Odbijanje ustavne žalbe povodom poništaja rešenja o dodeli stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući odluke redovnih sudova o zakonitosti poništaja rešenja o dodeli stana. Rešenje je doneo nenadležan organ u nezakonitom postupku, te je ono ništav akt koji ne proizvodi pravno dejstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Dodevskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Draga Dodevskog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2204/07 od 7. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 481/08 od 4. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drage Dodevski iz Beograda je 13. maja 2009. godine, preko punomoćnika Ljiljane Drnda, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Komisije za stambena pitanja Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije broj 36-2455/02 od 25. decembra 2002. godine stavljeno van snage pravnosnažno rešenje direktora Savezne uprave carina D-53/1 od 24. marta 1997. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe, radniku Savezne uprave carina, dodeljen u zakup predmetni stan i isti je obavezan da isprazni stan od lica i stvari i preda Saveznoj direkciji za imovinu Savezne Republike Jugoslavije; da je podnosilac ustavne žalbe protiv navedenog rešenja podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je prvostepeni sud usvojio njegov tužbeni zahtev i poništio predmetno rešenje; da je prvostepena presuda preinačena osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu, te da je revizija izjavljena protiv presude drugostepenog suda odbijena osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije; da je Okružni sud u Beogradu svoju odluku doneo na osnovu "ad hok teorijsko – pravnih stavova", a ne na osnovu zakona, te da je odluka suprotna tada važećim propisima; da, iako je po mišljenju podnosioca, u konkretnom slučaju, za poništaj akta o dodeli stana jedino nadležan redovni sud, ukoliko je Savezna vlada mogla da odlučuje o valjanosti akta o dodeli stana, onda se na konkretnu pravnu situaciju morao primeniti Zakon o opštem upravnom postupku, odnosno odredba člana 253. stav 1. tačka 1) Zakona, te je rešenje o stavljanju van snage pravnosnažnog rešenja moralo biti doneto u roku od pet godina, što u konkretnoj pravnoj situaciji nije slučaj; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome što su sudovi svoje odluke zasnovali na sopstvenim pravnim shvatanjima koja ne mogu biti izvor prava, a ne na zakonu, što su u svojim odlukama uvodili "vanzakonske kategorije – nepostojeći akt i stavljanje van snage", te što su u pitanju "oportunističke političke odluke", a ne sudske odluke zasnovane na zakonu; da se povrede načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava ogledaju u tome što je podnosilac ustavne žalbe stavljen u različit položaj u odnosu na 107 svojih kolega kojima su stanovi dodeljeni takođe od strane direktora Savezne uprave carina i čija su rešenja konvalidirana od strane komisije Savezne vlade. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene pojedinačne akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem direktora Savezne uprave carina broj D. 53/1 od 24. marta 1997. godine podnosiocu ustavne žalbe je dodeljen na korišćenje u zakup na neodređeno vreme predmetni stan.

Rešenjem Komisije za stambena pitanja Savezne vlade Republike Jugoslavije broj 36-2455/2002 od 25. decembra 2002. godine stavljeno je van snage rešenje D. 53/1 od 24. marta 1997. godine i obavezan je podnosilac ustavne žalbe da isprazni stan od svih lica i stvari i stan preda Saveznoj direkciji za imovinu Savezne Republike Jugoslavije.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Prvostepeni sud je 13. marta 2007. godine doneo presudu P1. 99/05, kojom je usvojen tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje Komisije za stambena pitanja Savezne vlade Republike Jugoslavije broj 36-2455/2002 od 25. decembra 2002. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu Gž1. 2204/07 od 7. novembra 2007. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja Komisije za stambena pitanja Savezne vlade Republike Jugoslavije broj 36-2455/2002 od 25. decembra 2002. godine, sa obrazloženjem da je rešenje o dodeli stana doneo nenadležni organ, te da je takva odluka pravno nepostojeći akt, koji u pravnom saobraćaju ne proizvodi pravno dejstvo, pa odluka kojom se jedan takav akt stavlja van snage ima samo deklarativan karakter.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv presude drugostepenog suda izjavio reviziju, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 481/08 od 4. marta 2009. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan i za svoju odluku, po oceni Vrhovnog suda Srbije, dao jasne i dovoljne razloge; da je rešenje o dodeli stana doneo direktor Savezne uprave carina, a ne Komisija za stambena pitanja koja je jedina bila nadležna za donošenje takvih odluka, te je predmetno rešenje o dodeli stana nezakonito, a time i ništav pravni akt; da je, u konkretnom slučaju, izostalo oglašavanje za dodelu stana, utvrđivanje liste redosleda rešavanja stambenih pitanja zaposlenih lica u saveznim organima, usled čega je usledila nemogućnost da se trećim licima omogući kao zainteresovanima da učestvuju u dodeli stana, a time je izostalo i preispitivanje zakonitosti odluke o dodeli stana tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, po eventualnim prigovorima drugih lica; da bi se u situaciji da je stan dodeljen po okončanom postupku raspodele u konkurenciji svih zainteresovanih lica moglo govoriti da je pravnosnažnošću rešenja o dodeli stana tužiocu prestala mogućnost preispitivanja zakonitosti takve odluke u ovoj vrsti postupka, dok je, međutim, u konkretnom slučaju rešenje o dodeli stana doneto van bilo kakvog postupka raspodele, niko od eventualno zainteresovanih lica nije ni mogao da ukaže na moguću nezakonitost takvog rešenja, jer je rešenje doneto na način koji nije bio izložen i dostupan javnosti.

4. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je odluku o stavljanju van snage rešenja o dodeli predmetnog stana doneo nenadležni organ, a koju činjenicu, po njegovom mišljenju, ni Okružni sud u Beogradu, niti Vrhovni sud Srbije koji je odlučivao o reviziji, nisu cenili. Naime, podnosilac ustavne žalbe ističe da su sudovi svoje odluke zasnovali na "sopstvenim pravnim shvatanjima", a ne na zakonu.

Ocenjujući ove navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li je osporenim presudama povređeno ili uskraćeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Ustavni sud pri tome ukazuje da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2204/07 od 7. novembra 2007. godine, a koja je potvrđena osporenom revizijskom odlukom Vrhovnog suda Srbije Rev. 481/08 od 4. marta 2009. godine, preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za poništaj rešenja o stavljanju van snage rešenja o dodeli stana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude donete od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku, na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje dato u osporenim presudama, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, po oceni Ustavnog suda, pravilno je postupio Okružni sud u Beogradu tako što je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan, a koja odluka je potvrđena i osporenom revizijskom presudom. Ovo iz razloga što je rešenje o dodeli stana podnosiocu ustavne žalbe doneo nenadležni organ i u nezakonito sprovedenom postupku. U konkretnom slučaju, rešenje o dodeli stana je doneo direktor Savezne uprave carina, a ne Komisija za stambena pitanja koja je jedina bila nadležna za donošenje takvih odluka, saglasno tada važećem Zakonu o imovini Savezne Republike Jugoslavije i podzakonskim aktima, a pored toga je izostalo i oglašavanje za dodelu predmetnog stana, utvrđivanje liste redosleda rešavanja stambenih pitanja zaposlenim licima u saveznim organima i nije data mogućnost trećim licima da učestvuju u postupku dodele stana. Na taj način, zainteresovanim licima nije data mogućnost da, ukoliko smatraju da je nezakonita odluka o dodeli stana, podnesu najpre prigovor protiv te odluke, a potom i da po pravnosnažnosti te odluke, pokrenu radni spor, podnošenjem tužbe nadležnom sudu, u zakonom propisanom roku. S tim u vezi, iako je u nadležnosti redovnog suda u radnom sporu bilo da predmetnu odluku o dodeli stana poništi kao nezakonitu, ova mogućnost zbog nereprezentativnosti sprovedenog postupka raspodele nije postojala. Imajući u vidu navedeno, iako je predmet spora u osporenom parničnom postupku bio poništaj rešenja Komisije kojim je odluka o dodeli stana stavljena van snage, u predmetnom postupku je kao prethodno pitanje cenjena i valjanost samog akta o dodeli stana. Sudovi su utvrdili da je Komisija za stambena pitanja, kao jedini organ koji je bio nadležan da donosi odluke o dodeli stana u zakup zaposlenim u saveznim organima, svojom odlukom stavila van snage odluku koju je doneo nenadležni organ bez zakonito sprovedenog postupka i da ova odluka Komisije, u suštini, ima deklarativno dejstvo, jer se njome uklanja iz pravnog poretka akt koji je, zbog načina donošenja i zbog toga što je donet od strane nenadležnog organa, ništav akt, koji kao takav ne može proizvoditi nikakva pravna dejstva, niti protekom vremena može zadobiti pravnu valjanost.

S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na tome da je stavljen u različit položaj u odnosu na 107 svojih kolega kojima su stanovi dodeljeni takođe od strane direktora Savezne uprave carina i čija su rešenja konvalidirana od strane komisije Savezne vlade. Ustavni sud je utvrdio da uz ustavnu žalbu nisu pruženi dokazi da su sudovi ili drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama različito postupali, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od svega navedenog, a krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nisu povređena prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić