Odbijanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti revizije u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravno sredstvo time što je revizija odbačena kao nedozvoljena. Zakon o parničnom postupku izričito isključuje reviziju u sporovima male vrednosti, što predstavlja legitimno ograničenje pristupa najvišem sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7147/2015
19.07.2018.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. S . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1023/15 od 3. juna 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 4. novembra 2015. godine, preko punomoćnika B . B, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1023/15 od 3. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu. Povredu prava na pravno sredstvo podnositeljka zasniva na navodima o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije. Prema navodima podnositeljke, odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda i odlučio o zahtevima stranaka. U navedenom članu zakona ne postoji nijedna odredba koja bi upućivala na potencijalna ograničenja korišćenja ovog pravnog sredstva. Podnositeljka je dalje navela da je Vrhovni kasacioni sud odbacio predmetnu reviziju , iako ne postoji nijedan uslov predviđen članom 410. stav 1. navedenog zakona, a kojim je propisano u kojim slučajevima je revizija nedozvoljena. S tim u vezi, podnositeljka je istakla da je odredbom člana 410. stav 2. tačka 5) istog zakona predviđeno da se revizija može odbaciti kao nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude prot iv koje prema zakonu ne može biti podneta, te da je posebno naglašeno da se to odnosi na presude iz člana 403. ovog zakona. Podnositeljka smatra da je odredba člana 403. navedenog zakona jasna i precizna i da ne daje mogućnost drugačijeg tumačenja, te da joj je osporenim rešenjem uskraćeno pravo da se odluči o njenoj reviziji. Podnositeljka se u prilog tvrdnjama o povredi prava na pravno sredstvo pozvala i na praksu Evropskog suda za ljudska prava i stavove izražene u odlukama toga suda – da pravno sredstvo mora biti efektivno kako u zakonu tako i u praksi i da pravno sredstvo mora biti takvog karaktera da se bavi meritumom pravne stvari. Takođe, podnositeljka je navela da ukoliko bi se prihvatilo pravno shvatanje revizijskog suda izraženo u osporenom rešenju, tada Zakon o parničnom postupku ne bi ispunjavao standard „dovoljne preciznosti“ utvrđen od strane Evropskog suda u predmetu Rotaru protiv Rumunije, predstavka broj 28341/95 . Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje priloženo uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1023/15 od 3. juna 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 83/15 od 23. januara 2015. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1367/14 od 12. septembra 2014. godine usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je tuženi obavezan da izvrši ugovornu obavezu prema označenom ugovoru o prodaji električne energije i nastavi sa isporukom električne energije tužilji za predmetni stan u Nišu; da je Viši sud u Nišu, odlučujući o žalbi tuženog, 23. januara 2015. godine doneo presudu Gž. 83/15 kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje; da je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP; da je Vrhovni kasacioni sud , ispitujući dozvoljenost revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) , našao da revizija nije dozvoljena; da je tužilja podnela tužbu 15. oktobra 2012. godine radi izvršenja ugovora i da je u tužbi kao vrednost predmeta spora označen iznos od 1.000,00 dinara, a koliko je kao vrednost predmeta spora označeno i u uvodu prvostepene i drugostepene presude; da je drugostepenom presudom od 23. januara 2015. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen predmetni tužbeni zahtev kao neosnovan; da je noveliranim odredbama člana 403. stav 2 tačka 2) ZPP propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; da je, međutim, posebnom odredbom člana 479. stav 6. ZPP, koja je ostala neizmenjena i posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), a koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, izričito propisano da protiv odluke drugostepenog suda donete u postupku u spor ovima male vr ednosti nije dozvoljena revizija; da navedena odredba člana 479. stav 6. ZPP o nedozvoljenosti revizije u postupku u sporovima male vrednosti isključuje primenu opšte odredbe iz noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP o pravu na reviziju, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka; da je, u konkretnom slučaju, prvostepena presuda doneta u postupku u sporu male vrednosti (vrednost predmeta spora je 1.000,00 dinara, a na dan podnošenja tužbe vrednost 1 evra iznosila je 112,5069 dinara, što znači da je 3.000 evra na dan podnošenja tužbe predstavljalo protivvrednost 337.520,00 dinara); da je tužilja u tužbi kao vrednost predmeta spora navela iznos od 1.000,00 dinara, pa se shodno odredbi člana 468. stav 4. ZPP radi o sporu male vrednosti; da s obzirom na pravno dejstvo posebne odredbe člana 479. stav 6. ZPP, revizija tužilje protiv pravnosnažne presude donete u sporu male vrednosti – presude Višeg suda u Nišu Gž. 83/15 od 23. januara 2015. godine nije dozvoljena, ni kada je tom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevima stranaka; da je Vrhovni kasacioni sud, iz navedenih razloga, a na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u izreci rešenja.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (član 403. stav 1. ); da je revizija uvek dozvoljena ako je – 1 ) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2. ); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem prvostepeni sud, bez održavanja ročišta (član 410. stav 1.); da je revizija nedozvoljena ako – 1) je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije, 2) revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada je stranka advokat, 3) je reviziju izjavilo lice koje je povuklo reviziju , 4) lice koje je izjavilo reviziju nema pravn i interes za podnošenje revizije, 5) je revizija izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku o sporovima male vrednosti shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona (član 467.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 479. stav 1.); da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. stav 6.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) izmenjene su u članu 13. stav 1. tač. 2) i 3) odredbe člana 403. ovog zakona , tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Vrhovni kasacioni sud je, povodom primene odredaba člana 23. st. 1. i 3, člana 13. stav 1. tač. 2) i 3) i člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), na sednici Građanskog odeljenja, 3. marta i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke o dozvoljenosti revizije (videti internet stranicu Vrhovnog kasacionog suda na: www.vk.sud.rs). Pored ostalog, u zaključcima označenim tačkom III je navedeno: da izuzetno, od prethodnih zaključaka, ako je u postupku pokrenutom posle 1. februara 2012. godine, drugostepeni sud odlukom donetom posle 31. maja 2014. godine preinačio odluku i odlučio o zahtevima stranaka ili usvojio žalbu, ukinuo odluku i odlučio o zahtevima stranaka, izuzev ako se radi o troškovima postupka ili kamati kao sporednim potraživanjima, o sporovima male vrednosti, o parnicama zbog smetanja državine ili ako je posebnim zakonom propisano da revizija nije dozvoljena, dozvoljenost revizije treba ceniti prema odredbama stava 1. tač. 2) i 3) člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio d a podnositeljka svoje navode o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je revizijski sud pogrešno primenio i tumačio odredbe merodavnog procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije u predmetnom sporu male vrednosti, a čime joj je uskratio pravo na reviziju.

Ustavni sud najpre podseća na svoje stavove izražene u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine ( „Službeni glasnik RS“, broj 53/13 ), a u vezi sa Ustavom zajemčenim pravom na pravno sredstvo. U Odluci je najpre konstatovano da u parničnom postupku postoje redovni i vanredni pravni lekovi, a zatim je usledila ocena da za razliku od žalbe koja je ustavna kategorija i koja je svakome zajemčena odredbom člana 36. stav 2. Ustava, obaveza propisivanja trostepenog postupka ne proističe iz Ustava. Saglasno tome, zakonsko uređivanje dozvoljenosti revizije može trpeti ograničenja kako u pogledu vrste spora, tako i visine tužbenog zahteva povodom kojih se revizija može izjaviti.

Takođe, prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kada je reč o predmetima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama, ne obavezuje držav e članice da uspostave apelacione i kasacione sudove, a ako ih ipak uspostave, moraju se poštovati garancije sadržane u navedenom članu Evropske konvencije, između ostalog, obezbeđenjem delotvornog pristupa sudovima. Nadalje, uslovi za podnošenje revizije (appeal on points of law) mogu, međutim, biti strožiji od onih koji se traže za podnošenje žalbe, odnosno Evropski sud smatra da je legitiman cilj postignut kada se imovinski cenzus za obraćanje Vrhovnom sudu poveća kako bi se izbeglo preterano opterećenje takvog suda slučajevima manje važnosti (videti presudu Brualla Gómez de la Torre protiv Španije, predstavka broj 26737/95, od 19. decembra 1997, stav 36.). Slično se taj sud izjašnjavao i u nekim postupcima protiv Republike Srbije (videti, na primer, presudu u predmetu Dobrić protiv Srbije, predstavke br. 2611/07 i 15276/07, presuda od 21. juna 2011. godine, st. 51. i 54. i presudu u predmetu Jovanović protiv Srbije, predstavka broj 32299/08, presuda od 2. oktobra 2012. godine, stav 48.).

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe Ustavni su nalazi da podnositeljka u suštini osporava da joj je pogrešnom primenom procesnog prava – zakonskih odredaba o dozvoljenosti revizije uskraćeno pravo na pristup Vrhovnom kasacionom sudu. Stoga je Ustavni sud takve navode podnositeljke cenio sa stanovišta prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kada je reč o pravu na pristup sudu, Ustavni sud podseća da ovo pravo nije apsolutno, da ono podleže ograničenjima koja se podrazumevaju, a posebno tamo gde su u pitanju „uslovi dopuštenosti žalbe“ (videti presudu Gracia Manibardo protiv Španije, predstavka broj 26737/95, od 19. decembra 1997, stav 36.) . Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je pristup najvišoj sudskoj instanci svuda sužen, na različite načine. Polazeći od odredaba člana 20. Ustava, koji ma je utvrđeno načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava, kao i stavova Evropskog suda za ljudska prava, proizlazi da ograničenje prava na pristup sudu mora biti zasnovano na zakonu, mora težiti legitimnom cilju i mora biti proporcionalno kako bi se na taj način postiglo ostvarenje legitimnog cilja, odnosno ne sme da ugrozi suštinu samog prava o kome je reč (videti presudu Golder v. the United Kingdom, predstavka broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, st. 26-36.).

Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju reč o sporu male vrednosti koji je odredbama ZPP uređen kao poseban parnični postupak. Prema stavovima izraženim u pravnoj teoriji i sudskoj praksi, zakonske odredbe kojima je uređen poseban parnični postupak jesu lex specialis u odnosu na pravila opšteg parničnog postupka. Takvi stavovi imaju svoje utemeljenje u zakonskim odredbama, između ostalog, i u odredbi člana 467. ZPP kojom je propisano da ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku o sporu male vrednosti shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona.

Smisao uvođenja i postojanja ovog posebnog postupka jeste u tome da se u pogledu sporova manje imovinske vrednosti i, za pretpostaviti manjeg društvenog značaja, obezbedi ekonomičnije i efikasnije pružanje pravne zaštite. U tom cilju predviđeno je, pored ostalog, i ograničenje prava na žalbu. Iz odredaba ZPP sledi da se žalbom u maličnom sporu ne može napadati činjenično stanje niti se mogu isticati relativno bitne povrede parničnog postupka, za razliku od opšteg parničnog postupka. Po red žalbenih razloga, ograničenje ovog prava ogleda se i u kraćim rokovima za žalbu i isključenju primene odgovarajućih procesnih odredaba povodom postupka po žalbi. Što se tiče revizije kao vanrednog pravnog sredstva, ona nije dozvoljena u sporovima male vrednosti, kako je to izričito propisano odredbom člana 479. stav 6. ZPP.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je revizijski sud u osporenom rešenju dao jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatr a da revizija u konkretnom sporu nije dozvoljena, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog procesnog prava. Naime, u osporenom rešenju je navedeno da je posebnom odredbom člana 479. stav 6. ZPP izričito propisano da protiv odluke drugostepenog suda donete u postupku u sporovima male vrednosti nije dozvoljena revizija, te da navedena zakonska odredba isključuje primenu opšte odredbe sadržane u članu 403. stav 2. tačka 2) ZPP. Po oceni Ustavnog suda, revizijski sud je dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u prilog svom stavu da revizija nije dozvoljena protiv pravnosnažne drugostepene presude donete u sporu male vrednosti i u situaciji kada je tom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevima stranaka.

Navodi podnositeljke kojima ukazuje da , u konkretnom slučaju , nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za odbacivanje revizije kao nedozvolj ene (člana 410. stava 2. tačka 5) ZPP), te da je i u sporu male vrednosti revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Kako je zakonom izričito propisano da protiv odluke drugostepenog suda u sporu male vrednosti nije dozvoljena revizija, to je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv stav revizijskog suda o posebnom pravnom dejstvu takve odredbe koja isključuje primenu odredaba opšteg parničnog postupka sadržanih u članu 403. ZPP , a kojima je propisano protiv kojih sudskih odluka je dozvoljeno izjavljivanje revizije . Nadalje, Ustavni sud konstatuje da su u članu 410. ZPP sadržane odredbe opšteg parničnog postupka o tome kada se revizija smatra nedozvoljenom , a da se one shodno primenjuju u postupcima o sporovima male vrednos ti, na osnovu člana 467. ZPP. Stoga, činjenica da je u članu 410. stav 2. tačka 5) ZPP propisano da je revizija nedozvoljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese, a pri čemu je radi preciziranja koje su to presude naveden samo član 403. st. 1. i 3. ZPP, ne znači da, u konkretnom sporu, nisu ispunjeni uslovi za odbacivanje revizije, kako to tvrdi podnositeljka.

Ustavni sud nalazi da se navod podnositeljke o tome da ZPP ne bi ispunjavao standard „dovoljne preciznosti“, ukoliko bi se prihvatilo pravno shvatanje revizijskog suda izraženo u osporenom rešenju ne mo že prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni razlog za tvrdnju o povredi prava na pristup Vrhovnom kasacionom sudu. Naime, podnositeljka u ustavnoj žalbi najpre iznosi tvrdnju da su zakonske odredbe o dozvoljenosti revizije jasne i precizne i da ne daju mogućnost drugačijem tumačenju, a potom samo konstatuje da drugačije tumačenje od strane revizijskog suda dovodi u pitanje standard „dovoljne preciznosti“ utvrđen od strane Evropskog suda za ljudska prava u presudi Rotaru protiv Rumunije.

Nezavisno od toga, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud, u presudi Rotaru protiv Rumunije (predstavka broj 28341/95, od 4. maja 2000. godine, st. 52. i 55.) ponovio svoj već ranije zauzeti stav da je prilikom utvrđivanja da li je ograničenje prava (u tom slučaju prava na poštovanje privatnog i porodičnog života) bilo u skladu sa zakonom, neophodno oceniti ne samo da li je ograničenje bilo propisano zakonom, već i kvalitet zakona kojim je ono bilo predviđeno , ističući da zakon treba da bude i predvidljiv po pitanju očekivanih posledica. S tim u vezi, Evropski sud je konstatovao da je pravilo „predvidljivo“ ako je formulisano dovoljno precizno da svaki pojedinac može da prilagodi svoje ponašanje . Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 13. stav 1. tač. 2) i 3 ) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine izmenjene odredbe opšteg parničnog postupka o dozvoljenosti revizije (član 403.) i da je tim odredbama propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka ili kada je usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio zahtevima stranaka, a da je odredba član 479. stav 6. ZPP o nedozvoljenosti revizije u sporovim male vrednosti ostala neizmenjena. Vrhovni kasacioni sud je povodom primena odredaba o dozvoljenosti revizije sadržanih u navedenom Zakonu o izmenama i dopunama, uključujući i odredbe člana 13. stav 1. tač. 2. i 3, usvojio zaključke o dozvoljenosti revizije, a koji su objavljeni na internet stranici Vrhovnog kasacionog suda ( www.vk.sud.rs). Prema navedenim zaključcima, revizija nije dozvoljena u sporovima male vrednosti, ni u slučaju postojanja pretpostavki za podnošenje revizije propisanih noveliranim odredbama člana 403. ZPP. Takođe, revizija nije dozvoljena ni u parnicama zbog smetanja državine , koji takođe spada u posebne parnične postupke (član 452. stav 5. ZPP) , niti u slučajevima kada je to propisano posebnim zakonom .

Imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno ocenio da je stav Vrhovnog kasacionog sud a o nedozvoljenosti predmetne revizije izražen u osporenom rešenju utemeljen na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba procesnog prava, te da je takav stav u skladu i sa navedenim zaključcima o dozvoljenosti revizije i ustaljenom praksom Vrhovnog kasacionog suda , Ustavni sud nalazi da takvo postupanje Vrhovnog kasacionog suda govori u prilog tome da taj sud primenjuje navedene zakonske odredbe na predvidljiv i dosledan način, te da se ne može smatrati da odredbe ZPP nisu dovoljno precizno formulisane i da subjekti na koje se ZPP odnosi ne mogu svoje ponašanje da usklade sa tim zakonom .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ograničenje prava na pristup revizijskom sudu, u konkretnom slučaju, bilo zasnovano na zakonu, te da su neosnovani navodi podnositeljke da joj je zbog pogrešne primene odredaba procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije povređeno pravo na pristup sudu.

Iako podnositeljka svoje navode o povredi prava na pristup sudu temelji isključivo na tvrdnji o pogrešnoj primeni procesnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je za ocenu postojanja povrede označenog prava neophodno utvrditi i da li je to pravo ograničeno na način ili u obimu da se ugrozi sama suština tog prava. Imajući u vidu stavove izražene u Odluci Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine i praksi Evropskog suda za ljudska prava o tome da uslovi za podnošenje revizije mogu biti strožiji od onih koji se traže za podnošenje žalbe, naročito kada je reč o imovinskom cenzusu za obraćanje Vrhovnom sudu , Ustavni sud nalazi da se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može smatrati da predmetno ograničenje predstavlja neopravdano mešanje u pravo podnositeljke na pristup sudu, niti da je narušen princip srazmernosti, a ovo posebno ako se ima u vidu sama suština uloge Vrhovnog kasacionog suda da se bavi samo pitanjima od izuzetne važnosti.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i Preporuku broj R (95) 5 Komiteta ministara Saveta Evrope od 7. februara 1995. godine o uvođenju i unapređivanju žalbenih postupaka u građanskim i privrednim predmetima, u kojoj se državama članicama Saveta Evrope preporučuje da prilikom razmatranja mera u vezi trećestepenih sudova treba da uzmu u obzir da je predmet već obrađen od strane dva suda, te da žalbe trećoj sudskoj instanci treba da budu korišćene samo u slučajevima koji to posebno zaslužuju, kao što su predmeti u kojima bi se postiglo novo tumačenje prava ili koji doprinose ujednačenom tumačenju prava ili razmatranju pravnih pitanja od opšteg interesa (član 7. tač. b) i c )).

Pozivanje podnositeljke na praksu Evropskog suda za ljudska prava i stavove tog suda o delotvornosti pravnog leka, po oceni Ustavnog suda, je bez osnova. Ovo iz razloga što podnositeljka svoje navode o povredi prava na pravno sredstvo ne temelji na tvrdnji da ona, u konkretnom slučaju, nije imala na raspolaganju delotvoran pravni lek radi zaštite svojih prava (pravni put za zaštitu svojih prava), u smislu stavova Evropskog suda za ljudska prava na koje se poziva, već na navodima o nepravilnoj primeni procesnog prava prilikom odlučivanja o reviziji kao vanrednom pravnom sredstvu. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnom sudskom postupku parničnim strankama bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, te da je time i zadovoljen ustavni princip sadržan u članu 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti revizije u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti