Odluka Ustavnog suda o pravu oštećenog i svedoka na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu oštećenog N.S. u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a odbacuje u delu o pravičnom suđenju. Ustavna žalba svedoka V.S. odbačena je u celosti zbog nedostatka aktivne legitimacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . i V . S, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/10 ( ranije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu K. 13750/10 i Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 256/09 ), dok se u preostalom delu ustavna žalba istog podnosioca odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba V. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/10 (ranije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu K. 13750/10 i Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 256/09), kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu Kž.1. 442/14 od 25. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava .

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . i V . S, oboje iz Beograda podneli su Ustavnom sudu, 12. septembra 201 4. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 256/09, a kasnije pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/10, kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu Kž.1. 442/14 od 25. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Podnosioci u ustavnoj žalb i, pored ostalog, navode da prvostepeni sud u krivičnom postupku nije odlučio o naknadi troškova oštećenog N. S, niti o izmeni optužnice i pitanju naknade oštećenoj V . S, a oštećene je u krivičnom postupku zastup ao advokat, da oštećenom N . S . nisu dosuđeni troškovi krivičnog postupka ni naknada štete, iako je odštetni zahtev podnet sudu 8. jula 2010. godine a opredeljeni zahtev za naknadu štete i zastupanja advokata podnet 27. marta 2013. godine i istican sve do kraja postupka, već ga je uputio da u parničnom postupku traži čak i troškove koje je imao u krivičnom postupku , da prvostepeni i drugostepeni sud nisu odlučili o zahtevu OJT Kt. 1687/08 od 22. juna 2012. godine kojim je izmenjen dispozitiv optužnice i prekvalifikovano krivično delo nasilničkog ponašanja iz člana 344. st av 2. KZ u krivično delo lake telesne povrede iz čl ana 122. st av 2 KZ, čime je uskraćeno pravo oštećene V . S . da preuzme krivično gonjenje i samim tim povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na zabranu disk riminacije iz člana 21. st av 1. Ustava , da je u krivičnom postupku tada Prvog osnovnog suda u Beogradu sudija bez razloga odugovlačio postupak, nedozvoljeno i neopravdano odlagao glavni pretres, zbog čega su 4. jula 2013. godine pisali i ministru pravde i državne uprave.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na zabranu disk riminacije iz člana 21. stav 1. Ustava , prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. st av 1. Ustava, poništi stav 3. izreke prvostepene presude i prizna im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 13750/10 i odgovor na ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Peto opštinsko javno tužilaštvo podne lo je 8. januara 200 9. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv S.U, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično del o nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. KZ u vezi stava 1. KZ.

Istražni sudija Petog opštinsko g sud a u Beogradu 26. januara 2009. godine doneo rešenje Ki. 7/09 da se pritiv S.U. sprovede istraga.

N. S , ovde prvi podnosilac ustavne žalbe, je pred istražnim sudijom na zapisniku od 2. februara 2009. godine istakao imovinskopravni zahtev.

Peto opštinsko javno tužilaštvo podnelo je 6. marta 2009. godine optužnicu protiv S.U, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje. Postupajući sudija Petog opštinskog suda u Beogradu je glavni pretres zakazivao za 9. jun, 13. jul 2009. i 27. oktobar 2009. godine.

Od 1. januara 2010. godine, nakon reforme sudstva, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/10, gde je postupajući sudija glavni pretres zakazivao za 11. novembar 2010 , 11. april i 27. oktobar 2011. i 7. februar i 15. maj 2012. godine.

Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 27. juna 2012. godine podnelo Prvom osnovnom sudu u Beogradu izmenjenu optužnicu, tako da ista predstavlja optužni predlog protiv S.U, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo laka telesn a povred a iz čl ana 122. st av 2 . u vezi stava 1. KZ .

Nakon precizirane optužnice, postupajući sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu je glavni pretres zakazivao za 13. septembar i 25. oktobar 2012, 1. februar, 2. april, 17. jun i 3. decembar 2013. godine.

Od januara 2014. godine postupak je nastavljen pred Drugim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/1011, gde je postupajući sudija glavni pretres zakazivao za 11. februar, 13. mart, 17. april 2014. godine , kao i 14. maj 2014. godine, kada je doneta i objavljena prvostepena presuda .

Prvostepeni sud je 18 put a zakazivao glavni pretres, i to redovno, u kraćim vremenskim intervalima, ali je pretres četiri puta odložen zbog nedolaska okrivljenog, četiri puta zbog nedolaska svedoka J.M, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedanput zbog nedolaska punomoćnika ošt. advokata V. P , i jedanput zbog nedolaska oštećenog N. S . Utvrđeno je i da je sud nakon svakog nedolaska okrivljenog davao naredbu za njegovo dovođenje, kao i da je pribavio lekarske izveštaje o zdravstvenom stanju okrivljenog, a što je, pored ostalog, bio jedan od razloga za njegovo nepristupanje pretresu. Takođe, sud je doneo rešenje o novčanom kažnjavanju svedoka J.M. zbog neodazivanja sudu, kao i naredbu o dovođenju.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 13750/10 od 14. maja 2014. godine okrivljeni U.S. oglašen je krivim za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a oštećeni N . S . je , radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva , upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Beogradu Kž.1. 442/14 od 25. juna 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog U.S. i oštećenog N. S . i potvrđena prvostepena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 13750/10 od 14. maja 2014. godine.

4. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe N. S . osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bio optužen, već je imao svojstvo oštećenog. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev 2. februara 2009. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da u konkretnom slučaju navedenom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosio ca N. S . započeo 2. februara 2009. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 25. juna 201 4. godine, donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Kž.1. 442/14 , te da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak ukupno trajao pet godin a i četiri meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ukazuju na relativnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Prilikom ocene postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud redovno i u kratkim vremenskim intervalima zakazivao pretres, te da pretres nije održan četiri puta zbog nedolaska okrivljenog, četiri puta zbog nedolaska svedoka J.M, po jednom zbog nedolaska oštećenog i njegovog punomoćnika i dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pri čemu je sud nakon svakog nedolaska okrivljenog davao naredbu za njegovo dovođenje, pribavio lekarske izveštaje o zdravstvenom stanju okrivljenog, a što je, pored ostalog, bio jedan od razloga za njegovo nepristupanje pretresu. Takođe je sud doneo rešenje o novčanom kažnjavanju svedoka J.M. zbog neodazivanja sudu, kao i naredbu o dovođenju svedoka . Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da u krivičnom postupku, sa jedne strane, obezbedi poštovanje i uživanje prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, posebno okrivljenom, dok je, sa druge strane, dužnost suda i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, posebno okrivljenom.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da je bilo određenih odstupanja od redovnog zakazivanja glavnog pretresa kao u preostalom delu postupka, ali imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja , Ustavni sud zaključuje da to nije bilo od suštinskog uticaja na ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud podseća da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, po predstavci broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe razmatran pred dve sudske instance, pri čemu su nadležni sudovi ažurno postupali i preduzimali sve radnje da se postupak okonča pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ukupna dužina trajanja osporenog postupka ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovoga suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 13750/10 (ranije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu K. 13750/10 i Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 256/09) nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu ovog podnosioca odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnosilac N. S . je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 4. obrazloženja ove odluke, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u krivičnom postupku koji je okončan donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu istog podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U odnosu na podnositeljku ustavne žalbe V. S , Ustavni sud je utvrdio, da u krivičnom postupku čije trajanje osporava nije imala svojstvo oštećene, već svedoka, da osporenom presudom nije odlučivano o njenim pravima i obavezama, te samim tim nije aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u odnosu na podnositeljku V. S . odbacio ustavnu žalbu u celosti , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 2. izreke , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu oštećenog i svedoka na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti