Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti u sporu o naknadi za rekviriranu robu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu preduzeća, utvrđujući povredu prava na imovinu. Poništava presudu Vrhovnog suda koja je pogrešno primenila rok zastarelosti za naknadu štete umesto opšteg roka za naknadu po osnovu rekvizicije izvršene tokom ratnog stanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-715/2008
09.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju, promet, usluge i zanatstvo „DD SH AGROTRADE“ eksport - import iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju, promet, usluge i zanatstvo „DD SH AGROTRADE“ eksport-import iz Prištine izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 400/07 od 12. februara 2008. godine i utvrđuje da je navedenom sudskom odlukom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene Republike Srbije, izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9147/06 od 9. avgusta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće za proizvodnju, promet, usluge i zanatstvo „DD SH AGROTRADE“ eksport-import iz Prištine, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo je Ustavnom sudu 24. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv revizijske presude navedene u izreci, zbog povrede prava zejemčenih odredbama čl. 58. i 76. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Preduzeće „DD SH AGROTRADE" obavljalo trgovinsku delatnost do 24. marta 1999. godine, kada je ceo prostor Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz" u Prištini, gde se nalazio i magacin tog preduzeća sa raznom neprehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela zatečenu robu velike vrednosti. Pri tom se ističe da je navedeno oduzimanje robe Savezno ministarstvo za odbranu tretiralo kao „ratni plen" i da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine. S tim u vezi, podnosilac ukazuje da je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom usvojio reviziju tužene i odbio tužbeni zahtev tužioca - podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tužena strana isplati iznos od 4.100.356,60 dinara, sa zateznom kamatom počev od 19. decembra 2005. godine pa do konačne isplate, čime je preinačio presude Trgovinskog suda u Nišu P. 967/2006 od 5. oktobra 2006. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 9147/06 od 9. avgusta 2007. godine, kojima je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca i obavezana tužena strana da podnosiocu isplati napred navedeni iznos. Ovo iz razloga što je Vrhovni sud Srbije ocenio da je radnjom Vojske Jugoslavije tužiocu učinjena šteta iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pa je potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, jer su protekle tri godine od dospelosti predmetnog potraživanja za utuženje. Kako, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ne postoji nijedan od zakonskih osnova za prouzrokovanje štete, već se radilo o naknadi koja se plaća po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, u kom slučaju navedeno potraživanje zastareva za 10 godina, to je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno kako njegovo pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, tako i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini utvrđeno članom 76. Ustava. Polazeći od navedenog predložio je da Ustavni sud postupi po Ustavu i zakonu i na taj način zaštiti ustavna i zakonska prava podnosioca ove žalbe, te da poništi osporenu revizijsku presudu i obaveže Republiku Srbiju da mu nadoknadi vrednost robe oduzete od strane Vojske Jugoslavije u iznosu od 4.100.356,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11. juna 1999. godine do isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Preduzeće za proizvodnju, promet, usluge i zanatstvo „DD SH AGROTRADE“ eksport - import iz Prištine, čiji je vlasnik Artan Durići iz Prištine, podnelo je 4. januara 2006. godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije, kao pravnog sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora, MO, VP 1097 Niš, radi isplate duga.

Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 967/2006 od 5. oktobra 2006. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena Republika Srbija, pravni sledbenik DZ SCG, MO VP 1097 Niš da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 4.100.356,60 dinara, sa zateznom kamatom počev od 19. decembra 2005. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 401.206,00 dinara, a sve u roku od 8 dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke iste presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga od 4.100.356,60 dinara, za period od 11. juna 1999. godine pa do 18. decembra 2005. godine. U sprovedenom postupku, Trgovinski sud u Nišu je utvrdio da je, prema zapisniku o primopredaji magacina u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz" u Prištini od 11. juna 1999. godine, finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije. Zapisnikom je, takođe, konstatovano da su preuzeti i izdati prašak za pranje, sapuni, biljna mast i deterdženti za sudove iz tužiočevog magacina broj 19, kao i da je iz magazina „Bućaj“ prebačena određena količina kozmetičkih proizvoda, koja se predaje upravi Sportsko poslovnog centra, dok sredstva zatečena u kancelariji ovog magacina nisu uzeta, osim jednog kompjutera bez štampača i jednog telefaksa koji su takođe dati na upotrebu Vojsci Jugoslavije. Po nalaženju prvostepenog trgovinskog suda, predmetna roba je oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ", broj 36/98), donete na osnovu čl. 30. i 39. tada važećeg Zakona o odbrani. Članom 39. Zakona o odbrani određeno je da se odredbe čl. 24, 26, 27, 29. i 30. ovog Zakona (koje se odnose na prava i dužnosti građana u odbrani zemlje) o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica. Članom 27. ovog Zakona propisano je da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju napred navedena neophodna materijalna sredstva, a što znači da je takva mogućnost obavezivanja na predaju istih predviđena i za preduzeća i druga pravna lica. U smislu navedenog, a pri okolnosti da je Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kojom je bliže uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari, i to tako što je odredbom člana 4. tačka 12. Uredbe predviđena obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, kao i prehrambene proizvode, saglasno odredbama Zakona o odbrani, po nalaženju prvostepenog suda, na predmetni odnos strana u sporu ne može se primeniti institut sticanja bez osnova. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je predmetna roba tužioca oduzeta i predata Vojsci Jugoslavije za potrebe iste u uslovima ratnog stanja, tužiocu pripada naknada vrednosti nestalih rekviriranih stari, saglasno odredbama člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u vezi sa članom 29. Zakona o odbrani. Budući da Uredbom nije uređeno pitanje dospelosti obaveze tužene na plaćanje ove naknade, Trgovinski sud u Nišu je ocenio da je istaknuti prigovor tužene o zastarelosti potraživanja neosnovan, jer je tužba podneta 4. januara 2005. godine, odnosno pre isteka opšteg roka zastarelosti od 10 godina, saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je prvostepeni sud utvrdio da Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, koja je se primenjuje na konkretan materijalnopravni odnos, ne uređuje pitanje dospelosti obaveze tuženika na plaćanje naknade, pa se, u konkretnom slučaju, primenjuju odredbe člana 324. stav 2. u vezi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, što znači da tužiocu pripada pravo na kamatu počev od 19. decembra 2005. godine, kada se tuženik prvi put obratio tuženoj sa zahtevom za isplatu naknade vrednosti oduzete robe. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je odlučio kao u izreci.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbama tužioca i tužene protiv navedene prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu, doneo presudu Pž. 9147/06 od 9. avgusta 2007. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, stavom drugim izreke odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, dok je stavom trećim izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Drugostepeni sud je u obrazloženju presude, pored ostalog, istakao da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev za iznos od od 4.100.356,60 dinara sa zateznom kamatom počev od 19. decembra 2005. godine pa do konačne isplate, budući da je roba tužiocu oduzeta na osnovu člana 29. Zakona o odbrani i člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kao podzakonskog akta. Takođe je navedeno da je prvostepeni sud pravilno odbio prigovor zastarelosti potraživanja iz razloga koje je taj sud naveo, kao i da tužiocu nisu dosuđeni troškovi drugostepenog postupka, jer nije usvojena njegova žalba.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9147/06 od 9. avgusta 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 12. februara 2008. godine, doneo osporenu presudu Prev. 400/07, kojom je u stavu prvom izreke usvojio reviziju tužene, u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu trećem izreke navedene revizijske presude obavezao tužioca da tuženoj nadoknadi parnične troškove u iznosu od 90.000,00 dinara, u roku od 8 dana. U obrazloženju ove presude je navedeno da je revizijski sud utvrdio da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, a da potraživanje naknade štete saglasno članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva najkasnije istekom objektivnog roka od pet godina od kada je šteta nastala, pa je u tom smislu Vrhovni sud Srbije ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene u prvostepenom postupku, jer je šteta nastala 11. juna 1999. godine, kada je mogao tužilac da sazna za štetu i lice koje je štetu učinilo, a tužilac se obratio tuženom za naknadu štete 19. decembra 2005. godine i tužbu podneo 4. januara 2006. godine, čime je potraživanje tužioca zastarelo.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ", br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ", br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu. Naime, u osporenoj revizijskoj presudi Vrhovnog suda Srbije, konstatovano je da je radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina pravnog lica - ovde podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta (damnum emergens) u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je šteta za tužioca nastala 11. juna 1999. godine, kada je mogao saznati za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da se tužilac obratio tuženom za naknadu štete 19. decembra 2005. godine i tužbu podneo 4. januara 2006. godine, Vrhovni sud Srbije je našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku, zbog čega je preinačio drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Vrhovni sud Srbije u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi Vrhovnog suda za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 400/07 od 12. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud, koji je preuzeo nadležnost Vrhovnog suda Srbije po vanrednim pravnim lekovima u parničnom postupku, donese novu odluku o reviziji tužene, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, u nižestepenim presudama Trgovinskog suda u Nišu i Višeg trgovinskog suda je izneto ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba podnosiocu ustavne žalbe oduzeta za vreme trajanja ratnog stanja, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, te da se u pogledu docnje dužnika imaju primeniti odredbe člana 324. stav 2. u vezi 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako da su prvostepeni i drugostepeni sud pravilno odlučili kada su tužiocu utvrdili da pravo na kamatu pripada počev od 19. decembra 2005. godine, kada se tužilac prvi put obratio tuženom sa zahtevom za isplatu naknade vrednosti oduzete robe.

Ustavni sud je, istovremeno, odbio ustavnu žalbu u delu u kome je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 76. Ustava, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe, kao pravno lice, ne može imati svojstvo nacionalne manjine, budući da se ono kao lično svojstvo po logici stvari, vezuje isključivo za fizička lica. Što se tiče tvrdnje podnosioca da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

Slični dokumenti

• Už 708/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog zastarelosti
• Už 609/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu preduzeću iz Prištine
• Už 608/2008: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu pogrešnom primenom zastarelosti
• Už 611/2008: Utvrđena povreda prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti
• Už 74/2009: Povreda prava na imovinu pogrešnom primenom roka zastarelosti