Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu bez iscrpljivanja interne pravne zaštite

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Sud je zauzeo stav da se Uredba o platama primenjuje neposredno, te insistiranje na prethodnom iscrpljivanju interne pravne zaštite predstavlja preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danila Bulatovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danila Bulatovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2056/11 od 20. oktobra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen a prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. izreke i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7293/06 od 30. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danilo Bulatović iz Beograda je 21. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2056/11 od 20. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku u kojem je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca, a kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da mu naknadi materijalnu štetu zbog neisplaćene uvećane zarade. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u vremenskom periodu u kome potražuje materijalnu štetu bio zaposlen u Službi za otkrivanje ratnih zločina, ali za obavljanje poslova u navedenoj Službi nije mu isplaćivana uvećana zarada po osnovu Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine. Istakao je da Ministarstvo unutrašnjih poslova kao njegov poslodavac nije odgovarajućim aktom odlučio o isplati zarade u visini koja je predviđena navedenom Uredbom, a po njegovom mišljenju, poslodavac je trebao da to uradi po službenoj dužnosti. Podnosilac je zatim naveo da pravo zaposlenog na pravičnu naknadu za obavljeni rad je direktno zasnovan na Ustavu i Zakonu i ne može poslodavac da se oslobodi obaveze da izvrši isplatu zarade za obavljeni rad.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu učinjena povreda označenih prava, poništi osporen u drugostepenu presudu i odredi da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude. Tražio je naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je rešenjem tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova od 7. juna 2005. godine raspoređen na poslovima traganja za nestalim licima u Službi za otkrivanje ratnih zločina Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, a rešenjem tužene od 28. decembra 2005. godine raspoređen je na radno mesto šefa Odseka za otkrivanje krivičnih dela protiv čovečnosti međunarodnog prava u Službi za otkrivanje ratnih zločina, Uprave kriminalističke policije, a koja radna mesta pripadaju Službi za otkrivanje ratnih zločina Ministarstva unutrašnjih poslova. Plate lica koja obavljaju poslove u okviru ove službe uređena su Uredbom o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u Tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina. Podnosiocu ustavne žalbe nije priznato pravo na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu plate, zbog čega je podneo tužbu protiv tužene, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 7293/06 od 30. marta 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U ovoj prvostepenoj presudi je navedeno: da je tužena prouzrokovala štetu tužiocu jer njemu plata nije obračunata i isplaćivana u skladu sa Uredbom o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, br. 97/03 i 67/05); da je cenjen prigovor tužene da tužilac nema pravo na sudsku zaštitu, jer nije podneo prigovor protiv rešenja o koeficijentu plate, ali da to nije od značaja jer se u konkretnom slučaju navedena Uredba neposredno primenjuje u korist tužioca; da nije od značaja to što se tužilac nije prethodno obratio tuženoj za ostvarivanje pravo na uvećanu zaradu, jer se samo podnošenje tužbe ima smatrati zahtevom za plaćanje nastale štete.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2056/11 od 20. oktobra 2011. godine usvojio žalbu tužene i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženje osporene drugostepene presude je navedeno: da se tužilac u spornom periodu nije obraćao tuženoj radi priznanja svog prava na uvećanje zarade u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu plate; da je u konkretnoj situaciji, tužilac morao da zatraži zaštitu u upravnom postupku (internu zaštitu) po odredbi člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i zahteva donošenje rešenja po kome bi mu bilo priznato pravo na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu, a prema naznačenoj Uredbi i izmeni Uredbe, što on nije učinio, pa zbog toga ne može u parnici ostvarivati pravo na isplatu uvećane zarade kada to rešenjem tužene nije utvrđeno; da o takvom pravu ne može odlučivati sud, nego nadležni starešina u organu tužene kod koga je tužilac bio u radnom odnosu, a sud bi bio nadležan samo da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene ili isplatu naknade utvrđenu pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom tužene, koju je tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila isplatu.

4. Odredbama Ustava, na čije s e povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina („Službeni glasnik RS“, broj 67/03), koji je počeo da se primenjuje od 9. jula 2003. godine, je propisano da se u ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove radi otkrivanja krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona obrazuje Služba za otkrivanje ratnih zločina (u daljem tekstu: Služba) (član 8. stav 1.); da lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke, između ostalog u Službi, imaju pravo na platu koja ne može biti veća od trostrukog iznosa plate koju bi ostvarila na funkciji koju su vršila, odnosno poslovima koje su obaljala (član 17. stav 2.); da plate lica iz Službe uređuje Vlada Republike Srbije (član 17. stav 3.).

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina (“Službeni glasnik RS”, broj 135/04) je propisano da se u nazivu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina ("Službeni glasnik RS", broj 67/03) reči: "protiv učinilaca ratnih zločina" zamenjuju rečima: "za ratne zločine".

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), od 18. jula 2005. godine, je propisano, između ostalog, da se u stavu 2. član 17. izmenjenog Zakona reč: "trostrukog" zamenjuje rečju: „dvostrukog“.

Odredbom člana 2. stav 2. osnovnog teksta Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, broj 97/03), od 11. oktobra 2003. godine, propisano je da se plata, između ostalog i za lica koja su zaposlena u Službi za otkrivanje ratnih zločina, obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu plate koji su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad.

Odredbom člana 3. Uredbe o izmenama Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, broj 67/05), od 30. jula 2005. godine, noveliran je član 2. stav 2. Uredbe tako što je reč: „trostrukom“ zamenjen rečju „dvostrukom“.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrarna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud je u utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova od 7. juna 2005. godine raspoređen na poslovima traganja za nestalim licima u Službi za otkrivanje ratnih zločina, Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, a rešenjem tužene od 28. decembra 2005. godine raspoređen je na radno mesto šefa Odseka za otkrivanje krivičnih dela protiv čovečnosti međunarodnog prava u navedenoj Službi, gde je radio do 1. marta 2006. godine. Navedena Služba, koja je formirana u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, predviđena je odredbom članom 8. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, a odredbom člana 17. stav 3. navedenog zakona je predviđeno da platu zaposlenih službeni lica u Službi uređuje Vlada Republike Srbije. Aktom Vlade Republike Srbije - Uredbom o platama lica koja vrše lica funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionom jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine (u daljem tekstu Uredba) navedeno je da se ovom Uredbom uređuj u plate lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke u Službi za otkrivanje ratnih zločina (član 1.). Članom 2. stav 2. Uredbe je izričito navedeno da se plata starešine Službe i zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u Službi obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu (do 30. jula 2005. godine), odnosno u dvostrukom iznosu (od 31. jula 2005. godine) plate koju su ostvarili na funkciji, odnosno na poslovima sa kojih su stupili na rad.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom parničnom postupku tužbenim zahtevom tražio naknadu štete na ime neisplaćene plate iz člana 2. stav 2. Uredbe, koja predstavlja razliku između ostvarene plate u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, odnosno Zakonom o policiji i iznosa plate koja se utvrđuje u skladu sa članom 2. stav 2. Uredbe za vremenski period od 15. juna 2005. do 1. marta 2006. godine. Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan podnosiočev tužbeni zahtev, jer podnosilac prethodno nije iscrpeo postupak interne pravne zaštite pred nadležnim funkcionerom, te kako mu u tom postupku nije priznato pravo na uvećanu platu, to podnosiocu u parničnom postupku ne pripada pravo na isplatu naknade štete zbog uvećan e plate. Ustavni sud najpre ocenjuje da je odredbom člana 1. navedene Uredbe izričito propisano da se ovom uredbom uređuje plata zaposlenih službenih lica u Službi, što znači da se ovaj materijalnopravni propis kao lex specialis primenjuje u pogledu plata zaposlenih službenih lica u Službi. Zatim, odredbom člana 2. stav 2. Uredbe je propisano da se se plata zaposlenih službenih lica Službe obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu (do 30. jula 2005. godine), odnosno u dvostrukom iznosu (od 31. jula 2005. godine) u odnosu na platu koje je to lice imalo pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u toj Službi. Po oceni Ustavnog suda, sadržina takve odredbe Uredbe nesporno ukazuje na automatsku i bezuslovnu primenu navedenog imperativnog pravila prilikom isplate plate zaposlenom licu u Službi. Drugim rečima, Uredba predstavlja neposredni pravni osnov za isplatu plate podnosiocu, a sam akt nadležnog funkcionera povodom priznavanja navedenog prava u tom slučaju imao bi čisto deklarativno-sprovedbeni karakter.

Podnosilac ustavne žalbe je na osnovu rešenja tužene kojim je raspoređen na rad u Službi stekao pravo na platu iz odredbe člana 2. stav 2. Uredbe, znači postoji pojedinačni akt nadležnog funkcionera koji ga ovlašćuje na određeno materijalno pravo iz radnog odnosa – na platu iz navedenog materijalnog propisa. Zatim, odredbom člana 2. stav 2. Uredbe izričito je navedeno da se plata lica u Službi obračunava i isplaćuje u određenom uvećanom iznosu u odnosu na platu koje je to lice imalo pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Službi. Po oceni Ustavnog suda, sadržina navedene odredbe Uredbe tačno određuje platu zaposlenom službenom licu u Službi, te stoga ne postoji potreba za vođenjem posebnog postupka radi utvrđenja njenog tačnog iznosa. Naime, plata iz člana 2. stav 2. Uredbe predstavlja već ostvarenu platu koju je zaposleno službeno lice imalo pre angažovanja u Službi, koja se uvećava u određenom iznosu. Ustavni sud pri tome naglašava da je navedenom odredbom Uredbe tačno određeno u kom iznosu se uveća već ostvarena plata za tačno određeni vremenski period, trostruko uvećanje ranije ostvarene plate do 30. jula 2005. godine, odnosno dvostruko uvećanje ranije ostvarene plate od 31. jula 2005. godine. Na osnovu svega navedenog, ništa nije prepušeno diskrecionoj oceni nadležnog funkcionera prilikom utvrđivanja plate zaposlenom licu u Službi i on je ovlašćen samo da konstatuje elemente potrebne za utvrđenje plate podnosiocu kroz jednu deklaratornu odluku, ali ne i suštinski da odlučuje o tome. Naime, rešenjem tužene kojim je podnosilac raspoređen u Službi on je stekao pravo na platu iz člana 2. stav 2. Uredbe, a što se tiče same plate, ona je tačno određena Uredbom, tako što je određen sam iznos plate koji se uvećava (ostvarena plata) i koji je obim tog uveđanja u određenim vremenskim periodima (trostruko uvećanje do 30. jula 2005. godine, odnosno dvostruko uvećanje od 31. jula 2005. godine).

Ustavni sud zatim ukazuje da je odredbom člana 3. stav 5. Uredbe propisano da se dodaci na platu utvrđeni zakonom zaposlenom kome se plata utvrđuje ovom uredbom, obračunavaju u skladu sa zakonom, drugim propisima i kolektivnim ugovorom. Ovakvom odredbom Uredbe napravljena je razlika između plate koje se utvrđuje zaposlenom u smislu člana 2. stav 2. Uredbe i dodataka na takvu platu. Istovremeno je napravljena razlika u pogledu načina ostvarivanja ove dve vrste novčanog potraživanja iz radnog odnosa, time što je za dodatke na platu iz Uredbe izričito propisano da se ostavaruju u skladu sa zakonom i drugim materijalnim propisom, što znači obavezu prethodnog vođenj a postupka za pružanje interne pravne zaštite za priznavanje dodataka na platu , a što nije navedeno za samu platu iz Uredbe. Ovo pravilo materijalnog propisa predstavlja još jedan argument u prilog tome da se plata iz navedene odredbe Uredbe ostavaruju na osnovu same Uredbe.

Ustavni sud je imao u vidu sam član 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13 - Odluka US ), koji propisuje da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom. Radi se o jednom svojevrsnom pravnom sredstvu koje mora državni službenik da koristi pre obraćanja redovnom sudu. Međutim, kada je reč o pravilu iscrpljivanja pravnih sredstava, Ustavni sud ukazuje da je od suštinskog značaja da se vodi računa o konkretnim okolnostima svakog pojedinačnog predmeta, a to znači da nije od značaja samo postojanje pravnog sredstva, već kako funkcioniše to pravno sredstvo u konkretnom slučaju. Naime, osnovni tekst samog Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine je u članu 17. stav 2. odredio da zaposlena službena lica u Službi imaju pravo na platu koja ne može biti veća od trostrukog iznosa plate koju bi ostvarila na funkciju koju su vršila, odnosno poslovima koje su obavljala. Ovom zakonskom odredbom je bilo dopušteno uvećanje plate najviše do trostrukog iznosa. U takvoj situaciji bi postojala potreba da se posebnim rešenjem nadležnog funkcionera odredi u kom tačnom iznosu se vrši uvećanje plate. Međutim, u članu 17. stav 3. istog zakona je izričito navedeno da platu iz člana 17. stava 2. navedenog člana zakona uređuje Vlada Republike Srbije. U skladu sa navedenom zakonskom odredbom, Vlada Republike Srbije je donela Uredbu kojom je u članu 2. stav 2. propisano da se plata zaposlenih službenih lica u Službi obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu ranije ostvarene plate. Ovom odredbom Uredbe je tačno određeno u kom iznosu se vrši uvećanje plate. Na ovaj način funkcioneru državnog organa nije ostavljeno da diskreciono odluči u kom se iznosu se vrši uvećanje plate, jer je to propisano samom Uredbom, a ovo uvećanje se odnosi na ostvarenu platu koju je podnosilac imao pre angažovanja u Službi. Kasnijim novelama Zakonom je propisano uvećanje do dvostrukog iznosa plate, a Uredbom je propisano da se plata isplaćuje u dvostrukom iznosu već ostvarene plate. Zatim, Ustavni sud ocenjuje da plata iz člana 2. stav 2. Uredbe u suštini za podnosioca ne predstavlja novo suštinsko materijalno pravo iz radnog odnosa koje mora da bude priznato pojedinačnim aktom nadležnog funkcionera, s obzirom na to da njegova plata iz Uredbe predstavlja već ranije ostvarenu platu koja se uvećava za tačno određeni iznos. Stoga, u ovoj izuzetnoj situaciji, po oceni Ustavnog suda, ne može se primeniti član 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

S druge strane insistiranje na poštovanju člana 71. navedenog zakona bi predstavljao formalistički pristup redovnog suda, jer u postupku interne pravne zaštite podnosiocu ustavne žalbe se ne bi pružala delotvorna i istinska pravna zaštita. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je na osnovu rešenja tužene o raspoređivanju u Službi priznato pravo na platu iz Uredbe, a samom Uredbom je tačno određeno koji iznos plate se uvećava i koliko tačno iznosi uvećanje plate i rešenje nadležnog funkcionera povodom priznavanja prava podnosiocu na uvećanje plate u trostrukom, odnosno u dvostrukom iznosu bi imao samo deklarativni karakter. Ustavni sud ocenjuje da se pravilo iscrpljivanja pravnih sredstava, odnosno pravnih mehanizma ima primeniti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma (videti presudu Evropske komisije Ringeisen protiv Austrije , od 16. jula 1971. godine, stav 89, serija A broj 13), a u konkretnom slučaju insistiranje na naveden om član u zakona bi predstavljalo očigledni formalizam na štetu podnosioca.

Na kraju, Ustavni sud ukazuje da postoji još jedan razlog zbog čega je norma iz člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima neprimenljiva u konkretnom slučaju. Naime, u predmetnom parničnom postupku odlučivano je formalnopravno o naknadi štete zbog neisplaćene plate za obavljeni rad (a ne o dodacima na platu ili drugim novčanim potraživanjima iz radnog odnosa). Nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radnopravnog odnosa ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, navedeno pravo mora da uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom na to da se ovde radi o jednom Ustavom zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava – pravičnoj naknad i za rad. Pravo na platu za obavljeni rad predstavlja najvažnije imovinsko pravo za zaposleno lice, zbog čega u potpunosti preteže privatnopravni element nad javnopravnim elementom u radnom odnosu u kom je država poslodavac, te ovo pravo uživa direktnu sudsku pravnu zaštitu. Radi se o jednom pravu iz radnog odnosa čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima, za razliku od drugih prava iz radnog prava - dodaci na platu ili druga novčana potraživanja iz radnog odnosa (troškovi prevoza, topli obrok, regres) za čije ispunjenje je potrebno da se ostvare određeni zakonski i drugi uslovi , čije postojanje diskreciono ceni nadležni funkcioner u postupku interne pravne zaštite kroz donošenje konačnog i pravnosnažnog rešenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je ocena drugostepenog suda, prema kojoj je podnosilac morao da traži zaštitu u upravnom postupku (internu pravnu zaštitu), u smislu odredbe člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i zahteva donošenje rešenja po kome bi mu priznato uvećanje plate u trostrukom, odnosno u dvostrukom iznosu, a što on nije učinio, zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da je time podnosiocu učinjena povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Imajući napred izneto u vidu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2056/11 od 20. oktobra 2011. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7293/06 od 30. marta 2009. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od presude koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke ove odluke.

8. Kako parnični postupak nije okončan u celini, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke ove odluke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić