Odluka o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora okrivljenima za teško ubistvo
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da su rešenja o produženju pritvora zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava. Nadležni sudovi su naveli relevantne i dovoljne razloge koji opravdavaju pritvor zbog uznemirenja javnosti koje bi moglo ugroziti vođenje postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . i R . R, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R . i R . R . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 413/14 od 1. avgusta 2014. godine i Kv.Po1. 442/14 od 29. avgusta 2014. godine i protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 325/14 od 12. avgusta 2014. godine i Kž2.Po1.351/14 od 11. septembra 2014. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. R . i R . R, obojica iz Beograda , su 11. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Z . D . N, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 413/14 od 1. avgusta 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 325/14 od 12. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na slobodu, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja, prava na pretpostavku nevinosti i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-7161/2014.
M. R . i R . R . su 15. oktobra 2014. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 442/14 od 29. avgusta 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 351/14 od 11. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na slobodu, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja, prava na pretpostavku nevinosti i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-7824/2014.
Ustavni sud je, imajući u vidu da su u oba predmeta isti podnosioci koji osporavaju rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-7824/2014 spisima predmeta Už-7161/2014, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).
Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da je osporenim rešenjima prema njima produžen pritvor na osnovnu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, nakon što su prethodna dva puta po žalbama ukidana prvostepena rešenja. Smatraju da je u osporenim rešenjima, uprkos nalozima iz prethodnih rešenja „potpuno izostao opis različitih uloga svakog od okrivljenih u ovom postupku i ponovo nije postupljeno po primedbama“.
Podnosioci povredu prava na slobodu iz člana 27. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasnivaju na sledećim tvrdnjama: da osporena rešenja „ne sadrže ni jedan razlog iz koga bi se moglo zaključiti da je pritvor neophodno potreban radi voćenja krivičnog postupka, te i u ovom delu predstavljaju neobrazložene sudske odluke kojima se flagrantno krše prava na slobodu i bezbednost podnosilaca“; da „ni jedno od ovde osporenih rešenja ne daje odgovor na suštinsko pitanje koje bi opravdalo eventualno dalje trajanje pritvora po ovom zakonskom osnovu, a to je kako bi, na koji način, puštanjem okrivljenih M. R . i R . R . na slobodu, uznemirenje javnosti ugrozilo nesmetano, a kako pravično vođenje krivičnog postupka“ iz čega zaključuju da su „ove odluke neobrazložene, predstavljaju arbitrerno lišenje slobode ovde podnosilaca Ustavne žalbe, bez zakonom propisane sadržine i bez Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku predviđenih razloga“; da „odluke o pritvaranju podnosilaca koje su predmet ove žalbe ne sadrže obrazloženje na koji način bi to nesmetano vođenje postupka moglo biti otežano ili osujećeno“; da je „dužnost suda da navede i objasni na koji način bi puštanjem okrivljenih na slobodu došlo do narušavanja javnog reda i mira koje bi ugrozilo nesmetano vođenje krivičnog postupka“.
Povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 1. Ustava podnosioci zasnivaju na sledećim tvrdnjama: da su u pritvoru od 14. januara 2014. godine i to, prvo iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku; da su „vremenom otklonjeni zakonski razlozi za pritvor po osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, a da su sada u pritvoru iz razloga propisanog tačkom 4) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku; da „ni posle skoro punih devet meseci trajanja pritvora, istraga nije okončana iako, kako je već više puta rečeno i kako to nesumnjivo proizilazi iz spisa predmeta, u ovom postupku istraga suštinski traje od 1999. godine“; da „ne postoji opravdana sumnja da su okrivljeni M. R . i R . R . izvršili ma koje krivično delo, zbog čega je optužnica, iako formalno podignuta, vraćena na dopunu istrage“, te da „optužnica nije mogla biti potvrđena zbog veoma ozbiljnih propusta koji ukazuju da je ovaj istražni postupak zapravo na početku“; da su „obzirom da optužnica ne postoji i da je vraćena na dopunu istrage i da se ovaj postupak nesporno i dalje nalazi u fazi istrage“, direktno prekršene odredbe člana Z1. stav 1. Ustava, koje „regulišu ograničeno trajanje pritvora u ovoj fazi postupka“; da je „apsolutno nemoguće da se za 15 godina ne prikupi dovoljno dokaza za podizanje optužnice, pa se pritvor u fazi prikupljanja dokaza koja toliko dugo traje pokazuje kao ustavnopravno potpuno neprihvatljiv“; da „podizanje optužnice nije bilo opravdano i na zakonu zasnovano, te budući da je ista vraćena na dopunu istrage, ona ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, pa ne može ni biti zakonski osnov za dalje trajanje pritvora u istrazi, preko zakonskog ograničenja od šest meseci“; da „sa ove distance proizlazi da je podizanje neosnovane optužnice samo poslužilo kao osnov da se pritvor neograničeno produžava u istrazi, što nije u skladu sa Ustavom“, iz čega podnosioci zaključuju da su „prekršene i obaveze organa koji vodi postupak da se trajanje istog svede na najkraće moguće vreme“.
U ustavnoj žalbi podnosioci ističu i povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, smatrajući, pored ostalog, da je „krajnje nerazuman rok od 15 godina, koliko razni organi postupka proveravaju različitim (što dozvoljenim, što nedozvoljenim) metodama stepen njihove umešanosti u ubistvo novinara S.Ć, a da smo pri tome i dalje na početku istrage“. Ističu da „bez obzira da li su u postupku imali ulogu okrivljenih, osumnjičenih ili građana, stoji nesporna činjenica da podnosioci ove ustavne žalbe već 15 godina trpe posledice vođenja postupka, jer se sve vreme u medijima spekuliše sa stepenom njihove umešanosti, pa i krivice“. Konačno, podnosioci navode da su „promovisani u status okrivljenih u ovom postupku i utamničeni bez ijednog jedinog na zakonu zasnovanog razloga“, kao i da „su svi „razumni rokovi odavno potrošeni i pritvor je nakon ovoliko vremena samo kazna i ništa drugo osim toga“. Povredu posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na tvrdnji se „kroz napred već obrazloženo neprimereno dugo trajanje ovog postupka, uočava i povreda prava okrivljenih da im se sudi bez odugovlačenja“, što je „posebno uočljivo na primeru svedoka V.L...koji je ispitan tek u postupku dopune istrage...“. Podnosioci zaključuju da se „kroz ovu jednu činjenicu, vidi da Tužilaštvo za organizovani kriminal istragu ne sprovodi ni brzo, ni efikasno, ni u razumnom roku, a svakako ni bez odugovlačenja, pa je svako dalje insistiranje na pritvoru krajnje neopravdano“.
Povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava, podnosioci ustavne žalbe obrazlažu time da se u osporenim rešenjima „etiketiraju kao otkriveni izvršioci“, odnosno da je prvostepenom rešenju navedeno da su „...tek nakon 15 godina od izvršenja krivičnog dela otkriveni izvršioci...“, što drugostepeni sud ne sankcioniše.
Konačno, podnosioci ustavne žalbe ističu i da im je povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer „drugostepeni sud nije cenio žalbene navode kojima je ukazano na činjenicu da u prvostepenom rešenju nisu otklonjene primedbe na koje je drugostepeni sud prethodno već ukazao i čije je otklanjanje naložio“, iz čega zaključuju da „drugostepeno rešenje ne sadrži ocenu žalbenih navoda i samim tim žalba nije delotvoran pravni lek, dvostepenost se pretvara samo u formalno pravo“.
Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i „naloži otklanjanje utvrđenih povreda“, dosudi „traženu naknadu“ i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takođe, tražili su i naknadu troškova pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno kili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak
Naredbom o dopuni naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal KTI. 3/14 od 14. januara 2014. godine, podnosiocu ustavne žalbe M. R . stavljeno je na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u podstrekavanju iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 23. Osnovnog krivičnog zakona, dok je podnosiocu R . R . stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona.
Tužilaštvo za organizovani kriminal je protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu Kto. 22/14 dana 6. juna 2014. godine zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i dr. Navedena optužnica je vraćena Tužilaštvu za organizovani kriminal rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 293/14 od 9. juna 2014. godine, sa nalogom da u roku od tri dana od dana prijema rešenja ispravi uočene nedostatke, po kom rešenju je Tužilaštvo za organizovani kriminal postupilo isti dan (9. juna 2014. godine) podnošenjem optužnice Kto. 22/14.
Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je pristupilo ispitivanju optužnice, te je 22. jula 2014. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i pisane odgovore na optužnicu, doneo rešenje Kv.Po1. 387/14 kojim je naložilo Tužilaštvu za organizovani kriminal da u roku od tri dana donese naredbu o dopuni istrage radi boljeg razjašnjenja stvari i prikupljanja određenih dokaza, a sve u cilju ispitivanja osnovanosti optužnice.
Tužilaštvo za organizovani kriminal je 24. jula 2014. godine donelo naredbu o dopuni istrage.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kpp.Po1. 3/14 od 15. januara 2014. godine na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji im se računa od 14. januara 2014. godine kada su lišeni slobode.
Pritvor je potom podnosiocima ustavne žalbe, na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, produžen rešenjima sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kpp.Po1. 3/14 od 12. februara 2014. godine i od 14. marta 2014. godine.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kr.Po1. 2/14 od 10. aprila 2014. godine pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen za još dva meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbi preinačeno rešenjem istog suda Kž2.Po1. 164/14 od 29. aprila 2014. godine, tako što je otklonjen zakonski osnov iz tačke 1) navedenog člana, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana.
Nakon podignute optužnice pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen za najduže 30 dana rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po.1. 292/14 od 6. juna 2014. Godine, na osnovu odredba člana 211. stav 1. tač. 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje je preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 245/14 od 19. juna 2014. godine, tako što je otklonjen zakonski osnov iz tačke 2) navedenog člana, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 343/14 od 4. jula 2014. godine je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za najduže 30 dana na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbama ukinuto 17. jula 2014. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 283/14.
U ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 18. jula 2014. godine doneo rešenje Kv.Po1. 385/14 kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžio pritvor za najduže 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbama ukinuto 31. jula 2014. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 304/14.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 413/14 od 1. avgusta 2014. godine je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za najduže 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku. U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja o produženju pritvora je navedeno: da postoji opravdana sumnja da su podnosioci ustavne žalbe izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je propisana kazna zatvora od preko deset godina, pri čemu su „način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja istog doveli do takvog uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“; da se „način izvršenja krivičnog dela ogleda u postojanju opravdane sumnje da je konkretno krivično delo izvršeno u toku dana, u centru grada, na prometnom mestu gde se nalazi veći broj ljudi, što ukazuje na posebnu surovost i drskost u nameri izvršenja krivičnog dela koje im se stavlja na teret, dok se težina posledice izvršenja krivičnog dela ogleda u lišenju života pokojnog S.Ć, vlasnika, direktora i odgovornog urednika dnevnog lista D . T . i nedeljnika E .“; da „kada se način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja istog dovedu u vezu sa činjenicom da su okrivljeni M. R . i R . R . u inkriminisanom vremenskom periodu bili pripadnici Resora državne bezbednosti, tačnije da je reč o državnim službenicima koji su bili dužni da štite javni poredak Republike Srbije, da je krivično delo koje se okrivljenima stavlja na teret optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal izvršeno 1999. godine, da su tek nakon 15 godina od izvršenja krivičnog dela otkriveni izvršioci, to je vanpretresno krivično veće na stanovištu da sve napred navedene okolnosti u svojoj sveukupnosti, i u odnosu na svakog od okrivljenih ponaosob čine aktualnim inkriminisane krivičnopravne radnje ovih okrivljenih, za koje postoji opravdana sumnja da su ih preduzeli i dovodi do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje konkretnog krivičnog postupka, bez obzira na protek vremena, tim pre jer su inkriminisane radnje i postale aktuelne pokretanjem ovog krivičnog postupka dana 14. januara 2014. godine“.
Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 325/14 od 12. avgusta 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 413/14 od 1. avgusta 2014. godine, našavši da je „prvostepeni sud doneo pravilno i zakonito rešenje“, odnosno da je „prilikom odlučivanja uzeo u obzir sve relevantne okolnosti konkretnog slučaja, koje je pravilno i u potpunosti analizirao i cenio, a za svoju odluku dao jasne i detaljno obrazložene razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud“.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 442/14 od 29. avgusta 2014. godine je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za najduže 30 dana na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku. U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja o produženju pritvora je navedeno: da postoji opravdana sumnja da su podnosioci ustavne žalbe izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je propisana kazna zatvora od preko deset godina, pri čemu su „način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja istog doveli do takvog uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“; da se „način izvršenja krivičnog dela ogleda u postojanju opravdane sumnje da je krivično delo teško ubistvo izvršeno u toku dana, u centru grada, na prometnom mestu gde se nalazi veći broj ljudi, što ukazuje na posebnu surovost i drskost u nameri izvršenja krivičnog dela koje im se stavlja na teret, dok se težina posledice izvršenja istog ogleda u lišenju života pokojnog S.Ć, vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista D . T . i nedeljnika E .“; da „kada se način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja istog dovedu u vezu sa činjenicom da su okrivljeni M. R . i R . R . u inkriminisanom vremenskom periodu bili pripadnici Resora državne bezbednosti, odnosno da je reč o državnim službenicima koji su bili dužni da štite javni poredak Republike Srbije, da je krivično delo koje im se optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal stavlja na teret izvršeno 1999. godine, te da su tek nakon 15 godina od izvršenja krivičnog dela otkriveni izvršioci, to ove napred navedene okolnosti u svojoj sveukupnosti, i u odnosu na svakog od ovih okrivljenih ponaosob, čine aktuelnim inkriminisane krivičnopravne radnje okrivljenih, za koje postoji opravdana sumnja da su ih preduzeli i dovodi do uznimerenja domaće javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje konkretnog krivičnog postupka, bez obzira na protek vremena, tim pre jer su inkriminisane radnje i postale aktuelne pokretanjem ovog krivičnog postupka dana 14. januara 2014. godine“.
Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 351/14 od 11. septembra 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 442/14 od 29. avgusta 2014. godine.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).
Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da će se zatvorom od najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniti ko drugog liši života iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda (teško ubistvo - član 114. stav 1. tačka 5)).
5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava u odnosu na osporena rešenja zasniva na sledećim tvrdnjama: da nije bilo osnova da im se pritvor produži na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno jer su osporena rešenja neobrazložena i da mera pritvora nije svedena na najkraće neophodno vreme.
Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.
Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.
Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.
Polazeći od navedenih opštih principa, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosilaca o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da su izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina. Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, odnosno zbog toga što su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugrozioti nesmetano vođenje krivičnog postupka.
U obrazloženju osporenih rešenja Višeg i Apelacionog suda u Beogradu – posebna odeljenj a je u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP navedeno da postoji opravdana sumnja da su podnosioci ustavne žalbe izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je zaprećena kazna zatvora od preko deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela „doveli do takvog uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“, budući da postoji opravdana sumnja da je „krivično delo izvršeno u toku dana, u centru grada, na prometnom mestu gde se nalazi veći broj ljudi“, da se „težina posledice izvršenja krivičnog dela ogleda u lišenju života pokojnog S.Ć, vlasnika, direktora i odgovornog urednika dnevnog lista D . T . i nedeljnika E .“, te da „kada se način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja istog dovedu u vezu sa činjenicom da su okrivljeni M. R . i R . R . u inkriminisanom vremenskom periodu bili pripadnici Resora državne bezbednosti, tačnije da je reč o državnim službenicima koji su bili dužni da štite javni poredak Republike Srbije, da je krivično delo koje se okrivljenima stavlja na teret optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal izvršeno 1999. godine, da su tek nakon 15 godina od izvršenja krivičnog dela otkriveni izvršioci, to je vanpretresno krivično veće na stanovištu da sve napred navedene okolnosti u svojoj sveukupnosti, i u odnosu na svakog od okrivljenih ponaosob čine aktuelnim inkriminisane krivičnopravne radnje ovih okrivljenih, za koje postoji opravdana sumnja da su ih preduzeli i dovodi do uznimerenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje konkretnog krivičnog postupka, bez obzira na protek vremena, tim pre jer su inkriminisane radnje i postale aktuelne pokretanjem ovog krivičnog postupka dana 14. januara 2014. godine“.
Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocima ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima naveli i jasno obrazložili, pored visine zaprećene kazne, konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela (teško ubistvo poznatog novinara izvršeno u toku dana, u centru grada, na prometnom mestu gde se nalazi veći broj ljudi, pri čemu su lica za koja postoji opravdana sumnja da su navedeno krivično delo izvršili bili pripadnici Resora državne bezbednosti, odnosno državni službenicima koji su bili dužni da štite javni poredak Republike Srbije) dovele do uznemirenja javnosti koje mogu ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka „bez obzira na protek vremena, tim pre jer su inkriminisane radnje i postale aktuelne pokretanjem ovog krivičnog postupka dana 14. januara 2014. godine“. Ustavni sud je našao da su u osporenim rešenjima utvrđene konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela za koje se podnosioci sumnjiče, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosilaca da nije bilo osnova da im se pritvor produži, da ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno da su osporena rešenja neobrazložena.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su se podnosioci do dana podnošenja ustavne žalbe (15. oktobar 2014. godine) nalazili u pritvoru devet meseci (računajući od 14. januara 2014. godine kada su lišeni slobode), za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, ispitana i vraćena zbog uočenih nedostataka, te ponovo podignuta i vraćena na dopunu istrage. Imajući u vidu da je istraga protiv podnosilaca ustavne žalbe vođena, a optužnica podignuta zbog krivičnog dela teško ubistvo, Ustavni sud je ocenio da se postupak vodi sa primerenom hitnošću.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o produženju pritvora doneta iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u njima navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se, do tada, vodio sa primerenom hitnošću.
Ustavni sud je posebno cenio navod podnosilaca da su „obzirom da optužnica ne postoji i da je vraćena na dopunu istrage i da se ovaj postupak nesporno i dalje nalazi u fazi istrage“, direktno prekršene odredbe člana Z1. stav 1. Ustava, koje „regulišu ograničeno trajanje pritvora u ovoj fazi postupka“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo pravni stav da kada krivično veće suda nađe da je potrebno dopuniti istragu radi boljeg razjašnjenja stanja stvari kako bi se mogla ispitati osnovanost optužnice, pritvor prema okrivljenom se neće ukinuti iz razloga što je već trajao šest meseci, tj. što je protekao maksimalni rok propisan za trajanje pritvora u prethodnom postupku, već da u ovom slučaju u celini važi režim trajanja i kontrole pritvora posle podizanja optužnice, te se u svemu imaju primeniti odredbe člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, tako što će veće nadležnog suda iz člana 21. stav 4. ZKP po isteku svakih 30 dana ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-11148/2013 od 11. juna 2015. godine, stav 5.1.). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je iznete navode podnosilaca ocenio neosnovanim.
Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporena rešenja ističe povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je navode iznete u ustavnoj žalbi ocenio očigledno neosnovanim. Ovo iz razloga što podnosioci ustavne žalbe citiraju samo delove rečenica sadržanih u obrazloženju osporenih rešenja, pri čemu iz istih nesporno proizlazi da Viši i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje nisu izneli tvrdnju da su podnosioci izvršili krivično delo koje je predmet krivičnog postupka, jer su, pored ostalog, naveli da „postoji opravdana sumnja...“.
U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepen odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako iz samih osporenih akata proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravo da protiv osporenog prvostepenog rešenja izjave žalbu, te da je o izjavljenim žalbama odlučivano, Ustavni sud je utvrdio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.
7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.
8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.