, a sa druge strane polazeći od kriterijuma člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud našao da se pravična satisfakcija tužilje za ovaj vid nematerijalne štete može postići iznosom od ukupno 200.000,00 dinara, pa je utoliko uvažio reviziju tužilje i preinačio drugostepenu presudu; da je odredbom člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji propisano da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da su zato nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete koju potražuju oba tužioca jer oni nisu aktivno legitimisani da potražuju ovu naknadu; da je pravo na naknadu materijalne štete isključivo rezervisano za rehabilitovana lica, a ne i njihove potomke; da neosnovano revidenti ističu da je neodrživo pravno stanovište revidenata da je ovu pravnu situaciju trebalo rešiti primenom Porodičnog zakona i Zakona o nasleđivanju, a ne Zakona o rehabilitaciji; da je neprihvatljivo stanovište revidenata da je prvostepena presuda ništava na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, jer se to pravilo odnosi na ugovor; da tužioci nemaju pravo na naknadu materijalne štete prema članu 590. Zakona o krivičnom postupku, a kako to pogrešno u reviziji tvrde revidenti, i pobijanim presudama se ne pokušava da im se na protivzakonit i protivustavan način ovo pravo onemogući; da pravo na naknadu materijalne štete nastale zbog povrede prava i sloboda ima rehabilitovano lice, ne i njegovi potomci, a to pravo se može ostvariti sam o prema Zakonu o rehabilitaciji koji su nižestepeni sudovi pravilno primenili.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine, koje je dostavljeno kao dokaz različitog postupanja revizijskog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca Krsta Grubačića izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, i ukinute su presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine, u stavu trećem izreke, i navedena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu kojim je potvrđen ovaj deo prvostepene presude i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je tužilac rehabilitovano lice i da je on u predmetnom parničnom postupku potraživao naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava i sloboda. Razmatrajući nižestepene odluke u delu kojim je odlučeno o nematerijalnoj šteti, revizijski sud je, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine i stav izražen u njoj (da žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha), ocenio da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa u celosti neosnovan. Kada je reč o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete nastale zbog povreda prava i sloboda, revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u traženim vidovima (na ime neplaćenog rada, neplaćenog prekovremenog rada, plata za vreme nezaposlenosti, razlike u visini plata, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana) u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti. Iz navedenih razloga, revizijski sud je ukinuo nižestepene presude u delu u kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa i u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 18.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na tome da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenili materijalno pravo, da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravnu sig urnost. Pored toga, podnositeljka Milanka Čakan je istakla da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno i arbitrerno primenio pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, kao i o zahtevu za naknadu štete zbog pretrpljenog straha, a podnosioci su osporili i ocenu revizijskog suda o neosnovanosti zahteva za naknadu nematerijal ne štete zbog smrti bliskog lica.

5.1. Ustavni sud, najpre , konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 22. stav 1. Ustava kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, a na temelju kojih je zakonodavac posebnim zakonom uredio pitanje prava na rehabilitaciju. Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put je (delimično) uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog, i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbama člana 20. Zakona o rehabilitaciji propisana su prava koja pripadaju rehabilitovanim licima, a odredbama člana 21. tog zakona propisana su prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava, među kojima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, uključujući i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe, i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja) imaju, pored prava iz zdravstvenog osiguranja, i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna ocena postupajućih sudova - da podnosioci, kao naslednici rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Stoga su neosnovani navodi podnosilaca da Zakonom o rehabilitaciji nije propisano da druga lica (naslednici) nemaju pravo na naknadu materijalne štete koja bi mogla pripadati rehabilitovanom licu.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosilaca kojima ukazuj u da je pravni zaključak postupajućih sudova da druga lica nemaju pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije, suprotan odredbama člana 35. Ustava i člana 14. Konvencije UN. Naime, odredbom člana 35. stav 1. Ustava pravo na rehabilitaciju i naknadu štete utvrđeno je licima koja bez osnova ili nezakonito budu lišena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo, a ne i njihovim naslednicima. Druga lica, u skladu sa odredbom člana 35. st. 2. i 3. Ustava, imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa, i to pod uslovima određenim zakonom. Pri tome, Ustavni sud napominje da Ustavom nije predviđeno pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu, ali da je zakonodavac u cilju zaštite i ostvarivanja osnovnih ustavnih načela i ljudskih i manjinskih prava i sloboda doneo Zakon o rehabilitaciji kojim je uredio to pitanje. Zakonodavac je, polazeći od odredbe člana 35. stav 1. Ustava, propisao veći broj različitih prava rehabilitovanim licima, a u cilju da tim licima kao neposredno oštećenima omogući ostvarivanje ustavnog prava na rehabilitaciju i naknadu zbog lišenja slobode. Stoga, Ustavni sud nalazi da primena relevantnih odredaba Zakona o rehabilitaciji o pravu drugih lica na rehabilitaciono obeštećenje ne može dovesti u pitanje ostvarivanje prava iz člana 35. stav 1. Ustava. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se odgovornost države za naknadu štete, kao vid rehabilitaciono g obeštećenj a, utvrđuje na osnovu odluke suda o rehabilitaciji određenog lica, a ne na osnovu nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa. Što se tiče odredbe člana 14. stav 1. Konvencije UN, Ustavni sud konstatuje da se njome garantuje žrtvi nekog akta torture pravo na naknadu i pravedno i odgovarajuće obeštećenje, kao i to da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje. Iz navedene odredbe proizlazi da titulari prava na obeštećenje u slučaju torture mogu biti i druga lica, ali samo u slučaju kada je smrt žrtve neposredno nastupila kao posledica akta torture, što ovde nije slučaj. Ustavni sud nalazi da je smisao navedene odredbe da se žrtvi akta torture ili drugim licima u slučaju smrti žrtve, obezbedi pravedno i odgovarajuće obeštećenje zbog povrede fizičkog i psihičkog integriteta nastale kao posledica akta torture, a koje se, pre svega, ogleda u naknadi nematerijalne štete. U tom kontekstu je odredbom člana 14. stav 2. Konvencije UN i propisano da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da ni iz navoda ustavne žalbe, niti iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da su podnosioci naknadu materijalne štete u predm etnom parničnom postupku tražili zbog povred e psihičkog i fizičkog integriteta rehabilitovanog lica nastalih kao posledica akta torture.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnosilaca na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Naime, u navedenoj odluci je Ustavni sud zauzeo stav da podnosilac kao rehabilitovano lice, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije UN, kao i razloga pravičnosti, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture. Kako se, u konkretnom slučaju, ne radi ni o zahtevu za naknadu štete rehabilitovanog lica, ni o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, niti o naknadi štete prouzrokovane aktom torture, to postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Usta vnog suda, kako neosnovano tvrde podnosi oci.

Navodi podnosilaca kojima ukazuju da je pravni stav Vrhovnog kasacionog suda da pravo na naknadu materijalne štete imaju samo rehabilitovana lica diskriminatorski, po oceni Ustavnog suda, nisu ustavn opravno utemeljeni. Podnosioci su istakli da su rehabilitovana lica diskriminisana po osnovu činjenice da li su u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji bila u životu ili su preminula do tog momenta, te je sud, neopravdanim različitim postupanjem po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, dao pravo na sudsku zašti tu samo onim licima koja su bila u životu u momentu stupanja na snagu Zakona. Ustavni sud najpre konstatuje da fizička lica imaju pravni subjektivitet do momenta smrti, kada taj subjektivitet prestaje, te da samo do tog momenta mogu biti nosioci prava i obaveza. Prema tome, Zakon o rehabilitaciji ne pravi razliku, niti je može praviti, između rehabilitovanih lica po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, kako to tvrd e podnosi oci, i to iz razloga što rehabilitovana lica koja su preminula pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji ne mogu biti nosioci prava i obaveza, već to mogu biti samo njihovi naslednici. U skladu sa tim, Zakonom o rehabilitaciji posebno su propisana prava koja imaju rehabilitovana lica i prava koja imaju druga lica (naslednici rehabilitovanog lica). Prema tome, navedeni zakon pravi razliku između rehabilitovanih lica i drugih lica u pogledu prava koja im pripadaju po osnovu rehabilitacije, ali to nisu lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji, niti su podnosioci istakli da su ta druga lica diskriminisana u odnosu na rehabilitovana lica, pa Ustavni sud to pitanje nije posebno ni razmatrao.

Isti pravni stav o pravu drugih lica (naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16) .

5.2. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe kojom ukazuje da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosioci kao naslednici rehabilitovanog lica nema ju pravo na naknadu materijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama pod nosilaca, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode.

5.3. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci kao dokaz različitog postupanja Vr hovnog kasacionog suda dostavili rešenje tog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priloženog rešenja ne proizlazi da je ova odluka doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenog revizijskog rešenja kojim su ukinute nižestepene presude proizlazi da je u predmetnom parničnom postupku rehabilitovano lice lično, u svojstvu tužioca, podnelo zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). U tom rešenju revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti, pa je iz tih razloga ukinuo presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu nije podnelo rehab ilitovano lice, već podnosioci kao naslednici rehabilitovanog lica , a odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete nije doneta zbog toga što se takav zahtev ne može ostvariti u sudskom postupku, već zbog toga što je ocenjeno da podnosioci nema ju zakonsko pravo na naknadu materijalne štete . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosilaca o povredi prava na pravnu sigurnost.

Navodi podnosilaca kojima ukazuje na to da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo na pravnu sigurnost, po oceni Ustavnog suda, takođe su bez osnova. Ovo iz razloga što tom presudom nije konačno odlučeno o predmetnom tužbenom zahtevu. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da presude koje su podnosioci dostavili kao dokaz različitog postupanja Apelacionog suda nisu od uticaja na odlučivanje o povredi prava na pravnu sigurnost, budući da se radi o većem broju prvostepenih presuda, te da se takve sudske odluke ne mogu smatrati dokazom o različitom postupanju sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama.

5.4. Kada je reč o navodima podnositeljke Milanke Čakan kojima je osporila revizijsku presudu u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica sa stanovišta arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od činjenice da o visini naknade nematerijalne štete z a pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena revizijska presuda u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznosi ne predstavljaju izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica , a koji se ne mogu smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra. Pored toga, Ustavni sud nalazi da su bez osnova i navodi podnositeljke kojima ističe da revizijski sud nije mogao da obim i intenzitet duševnih bolova vezuje za starost lica koje te bolove trpi. Ovo iz razloga što podnositeljka ističe da je revizijski sud upravo iz tih razloga – starosne dobi podnositeljke trebao da dosudi veći iznos naknade. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je revizijski sud ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, uključujući i starosnu dob podnositeljke u vreme lišenja slobode njenog oca, preinačio drugostepenu presudu i dosudio veći iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica.

Navodi podnositeljke kojima ukazuje da su sudovi u gotovo identičnim slučajevim dosuđivali znatno veće iznose naknade štete ne mogu se prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju da je sud proizvoljno primenio pravo u konkretnom slučaju. Takođe, Ustavni sud nalazi da se takvi navodi ne mogu prihvatiti ni kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , budući da podnositeljka nije dostavila odluke na koje se poziva kao dokaz da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke. Pri tome, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca kojima osporavaju pravnu ocenu revizijskog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete zbog smrti bliskog lica i zahteva za naknadu štete zbog pretrpljenog straha nisu zasnovani na utemeljenim pravnim argumentima, već na tvrdnjama koje u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosilaca pravnom ocenom suda o neosnovanosti predmetnih tužbenih zahteva.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava. Ovo ne samo iz razloga što podnosioci povredu tog prava zasniva ju na navodima o pogrešnoj primeni odredab a parničnog postupka, a koje nisu isticali ranije tokom parničnog postupka, već i zbog toga što se navedene povrede postupka ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na jednaku zaštitu prava.

U pogledu navoda podnosilaca o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 33. i 35, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da s e podnosioci samo formalno pozivaju na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nisu naveli nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim su obrazložili takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosilaca kojima ukazuju na ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i „poziva ju“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost navedene zakonske odredbe, bez uticaja na odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari. Ovo iz razloga što se na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima ne može utvrditi ništavost zakonske odredbe ni u postupku pred redovnim sudom, niti u postupku pred Ustavnim sudom, a kako to smatraju podnosioci.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti