Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava roditelja zbog višegodišnjeg neizvršenja pravnosnažne presude o samostalnom vršenju roditeljskog prava. Neaktivnost izvršnog suda dovela je do toga da su deca postala punoletna, čime je izvršenje trajno onemogućeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G . i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 97/20 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja , iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz Beograda je , 25. maja 2021. godine, preko punomoćnika D . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 18. januara i 27. jula 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava, prava roditelja i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, čl. 65. i 66. Ustava, kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u izvršnom postupku koji se vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 97/20.

U ustavnoj žalbi se, pored detaljno i hronološki izloženog toka osporenog izvršnog postupka, navodi: da pravnosnažna presuda, kojom je podnositeljki ustavne žalbe priznato samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom decom, još uvek nije izvršena, pri čemu, za sve vreme trajanja postupka nije bilo nijednog pokušaja sprovođenja izvršenja, niti je izvršni sud preduzeo neku konkretnu radnju u tom cilju; da izvršni sud nijednom nije posegao za ovlašćenjem da izvršnom dužniku – ocu izrekne novčanu kaznu ili kaznu zatvora, iako je od početka jasno da on opstruira postupak, te da isključivo od njegove volje zavisi da li će se izvršenje sprovesti; da organ starateljstva, čija je uloga posebno važna u ovakvoj vrsti postupka, svojim postupanjem dodatno otežava sprovođenje izvršenja, jer nije u stanju da predloži sredstvo izvršenja kojim bi se maloletna deca konačno predala podnositeljki ustavne žalbe, niti plan intervencije za uspostavljanje kontakta; da se na opisani način podnositeljki ustavne žalbe uskraćuje mogućnost da vrši roditeljska prava i ispunjava svoje roditeljske dužnosti, zbog čega je ustavna žalba, uprkos tome što je izvršni postupak i dalje u toku, osnovana sa aspekta garancija iz čl. 32. i 65. Ustava; da podnositeljki ustavne žalbe više nijedno pravno sredstvo ne stoji na raspolaganju, imajući u vidu da joj je u dva navrata pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja osporenog izvršnog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i nadležnom sudu naloži da predmetno izvršenje hitno sprovede, kao i da podnositeljki prizna pravo na naknadu štete nastalu povredom označenih odredaba Ustava u iznosu od 3.000 evra.

U dopuni ustavne žalbe od 18. januara 2022. godine, pored isticanja činjenice da je nepravnosnažnom presudom izvršni dužnik u potpunosti lišen roditeljskog prava nad zajedničkom decom, uz izricanje mere zabrane da deci prilazi, podnositeljka je ukazala da je starija ćerka u međuvremenu postala punoletna, iz čega sledi da je dvoipogodišnjim nesprovođenjem izvršenja pravnosnažne presude koja glasi na samostalno vršenje roditeljskog prava, trajno i nepopravljivo narušen njihov odnos, koji zbog navedene činjenice više nikada neće moći da se reuspostavi. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je time pričinjena dodatna nematerijalna šteta, pa je zahtev iz ustavne žalbe povisila na iznos od 5.000 evra.

Dopunom ustavne žalbe od 27. jula 2022. godine, podnositeljka je obavestila Sud da je njen punomoćnik od izvršnog suda primio nalog da se izjasni o daljem toku postupka, s obzirom na to da je starija ćerka postala punoletna, dok mlađa ima 17 godina. Smatra da izvršni sud time vrši pritisak kako bi ona odsutala od daljih pokušaja da se izvršenje sprovede, a sve u cilju legalizovanja svog nezakonitog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu I. 97/20, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 2019. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Trećem osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M . M . iz Beograda, na osnovu pravnosnažne i izvršne delimične presude istog suda P2. 318/14 od 15. septembra 2015. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava nad maloletnom decom – ćerkama, rođenim 4. avgusta 2003. i 29. januara 2005. godine, koje se od 14. februara 2019. godine nalaze kod izvršnog dužnika – oca. Predloženo je da u sprovođenju izvršenja učestvuje psiholog Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje za gradsku opštinu Surčin, kao i da se obezbedi asistencija policije.

Treći osnovni sud u Beogradu je rešenjem o izvršenju I. 136/19 od 28. februara 2019. godine usvojio predlog. Izvršni dužnik je 16. marta 2019. godine izjavio žalbu, u kojoj je, pored ostalog, istakao da je 19. februara 2019. godine podneo tužbu radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava. Odgovor na žalbu dostavljen je 1. aprila 2019. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 1265/19 od 9. maja 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika, te je rešenje o izvršenju potvrđeno u celini.

Dopisima od 1. marta i 22. aprila 2019. godine, izvršni sud je od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Surčin (u daljem tekstu: CSR) zatražio plan intervencije za uspostavljanje i održavanje kontakta između izvršnog poverioca i maloletne dece

CSR je u izveštaju od 22. aprila 2019. godine, pored ostalog, naveo da su maloletna deca, koja su u dva navrata pristupila u prostorije organa starateljstva, jednom na sopstvenu inicijativu, drugi put po pozivu, izjavila da je napuštanje majke i prelazak kod oca njihova sopstvena želja, te da stoga plan intervencije ne može biti predložen, budući da bi insistiranje na vraćanju dece kod majke zahtevalo upotrebu prinude.

Podneskom od 31. jula 2019. godine, izvršni poverilac je zatražio hitno postupanje po rešenju o izvršenju.

Dopisom od 9. septembra 2019. godine, izvršni sud je od CSR zatražio izjašnjenje o tome da li je sprovođenje izvršenja, u okolnostima konkretnog slučaja, celishodno, te koje sredstvo izvršenja se smatra podobnim.

CSR je u izveštaju od 6. novembra 2019. godine, pored ostalog, naveo da i dalje ostaje kod ranije datog mišljenja da upotrebu prinude treba izbeći, a kako je u parnici koja se vodi po tužbi izvršnog dužnika (radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava) i protivtužbi izvršnog poverioca (radi lišenja roditeljskog prava i zaštite od nasilja u porodici) usvojena privremena mera o održavanju kontakta između maloletne dece i izvršnog poverioca u kontrolisanim uslovima, organ starateljstva će nastojati da se takav vid kontakta i organizuje.

Rešenjem I. 136/19 od 25. novembra 2019. godine obustavljeno je izvršenje u predmetnoj pravnoj stvari i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, sa obrazloženjem da je privremenom merom od 23. oktobra 2019. godine, izdatoj u predmetu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 253/19, izvršna isprava stavljena van snage.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gži. 449/20 od 5. marta 2020. godine ukinuo rešenje o obustavljanju izvršenja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da privremenom merom, kojom je samo određeno održavanje kontakta između izvršnog poverioca i maloletne dece u kontrolisanim uslovima, nije pravnosnažno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage izvršna isprava.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem I. 97/20. Rešenjem od 8. juna ponovo je obustavljeno izvršenje i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, sa dodatkom u obrazloženju da rešenje o privremenoj meri ima pravno dejstvo rešenja o izvršenju, saglasno članu 422. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gži. 3210/20 od 4. decembra 2020. godine ukinuo rešenje o obustavljanju izvršenja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da privremenom merom nije doneta drugačija odluka o vršenju roditeljskog prava, zbog čega je bez ikakvog uticaja na sporovođenje izvršenja u predmetnoj pravnoj stvari.

Dopisom od 5. februara 2021. godine, izvršni sud je od CSR zatražio plan intervencije za uspostavljanje i održavanje kontakta između izvršnog poverioca i maloletne dece. Organ starateljstva po ovom zahtevu nije postupio.

Podneskom od 30. avgusta 2021. godine, naslovljenim kao urgencija za postupanje, izvršni poverilac je obavestio sud da je presudom P2. 253/19 od 15. juna 2021. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev izvršnog dužnika za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, te da je istom presudom izvršni dužnik u potpunosti lišen roditeljskog prava nad maloletnom decom i izrečene su mu mere zabrane prilaska maloletnoj deci, kao i pristup u prostor njihovog stanovanja i škole koju pohađaju, u trajanju od godinu dana, uz mogućnost produženja.

Dopisom od 3. septembra 2021. godine, izvršni sud je od CSR zatražio plan intervencije za uspostavljanje i održavanje kontakta između izvršnog dužnika i maloletne dece. CSR je u izveštaju od 30. novembra 2021. godine naveo da održavanje kontakta smatra necelishodnim, jer je izvršni dužnik u potpunosti lišen roditeljskog prava.

U dopisu od 3. decembra 2021. godine, izvršni sud je ispravio grešku iz prethodnog dopisa, pa je od CSR zatražen plan intervencije za uspostavljanje i održavanje kontakta između izvršnog poverioca i maloletne dece. CSR je u izveštaju od 21. marta 2022. godine, pored ostalog, naveo da je starija ćerka stranaka, u međuvremenu, postala punoletna, dok mlađa, koja ima 17 godina, ne želi da ima kontakte sa majkom, iz kojih razloga organ starateljstva nije u mogućnosti da sačini plan intervencije koji bi bio primenjiv.

Dopisom od 29. marta 2022. godine, izvršni sud je od punomoćnika izvršnog poverioca zatražio, bez ostavljanja posebnog roka za postupanje, da se izjasni o daljem toku izvršnog postupka, imajući u vidu sadržinu izveštaja CSR od 21. marta 2022. godine. Punomoćnik izvršnog poverioca je navedeni dopis primio 4. aprila 2022. godine, ali po istom još uvek nije postupio.

Izvršnom poveriocu je tokom postupka, tačnije, u dva navrata, pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja postupka.

3.1. Pored napred iznetog, Ustavni sud konstatuje i da je mlađa ćerka stranaka postala punoletna 29. januara 2023. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), čiju se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije (član 16.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131. st. 1, 4, 5. i 6.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.). Odredbama člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano: da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda (stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (stav 3.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici, da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti (član 60. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata - čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da r oditeljsko pravo, pored ostalog, prestaje kada dete navrši 18. godinu života (član 84. stav 1. tačka1)).

5. Podnositeljka u ustavnoj žalbi tvrdi da su joj Ustavom i Konvencijom zajemčena prava povređena time što pravnosnažna i izvršna presuda kojom je utvrđeno da ona samostalno vrši roditeljsko pravo nad ćerkama, usled nepostupanja izvršnog suda i nadležnog organa starateljstva, nijednom nije izvršena, iz kog razloga je ona značajan vremenski period uskraćena za kontakt sa svojom decom, pri čemu je starija ćerka, u međuvremenu, postala punoletna, zbog čega smatra da je odnos sa njom trajno i nepopravljivo narušen.

5.1. Ustavnom žalbom se najpre ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Podnositeljka ustavne žalbe je u dosadašnjem toku osporenog postupka koristila posebno pravno sredstvo koje je navedenim zakonom predviđeno za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

5.2. Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske , od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće jeste da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi ( videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske , od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije , st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.). Član 8. Konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13 . jula 2010 . godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10 .januara 2012. godine, stav 59.). Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kao što je ova u konkretnom slučaju, može imati negativne posledice po odnos između roditelja i dece, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira što je osporeni izvršni postupak i dalje u toku (Ustavni sud je sličan stav prvi put izrazio u Odluci Už-14395/2018 o d 26. decembra 2019. godine).

Ustavni sud konstatuje da pravnosnažna i izvršna presuda, kojom su podnositeljki ustavne žalbe tada još uvek maloletna deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, računajući od podnošenja predloga za izvršenje do odlučivanja po ustavnoj žalbi, nijednom nije izvršena, a što predstavlja period od četiri godine. Sud nijednom nije pokušao da sprovede izvršenje, niti je u predmetu zabeležen ijedan kontakt između podnositeljke ustavne žalbe i dece. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da nisu ni bili stvoreni zakonski uslovi da se prema izvršnom dužniku primene propisane mere prinude, na čemu podnositeljka posebno insistira u ustavnoj žalbi, jer izvršni dužnik, zbog konstantne neaktivnosti suda, nijednom nije došao u priliku da eventualno spreči preduzimanje neke izvršne radnje. Činjenicu da je u predmetu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 253/19 izdata privremena mera kojom je određeno održavanje kontakta između podnositeljke ustavne žalbe i dece u kontrolisanim uslovima, izvršni sud je iskoristio kao povod da u dva navrata obustavi izvršenje. Međutim, oba puta je nadležni drugostepeni sud konstatovao da se privremenom merom ne zadire u pravnosnažnu odluku o vršenju roditeljskog prava, zbog čega su prvostepena rešenja ukinuta. Počev od 29. marta 2022. godine, kada je od punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe, bez ostavljanja posebnog roka za postupanje, zatraž eno da se izjasni o daljem toku izvršnog postupka, a imajući u vidu sadržinu izveštaja CSR od 21. marta 2022. godine, izvršni sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

Jedna od posledica potpune neaktivnosti suda u navedenom periodu jeste nastupanje punoletstva starije ćerke stranaka, usled čega je, po sili zakona, podnositeljki ustavne žalbe prestalo roditeljsko pravo nad njom. Međutim, to isto se dogodilo i sa mlađom ćerkom, neposredno pre odlučivanja Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi, tačnije, 29. januara 2023. godine. Drugim rečima, izvršna isprava, počev od 4. avgusta 2021. godine, više ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na stariju ćerku stranaka, a 29. januara 2023. godine je takva posledica nastupila i u pogledu mlađe ćerke. Prema stanju u spisima izvršnog predmeta, kada je reč o mlađoj ćerki, ali i starijoj u periodu pre nego što će postati punoletna, Ustavni sud konstatuje da je CSR, u svakom od odgovora upućenih na zahteve izvršnog suda (da dostavi plan intervencije ili da se izjasni se o celishodnosti sprovođenja izvršenja), jedino insistirao na želji dece da ostanu kod oca, uz izričito odbijanje da se vrate kod majke, a sve polazeći od njihovog uzrasta u kome samostalno mogu odlučiti sa kojim će roditeljem živeti. Ovako rezolutan stav CSR, po mišljenju Suda, presudno je uticao na opisano postupanje izvršnog suda. Međutim, činjenica je da u ovakvoj vrsti postupka organ starateljstva ima samo ulogu pomoćnog organa, zbog čega njegovo indirektno protivljenje da se uopšte pokuša sprovođenje izvršenja u predmetnoj pravnoj stvari, nije smelo biti prepreka za sud da primeni neko od ovlašćenja koja mu u ovoj vrsti izvršnog postupka stoje na raspolaganju – zakazivanje ročišta, ako je to u najboljem interesu deteta, pozivanje škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima, a u krajnjem slučaju i novčano kažnjavanje izvršnog dužnika. S druge strane, primetno je da CSR u svojim izveštajima nije išao dalje od konstatacija iz razgovora sa decom, tj. nijednom nije pristupio razmatranju da li je mišljenje dece posledica eventualne prinude ili nametnute volje drugog roditelja. Naime, nepravnosnažna prvostepena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 253/19 od 15. juna 2021. godine, čiju sadržinu Ustavni sud nije posebno izložio u činjenicama i okolnostima slučaja, prevasho dno je zasnovana na mišljenju CSR da je ponašanje oca dovelo do toga da odnos dece prema majci postane disfunkcionalan i odbacujući, što ide u pravcu potpunog prekida kontakta, a da u odnosu na oca deca pokazuju nekritičku idealizaciju, što je posledica dugogodišnje sistemske instrumentalizacije. Dakle, u parničnom postupku je stanovište CSR o indoktriniranosti dece očevim uticajem bio dovoljan razlog za prvostepeni sud da oca, ovde izvršnog dužnika, u prvom stepenu, liši u potpunosti roditeljskog prava. Prema tome, ostaje nejasno zašto CSR i u izvršnom postupku, koji je pokrenut istovremeno kada i pomenuta parnica, nije posebnu pažnju posvetio kvalitetu izjava dece da ne žele povratak kod majke, što je još jedan razlog zbog čega mišljenje organa starateljstva o necelishodnosti sprovođenja izvršenja nije smelo biti prepreka za sud da aktivno postupa po rešenju o izvršenju. Samim tim, protivljenje dece vraćanju kod roditelja koji je po izvršnoj ispravi samostalni vršilac roditeljskog prava, bez obzira na njihov uzrast, Ustavni sud ne smatra faktorom koji je mogao uticati na nesprovođenje izvršenja u višegodišnjem trajanju, budući da takvo njihovo mišljenje u predmetnom izvršnom postupku nije ocenjeno na ustavnopravno prihvatljiv način.

Iz svega napred iznetog sledi da to što za četiri godine nije ostvaren nijedan kontakt između dece i roditelja koji nad njima vrši samostalno roditeljsko pravo, pri čemu su oba deteta, u međuvremenu, postala punoletn a, a posebno imajući u vidu činjenicu da izvršni sud počev od 29. marta 2022. godine, kada je mlađa ćerka još uvek bila maloletna, nije preduzeo nijednu radnju u postupku, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo ima za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe iz člana 65. Ustava, jer joj u navedenom vremenskom periodu nije om ogućeno da vrši roditeljska prava (i dužnosti) utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. Kod takvog stanja stvari, Ustavni sud je mišljenja da na ocenu o postojanju povrede prava roditelja ne mogu, pored mišljenja deteta, o čemu je napred bilo reči, uticati ni okolnosti kao što su: sukob roditelja koji su razdvojeni, mada ta okolnost, sama po sebi, ne može osloboditi nadležne organe pozitivnih obaveza da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najbolje interese deteta (videti presudu ESLjP u predmetu Grujić protiv Srbije, od 28. avgusta 2018. godine, broj predstavke 203/07, stav 65.); ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, posebno zbog nepostupanja po nalogu izvršnog suda od 29. marta 2022. godine. Bez potrebe za dodatnom elaboracijom, Ustavni sud zaključuje da se izvršni sud, u konkretnom slučaju, nije rukovodio najboljim interesima dece. Štaviše, nesumnjivo je da su interesi dece kod opisanog (ne)postupanja suda potpuno zanemareni.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 97/20 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da tokom trajanja osporenog izvršnog postupka nije ostvaren nijedan kontakt između podnositeljke ustavne žalbe i dece, što je za nju svakako predstavlja lo stalni izvor uznemirenosti, te iz razloga što dugotrajna razdvojenost između deteta i roditelja nesumnjivo proizvodi štetne posledice po njihov odnos. Takođe, punoletstvom oba deteta prestalo je pravno dejstvo izvršne isprave, zbog čega se može govoriti i o nastupanju nenadoknadivih posledica. Ova činjenica, po mišljenju Suda, u značajnoj meri utiče na visinu naknade nematerijalne štete (videti presudu u predmetu Milovanović protiv Srbije, broj predstavke 56065/10, od 8. oktobra 2019. godine, stav 141.). Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zahtevom ustavne žalbe da se Trećem osnovnom sudu u Beogradu naloži hitno postupanje u izvršnom predmetu, Ustavni sud još jednom konstatuje da je podnositeljka u vreme podnošenja ustavne žalbe ima la mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, obrati nadležnom sudu prigovorom radi ubrzavanja postupka, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnje o povredi ostalih prava i načela podnositeljka ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava roditelja. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da ukoliko je povreda člana 8. Konvencije istaknuta istovremeno sa povredom prava iz člana 65. Ustava, Sud u svojoj praksi ustavnu žalbu najčešće razmatra sa aspekta označene odredbe Ustava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti