Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi naknade štete, pokrenut 2004. godine, trajao je skoro jedanaest godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, što predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7160/2015
14.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5562/11 (inicijalno pr edmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9620/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P . iz Novog Sada je , 4. novembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu proti v presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž . 1819/15 od 17. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je , između ostalog, nave o: da je parnični postupak započeo 23. decembra 2004. godine, a da je pravnosnažno okončan 17. septembra 2015. godine, iz čega proizlazi da je trajao više od deset godina, a čime mu je, kao tužiocu , povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku. U prilog tvrdnji da mu je pravo na pravično suđenje povređeno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1819/15 od 17. septembra 2015. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu , podnosilac je naveo da je prvostepeni sud odbio da koristi u postupku službenu belešku tuženog T. S, datu pred OUP Vrbas od 11. avgusta 2003. godine, kojom prilikom je tuženi T. S. u potpunosti i iskreno izneo informacije koje je imao o prethodnom događaju, u kojem je priznao činjenično stanje onako kako je to u tužbi tvrdio tužilac; da je prvostepeni sud odbio da koristi u postupku ovu službenu belešku iz razloga što se radi o obaveštenju datom od građanina, van parničnog postupka, iz razloga što su kasnije date izj ave u toku parničnog postupka, te da redovni sudovi nisu smeli da poklone veru iskazu T. S, iz razloga što je suprotan izjavi koju je sam dao u OUP Vrbas.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena označena prava, da poništi drugostepenu presudu u osporenom delu, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra i materijalne štete u iznosu od 849.375,00 dinara , koj u opredeljuje u visini parničnih troškova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spis e predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5562/11 (inicijalno pr edmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9620/04) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Tužilac J. P . iz Novog Sada , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. decembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, protiv tuženih M. M. i T. S, radi naknade štete prouzrokovane uginućem golubova pismonoša. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 9620/04.

Do donošenja prvostepene presude zakazana su 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno neured nog pozivanja svedoka, i tri zato što veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku.

Sud je ročišta zakazivao u periodima od po nekoliko meseci, a u periodu od godinu dana, od 23. oktobra 2007. do 7. oktobra 2008. godine, nije održano nijedno ročište, zbog veštačenja. Naime, sud je doneo čak tri rešenja o određivanju veštaka i predmeta veštačenja, ali određeni sudski veštaci nisu prihvatili da veštače, tako da je tek treće određeni veštak obavio veštačenje i dostavio sudu nalaz sa mi šljenjem, nakon čega je održano ročište od 7. oktobra 2008. godine. U sprovedenom dokaznom postupku sud je izvršio uvid u obimnu pismenu dokumentaciju, nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke i mišljenje veštaka Fakulteta v. Univerziteta u Beogradu, odgovore navedenih veštaka, saslušao svedoke i tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 196/2010.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 196/2010 od 19. jula 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade materi jalnu štetu i obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 10750/10 od 19. maja 2011. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je usled pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ponovni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5562/2011.

Do donošenja presude zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam ročišta nije održano, i to tri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a četiri zbog obustave rada, odnosno štrajka advokata (25. juna, 19. septembra, 24. oktobra i 5. decembra 2014. godine, tako da je sledeće ročište sud održao nakon devet meseci, 27. marta 2015. godine). U sprovedenom dokaznom postupku obavljena je dopuna ekonomskog veštačenja, saslušani su predloženi svedoci i tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5562/2011 od 12. maja 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade materijalnu štetu i obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove u iznosu od 1.820.750,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1819/15 od 17. septembra 2015. godine, donetom u žalbenom postupku, prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke o tužbenom zahtevu, preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove u iznosu od 1.240.875,00 dinara i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

U obrazloženju ove drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da bi okolnosti na koje tužilac posebno ukazuje u žalbi, čak i da su utvrđene suprotno od načina na koji ih je utvrdio prvostepeni sud, ostale na nivou indicija, koje ne bi sa dovoljnom pouzdanošću dokazale radnje tuženih kojima su prouzrokovali štetu tužiocu; da tužilac nije dokazao da mu je tuženi M. poslao otrovno sredstvo da bi njima kupao golubove; da nije dokazao ni da mu je otrovno sredstvo predao tuženi S, svesno i voljno u meri koja bi bila od značaja za postojanje njegove krivice – namere, grube ili lake nepažnje; da sa druge strane, stoji propust tužioca, bez kojeg ni predaja otrovnog sredstva od strane tuženog S . ne bi dovela do štetnih posledica da se tužilac ponašao pažljivo i sa prosečnom pažnjom, a kamoli sa pažnjom dugogodišnjeg odgajivača golubova; da sve i da je dokazao da su mu opasnu stvar predali tuženi, do štete ne bi došlo da je tužilac postupao sa potrebnom pažnjom; da se ne može smatrati da je tužilac postupao sa potrebnom pažnjom kada je upotrebio sredstvo iz ambalaže bez etikete, kad nije primetio na foliji ispod poklopca ime originalnog proizvođača – što je veterinar odmah primetio, kad je video da sredstvo nema ranija svojstva (čak je dodao još vode jer je sredstvo imalo neprijatan miris) i okupao sve golubove iako je video da se ne ponašaju očekivano, te da se ponašao sa potrebnom pažnjom, tužilac bi prekinuo posledični niz između isporuke robe i štete, pa do nje ne bi ni došlo.

Iz svega navedenog, primenom pravila o teretu dokazivanja drugostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao da su mu tuženi pričinili štetu, odnosno nije dokazao uzro čno-posledičnu vezu između radnji tuženih i štete koja je za tužioca nastala usled uginuća golubova, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 5. oktobra 2015. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 23. decembr a 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1819/15 od 17 . septembra 2015. godine, iz čega proizlazi da je po stupak trajao deset godina i devet meseci .

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 23. decembra 2004. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca .

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri, pre svega, činjenično složen , imajući u vidu da su u dokaznom postupku sprovedena dva veštačenja i dopune veštačenja, radi utvrđivanja činjenica na okolnosti naveden e u tužbi, koje su bile od značaja za presuđenje .

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da postupanje nadležnih sudova nije bilo efikasno, ni delotvorno. Ovakav zaključak Sud je izveo imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta nakon više od pet godina od podnošenja tužbe. Pri tom e, Sud je imao u vidu da prvostepeni sud godinu dana nije održao ročište zbog veštačenja, odnosno da je tri puta određivao veštaka koji će obaviti veštačenje, i to zbog specifičnosti predmeta veštačenja (utvrđivanje kolika je naknada štete zbog uginuća golubova pismonoša), zbog čega se to vreme ne može staviti na teret parničnom sudu. Prvostepena presuda je ukinuta zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Međutim, prvostepeni sud je sledeću presudu u ponovnom postupku doneo nakon četiri godine od vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Postupak je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1819/15 od 17. septembra 2015. godine.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je imao legitiman interes da sud u primerenom roku okonča predmetnu parnicu koju je vodio u svojstvu tu žioca, radi naknade štete zbog uginuća golubova. Međutim, Sud je imao u vidu da prvostepeni sud nije održao četiri uzastopna ročišta zbog štrajka advokata, odnosno zato što je punomoćnik tužioca pred svako od zakaznih ročišta , obav eštavao sud da neće pristupiti na ročište, jer je saglasno Odluci Advokatske komore Srbije bio dužan da učestuje u generalnoj obustavi rada, tako da se period od devet meseci, kada sud nije držao ročišta, ne može staviti na teret sudu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osno vnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5562/11 (inicijalno predmet Opš tinskog suda u Novom Sadu P. 9620/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, određenu činjeničnu složenost predmeta spora i navedene okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu. Ustavni sud smatra da dosuđeni novča ni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete u iznosu od 849.375,00 dinara , koji iznos predstavlja razliku u visini dosuđenih troškova postupka koje je obavezan podnosilac da plati , Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1819/15 od 17 . septembra 2015. godine, u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5562/11 od 12. maja 2015. godine, Ustavni sud ističe da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takođe utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljne i jasne razloge kada je, primenom pravila o teretu dokazivanja, ocenio da tužilac nije dokazao da su mu tuženi pričinili štetu, odnosno nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između radnji tuženih i štete koja je za tužioca nastala usled uginuća golubova, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Stoga ustavn a žalb a ne sadrži ustavnopravno prihvatljiv e razlo ge za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenog dela presude kojim je tužbeni zahtev odbijen.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti