Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnosti drugostepenog i revizijskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . M . iz Nove Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4087/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. M . izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1200/13 od 23. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Nove Pazove je , 11. septembra 2014. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1200/13 od 23. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava, prava na posebnu zaštitu samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava i prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1819/03.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 17. decembra 2003. godine podnela tužbu protiv tuženog poslodavca „D.“ A.D. iz Zemuna, čiji je pravni sledbenik Preduzeće „F.“, u stečaju, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad i da je postupak čiji je predmet radni spor i koji je hitnog karaktera, pravnosnažno okončan nakon šest godina donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu 30. aprila 2009. godine; da je postupak po reviziji takođe trajao neopravdano dugo odnosno četiri godine što je dovelo do otvaranja stečajnog postupka nad tuženim a revizijska presuda je dostavljena podnositeljki posle godinu dana od njenog donošenja; da joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na dostojanstvo i pravo na posebnu zaštitu samohranog roditelja s obzirom na to da je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku koja je kao samohrani roditelj bila lošeg imovinskog stanja što je sud morao da ima u vidu tokom vođenja postupka; da je podnositeljka nezakonito ostala bez radnog mesta i očekivala je da će sud tu nezakonitost konstatovati u svojim odlukama a dužina trajanja postupka i neizvesnost sudskog odlučivanja joj je ugrozila i pravo na rad. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenim odlukama povređena označena ustavna prava. Zahtevala je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4087/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i tužilje S. K. i B. K. su 17. decembra 2003. godine podnele tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca „D.“ A.D. iz Zemuna, radi poništaja otkaza ugovora o radu. Predmet je dobio broj P1. 1819/03.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativna akta tuženog i u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje N. M . za poništaj kao nezakonitog rešenja tuženog broj 5102 od 4. decembra 2003. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos sa 9. decembrom 2003. godine, i obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad na radno mesto na kome se nalazila u momentu donošenja osporenog rešenja; u stavu drugom i trećem izreke odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi druge dve tužilje; u stavu četvrtom izreke obavezane su tužilje da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 56.000,00 dinara.

Osporenom Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i potvrđena je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine. Tuženi je 27 novembra 2009. godine predložio sudu da prekine parnični postupak jer je nad tuženim pokrenut stečajni postupak i rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 2. decembra 2009. godine prekinut je parnični postupak. Protiv navedenog rešenja o prekidu postupka podnositeljka i druge dve tužilje nisu izjavile žalbu.

Podnositeljka i tužilje S. K. su 30. decembra 2009. godine izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1 3619/07 od 30. aprila 2009. godine, a 17. avgusta 2011. godine podnositeljka je podnela zahtev Prvom osnovnom sudu u Beogradu za nastavak prekinutog parničnog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4087/11 od 1. septembra 2011. godine postupak je nastavljen i sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu.

Privredni sud u Beogradu nije prihvatio stvarnu nadležnost i predmet je dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba stvarne nadležnosti. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 322/13 od 30. maja 2013. godine određeno je da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari stvarno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1200/13 od 23. oktobra 2013. godine odbijene su kao neosnovane revizije podnositeljke i tužilje S.K. izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. godine.

U obrazloženju ove revizijske presude je navedeno: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje S.K. i N. M . ovde podnositeljka, bile zaposlene kod tuženog na poslovima računopolagača-prodavca; da je tužilji N . M . rešenjem tuženog od 4. decembra 2003. godine otkazan ugovor o radu iz razloga što je 17. oktobra 2003. godine u postupku kontrole u prodajnom objektu utvrđeno da je tužilja prodala dopunu za mobilni telefon MTS po ceni od 300,00 dinara, što je za 25,00 dinara više od određene cene čime je učinila povredu radne obaveze predviđenu aneksom ugovora o radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog; da je tuženi 13. juna 2003. godine, na osnovu člana 48. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni list SRJ“, broj 37/02), doneo posebno Uputstvo kojim je upozorio sve svoje zaposlene na potrebu tačnog obaveštavanja potrošača o važećim cenama, ako cene nisu istaknute na uočljiv način i potrebu obaveštavanja potrošača o stvarnim cenama prodaje proizvoda kojima se ne stvaraju pogrešne slike o činjenicama vezanim za maloprodaju proizvoda tuženog; da je pre donošenja osporenog rešenja tuženi upozorio tužilje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i zatražio mišljenje sindikata čiji su tužilje članovi; da su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiljama i vraćanje na rad na poslove koje su obavljale pre donošenja osporenog rešenja, jer je u postupku utvrđeno da su tužilje učinile povrede radnih obaveza koje su im stavljene na teret i da su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS", broj 70/01), važećeg u momentu davanja otkaza; da je članom 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisano da poslodavac, zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu; da su članom 96. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, donetog marta 2002. godine, predviđene povrede radne obaveze koje se smatraju prekršajem radne discipline zbog kojih se zaposlenima može otkazati ugovor o radu, a između ostalih kao povreda radne obaveze predviđena je neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza i postupanje u radu suprotno od datih uputstava i odluka donetih na nivou preduzeća i ovakve povrede radnih obaveza koje predstavljaju razlog za otkaz sadržane su i u članu 21. stav 2. tačka 1. aneksa ugovora o radu koji su tužilje zaključile sa tuženim 15. jula 2002. godine; da su neisticanjem cena za artikle koji se nalaze u prodajnim objektima tužene, prodavanjem proizvoda po višim cenama od prodajnih, tužilje postupile suprotno donetom Uputstvu tužene od 13. juna 2003. godine i učinile povrede radnih obaveza koje su im stavljene na teret i koje predstavljaju razlog za otkaz predviđeni aneksom ugovora o radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog; da budući da je u postupku utvrđeno da su tužilje učinile povrede radnih obaveza koje predstavljaju razlog za otkaz i da je tuženi ispoštovao proceduru davanja otkaza propisanu u članu 101. stav 2, članu 104. stav 1. i članu 105. stav 1. Zakona o radu, to je i po oceni toga suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da su rešenja tuženog kojima su otkazani ugovori o radu tužiljama, pravilna i na zakonu zasnovana, te s obzirom na to da je otkaz dat tužiljama zakonit, nisu ispunjeni uslovi za vraćanje tužilja na rad u smislu člana 108. stav 1. Zakona o radu.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 23. stav 1. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 60. stav 1. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom. Članom 66. stav 1. Ustava utvrđeno je da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 425.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 17. decembar 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak koji za predmet ima radni spor u tri sudske instance, odnosno pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom ukupno trajao devet godina i deset meseci, dakle skoro 10 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak trajao skoro četiri godine a takođe odgovornost snosi i revizijski sud pred kojim je postupak po reviziji trajao skoro četiri godine, dok je revizijska odluka dostavljena podnositeljki nakon skoro godinu dana od njenog donošenja.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak bio u prekidu godinu dana i osam meseci zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim a protiv rešenja o prekidu postupka podnositeljka nije izjavila žalbu drugostepenom sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku imajući u vidu da se tužbom zahtevao poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitijući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela produženju postupka.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio složen jer u toku trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4087/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1200/13 od 23. oktobra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova i revizijskog suda, oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnositeljke iz žalbe protiv prvostepene presude i iz izjavljene revizije protiv drugostepene presude a o čemu su se drugostepeni i revizijski sud detaljno izjasnili, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da su Četvrti opštinski sud u Beogradu kao prvostepeni sud, Okružni sud u Beogradu kao drugostepeni sud i Vrhovni kasacioni sud kao revizijski sud u osporenim presudama dali jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad nalazeći da je podnositeljka izvršila težu povredu radne obaveze koja predstavlja razlog za otkaz ugovor o radu i da je u sprovedenom postupku tuženi poštovao proceduru davanja otkaza propisanu odgovarajućim odredbama Zakona o radu. Dakle, razloge iz osporenih presuda Sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije pred sudovima poslednje instance u postupku, a iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji. Imajući u vidu sadržinu osporenih presuda Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke o povredi prava iz člana 23. i 66. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1819/03 od 24. maja 2005. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3619/07 od 30. aprila 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1200/13 od 23. oktobra 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti