Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Redovni sudovi su produžavali pritvor koristeći identične, stereotipne razloge, bez navođenja novih i dovoljnih činjenica koje bi opravdale dugotrajno lišenje slobode podnosioca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. L . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je rešenj em Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 543/13 od 18. jula 201 3. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 201 3. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 31. Ustava Republike Srbije.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. L . iz Vranja je , 4. septembra 2013. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz Valjeva , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 543/13 od 18. jula 2013. godine i rešenj a Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da pritvor prema njemu dugo traje i posebno ističe:
- da je osporenim rešenjima prema njemu pravnosnažno produžen pritvor u kome se nalazi „od 7. aprila 2009. godine“, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu;
- da prema njemu pritvor traje „punih 1590 dana“, za koje vreme je „zakazano 20 glavnih pretresa, a održano pretresa 48“;
- da se „radi o produženju pritvora sve na isti način i sa istim razlozima, jer su rešenja samo prepisivana, pa se radi o određenom automatizmu“ i u prilog navedenoj tvrdnji je uz ustavnu žalbu Sudu dostavio devet prethodno donetih rešenja o produženju pritvora;
- da su „Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu imali samo u vidu da postoji osnovana sumnja da je optuženi izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret i da ne može optuženi da kroz produžavanje pritvora izdržava kaznu zatvora i pre izricanja presude“.
U podnesku od 3. aprila 2014. godine, naslovljenom kao dopuna ustavne žalbe, podnosilac je obavestio Ustavni sud da je 12. marta 2014. godine (rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 99/14) prema njemu otklonjen pritvorski razlog iz tačke 4) stava 1. člana 211. Zakonika o krivičnom postupkum te da mu je pritvor produžen samo iz razloga propisanog tačkom 3) navedenog člana. Dodaje, pored ostalog, da i dalje smatra da pritvor prema njemu dugo traje, da „nisu dati jasni niti uverljivi razlozi“, odnosno da se „odluka o pritvoru ne može obrazložiti navođenjem i ponavljanjem stereotipnih formulacija, već se sve relevantne činjenice moraju razmotriti kroz temeljnu analizu, shodno fazi u kojoj se postupak nalazi, a potom jasno izložiti kroz konkretne razloge koji iz toga proizlaze“, citirajući odluke ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 43/15-87 od 17. juna 2015. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak
Pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 218/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i drugih optuženih lica, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 7/09 od 2. oktobra 2009. godine.
Optužnica je podignuta nakon što je za šest meseci sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica zbog više krivičnih dela i stupila je na pravnu snagu 26. novembra 2009. Godine, kada su odbijeni prigovori optuženih i njihovih branilaca.
Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, krivično delo iznuda iz člana 214. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika .
Glavni pretres je do dana podnošenja ustavne žalbe zakazivan:
- tokom 2010. godine - od 12. do 14. aprila; od 5. do 7. jula; od 18. do 20. oktobra; od 22. do 24. novembra – svaki put održan – ukupno 12 sudećih dana;
- tokom 2011. godine – od 31. januara do 4. februara; 18. i 19. aprila; od 13. do 15. juna; 9. septembra; 3. i 4. novembra; 21. i 22. decembra – tri puta nije održan, od ukupno 15 sudećih dana;
- tokom 2012. godine – 2. i 3. februara; 1. i 2. marta; 25. i 26. aprila; 13. i 14. juna; 15. i 16. oktobra; 7, 27. i 28. novembra – jedan dan nije održan, od ukupno 13 sudećih dana (jer je na glavnom pretresu od 14. juna 2012. godine branilac okrivljenog, ovde punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, podne o zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu i njegovih zamenika, te predsednika Vrhovnog kasacionog suda i njegovih zamenika, nakon čega je glavni pretres odložen na neodređeno vreme, a do donošenja odluke po navedenim zahtevima);
- tokom 2013. godine – 22. i 23. januara; 14. i 15. marta; 3, 4. i 5. juna i 10. jula – jedanput nije održan , od ukupno osam sudećih dana (jer je na glavnom pretresu od 14. marta branilac podnosioca ustavne žalbe podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu i njegovih zamenika).
Nakon podnošenja ustavne žalbe (4. septembar 2013. godine), glavni pretres je do kraja 2013. godine zakazan za 9. i 10. septembar, 21. i 22. novembar i 30. i 31. decembar (jedanput nije održan, jer je 21. novembra branilac drugookrivljenog podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika), a potom, u 2014. godini ukupno 24 puta (održan četiri puta, neodržan 20 puta, i to 13 puta zbog štr ajka advokata, a sedam puta zbog tri podneta zahteva za izuzeće), a u 2015. godini (do 17. juna 2015. godine) ukupno 18 puta (održan sedam puta, a neodržan 11 puta , i to šest puta na zahtev odbrane, pet puta zbog tri podneta zahteva za izuzeće).
Iz odgovora Višeg suda u Beogradu od 17. juna 2015. godine proizlazi da je na taj dan postupak u predmetu K.Po1. 218/10 i dalje bio u fazi glavnog pretresa.
U predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 krivični postupak je dva puta počeo da teče iznova, i to od 1. marta 2012. godine zbog promene Zakonika o krivičnom postupku, a 25. juna 2014. godine zbog izmene predsednika sudećeg veća.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Podnosilac ustavne žalbe se tokom celog trajanja krivičnog postupka nalazi u pritvoru, i to od 4. aprila 2009. godine kada je lišen slobode i u pritvoru je i dalje .
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu Kri. 99/09 od 7. aprila 2009. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP).
Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice.
Rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje od 7. juna, 2. avgusta, 28. septembra i 26. novembra 2012. i od 24. januara i 22. marta 2013. godine (koja su prethodila donošenju osporenih rešenja, a koja je podnosilac dostavio Sudu uz ustavnu žalbu – rešenja Kv.Po1. 397/12, Kv.Po1. 514/12, Kv.Po1. 629/12, Kv.Po1. 785/12, Kv.Po1. 75/13 i Kv.Po1. 245/13), pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP.
U obrazloženjima navedenih rešenja je navedeno:
- za tačku 3) stava 1. člana 211. ZKP da postoji opravdana sumnja da su optuženi kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo „iz bezobzirne osvete i na podmukao način, na taj način što je optuženi M. L . organizovao izvršenje ovog krivičnog dela, optuženi Z.J. bio neposredni izvršilac, dok je zadatak optuženog M.M. bio da obezbedi uniformu koju je posedovao kao radnik Ministarstva unutrašnjih poslova“, da je M . L . ranije osuđivano lice „1995. godine zbog istovrsnog krivičnog dela i to krivičnog dela ubistva (kvalifikovan oblik)“ i da „sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, sam način izvršenja krivičnog dela teškog ubistva (prema navodima optužnice izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način) posebno ceneći činjenicu da postoji opravdana sumnja da je optuženi M.M. u više navrata predavao svoju uniformu optuženom M. L . kako bi je optuženi Z.J. probao, a imajući u vidu i svojstva i ulogu svakog od ovih optuženih ponaosob, za koje postoji opravdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da je optuženi M . L . organizovao, dok su optuženi Z.J. i optuženi M.M. istoj svesno pripadali, po mišljenju veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;
- za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP da je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, odnosno više od deset godina zatvora, a „u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti pod kojima je pomenuto krivično delo izvršeno“; da se „te okolnosti, po oceni veća, ogledaju u postojanju opravdane sumnje da je optuženi M . L . pomenuto krivično delo izvršio kao organizator kriminalne grupe, čiji su članovi postali između ostalog i optuženi Z.J. i optuženi M.M, da je (prema navodima optužnice) delo unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada u prometnoj ulici, te da (postoji opravdana sumnja) su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno sam način izvršenja krivičnog dela, ali i posledice (izvršenja) tog krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, zbog čega je opravdano njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom osnovu“.
Podnosiocu je pre izjavljivanja ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 546/13 od 18. jula 2013. godine, na osnovu odred aba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP. Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je, pored ostalog, naveo:
- za tačku 3) stava 1. člana 211. ZKP da „postoji opravdana sumnja da su optuženi kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo ... po prethodnom dogovoru, iz bezobzirne osvete i na podmukao način, na taj način što je optuženi M. L . organizovao izvršenje ovog krivičnog dela, optuženi Z.J. bio neposredni izvršilac, dok je zadatak optuženog M.M. bio da obezbedi uniformu koju je posedovao kao radnik Ministarstva unutrašnjih poslova“, da je optuženi M. L . ranije osuđivano lice „1995 . godine zbog istovrsnog krivičnog dela i to krivičnog dela ubistva (kvalifikovan oblik) ... te po oceni veća kod ovih optuženih postoji sklonost ka vršenju istovrsnih i drugih krivičnih dela“ i da „sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, način izvršenja krivičnog dela teškog ubistva, koje je prema navodima optužnice izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način, po prethodnom dogovoru, posebno ceneći činjenicu da postoji opravdana sumnja da je optuženi M.M. u više navrata predavao svoju uniformu optuženom M. L . kako bi je optuženi Z.J. probao, a imajući u vidu i svojstva i ulogu svakog od ovih optuženih ponaosob, za koje postoji oprevdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da je optuženi M. L . organizovao, dok su optuženi Z.J. i optuženi M.M. istoj svesno pripadali, po mišljenju veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;
- za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP da je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju više od deset godina zatvora, a „u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti pod kojima je pomenuto krivično delo izvršeno“; da se „te okolnosti, po oceni veća, ogledaju u postojanju opravdane sumnje da je optuženi M . L . pomenuto krivično delo izvršio kao organizator kriminalne grupe, čiji su članovi postali između ostalog i optuženi Z.J. i optuženi M.M, da je prema navodima optužnice delo unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada u prometnoj ulici, te da postoji opravdana sumnja da su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno sam način izvršenja krivičnog dela, ali i posledice izvršenog krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, zbog čega je opravdano njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom osnovu“.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 2013. godine odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i u obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je „pravilno prvostepeni sud pobijanim rešenjem produžio pritvor prema okrivljenima M . L, Z.J. i M.M.“.
Podnosiocu je nakon podnošenja ustavne žalbe pritvor produžavan na osnovu istih zakonskih razloga (tač. 3) i 4) stava 1. člana 211. ZKP) sve do 12. marta 2014. godine (kada je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 99/14 pritvorski razlog iz tačke 4) stava 1. člana 211. otklonjen).
Nakon 12. marta 2014. godine pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu tačke 3) stava 1. člana 211. ZKP.
Podnosilac ustavne žalbe se 2. decembra 2015. godine i dalje nalazio u pritvoru.
4. Odredbama člana 31. Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 1. do 3.).
Odredbama člana 211. stav 1. ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (tačka 4)).
Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).
Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.
Odredbama člana 114. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je krivično delo teško ubistvo, i to tako što je za oblik ovog krivičnog dela iz tačke 1) i 5) ovog člana zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina.
5. Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.
Ustavni sud ukazuje da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (4. septembar 2013. godine) nalazio u pritvoru četiri godine i pet meseci, računajući od 4. aprila 2009. Godine, kada je lišen slobode.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru i 15. juna 2015. godine (kada se Viši sud u Beogradu izjasnio na navode iz ustavne žalbe), dakle šest godina i više od dva meseca, pa i dalje.
Imajući u vidu dužinu trajanja pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju, nadležni sudovi su morali da navedu obrazložene razloge za zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, do dana podnošenja ustavne žalbe četiri godine i pet meseci.
Ustavni sud je utvrdio da je u periodu od 7. juna 2012. godine, pa sve do 18. jula 2013. godine (kada je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 543/13, potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 2013. godine), prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžavan sedam, odnosno sa osporenim rešenjem osam puta.
Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret (krivično delo zločinačko udruživanje, krivično delo iznuda, krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu i krivično delo nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija), a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja), redovni sudovi su utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, odnosno jer je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a način izvršenja i težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (član 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP).
Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Evropskog suda za ljudska prava Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine).
Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi konstantno, tokom celog perioda kontrole pritvora od 7. juna 2012. do 18. jula 2013. godine, ponavljali potpuno iste formulacije (vidi tačku 3 B ove odluke), tako da je obrazloženje prepisivano iz rešenja u rešenje i služilo kao osnov za produženje pritvora tokom 14 mesec i, dakle jednu godinu i više od mesec dana.
U osporenom prvostepenom rešenju, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim ršenjem, a koje je doneto nakon što se podnosilac ustavne žalbe već četiri godine i pet meseci neprekidno nalazio u pritvoru, ne menja se čak ni red reči u rečenici, već se prepisuju identični razlozi za produženje pritvora, bez navođenja novih razloga zbog kojih je produženje pritvora prema podnosiocu neophodno. Nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da su prvobitno navedeni opšti razlozi iako u početku relevantni, sve manje i manje dovoljni sa protekom vremena. Tačnije, nadležni sudovi su nakon proteka vremena morali da dodatno obrazlože i upotpune razloge zbog kojih smatraju da je pritvor prema podnosiocu i dalje osnovan.
Ustavni sud stoga smatra da je produženje pritvora u osporenim rešenjima jasno potvrdilo površan odnos redovnih sudova prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe, koji je bio automatski produžen, bez konkretnih i dovoljnih činjenica, odnosno izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir.
Takođe, Ustavni sud primećuje da su nadležni sudovi propustili da ocene da li je dužina trajanja mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe premašila „razuman rok“. Takva analiza trebalo bi da bude posebno istaknuta u rešenjima o produženju pritvora, nakon što je podnosilac ustavne žalbe proveo nekoliko godina u pritvoru.
Ustavni sud posebno ističe da je Evropski sud za ljuska prava u velikom broju predmeta utvrdio povredu člana 5. stav 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer su sudovi produžavali pritvor prema podnosiocima predstavki oslanjajući se uglavnom na ozbiljnosti optužbi i koristeći stereotipne formule bez osvrtanja na konkretne činjenice (videti : Smirnova protiv Rusije, od 24. jula 2003. godine, stav 56, i dalje; Panchenko protiv Rusije, od 8. februara 2005. godine, stav 91. i dalje; Rokhlina protiv Rusije, od 7. aprila 2005. godine, stav 63 . i dalje; Khudoiorov protiv Rusije, od 8. novembra 2005. godine, stav 172. i dalje; Dolgova protiv Rusije, od 2. marta 2006. godine, stav 38 . i dalje; Mamedova protiv Rusije, od 1. juna 2006. godine, stav 72. i dalje; Khudobin protiv Rusije, od 26. oktobra 2006. godine, stav 103 i dalje; Belevitskiy protiv Rusije, od 1. marta 2007. godine, stav 99 . i dalje).
Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su redovni sud ovi u osporen im rešenjima, propustivši da istaknu konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produži li pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji se , iako u početku “relevantni“, ne mogu smatrati i „dovoljnim“ da opravdaju trajanje pritvora od četiri godine i pet meseci (do dana podnošenja ustavne žalbe - pri čemu se podnosilac i 2. decembra 2015. godine nalazio u pritvoru, dakle ukupno šest godina i sedam meseci, za koje vreme nije doneta niti prvostepena presuda) .
U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 543/13 od 18. jula 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 319/13 od 9. avgusta 2013. godine povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava i ocenio da se samim utvrđivanjem povrede prava ostvaruje pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju, imajući u vidu da nije tražio naknadu nematerijalne štete.
Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio, kao u izreci.
6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.