Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra zbog neefikasnosti nadležnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-715/2012
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Z . iz B . kod Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 7737/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 1046/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Z . iz B . kod Leskovca podneo je , 30. januara 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 7737/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 1046/02).

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak trajao više od devet godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnosilac navodi neefikasno i neažurno postupanje suda, a kao argument za ove svoje tvrdnje, pored neprimerene dužine trajanja predmetnog postupka, navodi da u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih ptanja o kojima bi se sud izjašnjavao, te da je između zakazivanja pojedinih ročišta prolazilo i po pola godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 7737/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac V. Z, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. decembra 2002. godine Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv tuženog M. Z, iz B . L, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Predmet je zaveden pod brojem P. 1046/02.

Opštinski sud u Lebanu je 22. septembra 2004. godine, postupajući po prigovoru mesne i stvarne nenadležnosti koji je tuženi izjavio 25. juna 2003. godine, doneo rešenje P. 1042/02 kojim se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2357/05 od 11. novembra 2005. godine preinačeno je navedeno prvostepeno rešenje, i to tako što je određeno da je za postupanje u ovom parničnom predmetu stvarno i mesno nadležan Opštinski sud u Lebanu. Nakon toga, predmet je zaveden pod brojem P. 998/05.

Nakon zakazanih šest ročišta, od kojih je jedno održano i na njemu su saslušana dva svedoka, a pet nije zbog nepristupanja tuženog, presudom Opštinskog suda u Lebanu P. 998/05 od 19. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1317/10 od 8. jula 2010. godine, ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je dostavljen Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon zakazanih pet ročišta, od kojih je pet održano i na kojima su saslušane stranke i tri svedoka, a jedno nije održano, Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jednica u Lebanu doneo je 5. decembra 2011. godine presudu P. 7737/10, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a tuženi je obavezan da tužiocu delimično naknadi troškove parničnog postupka. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 591/12 od 22. marta 2012. godine odbijena je žalba tuženog, a navedena prvostepena presuda je potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

Odredbom člana 130. istog zakona propisano je da kad dostavljanje treba izvršiti licima ili ustanovama u inostranstvu ili strancima koji uživaju imunitet, dostavljanje će se izvršiti diplomatskim putem, ako u međunarodnom ugovoru ili u zakonu (član 141) nije što drugo određeno.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 6. decembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lebanu, a da je pravnosnažno okončan 22. marta 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 591/12.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period , od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, devetogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro devet i po godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Lebanu, kasnije Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu. Činjenice da je u predmetnom postupku zakazano jedanaest ročišta za glavnu raspravu , od kojih je samo pet održano, kao i da su odluke prvostepenog suda dva puta ukidane (rešenje o nenadležnosti i prva prvostepena presuda), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju, naročito polazeći od činjenice da se radi o sporu sa elementom inostranosti, te da se dostavljanje moralo izvršavati diplomatskim putem, kao i o složenosti činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud morao da odluči. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se naknade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti