Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao skoro 23 godine. Neefikasnost prvostepenog suda, sa dugim periodima neaktivnosti, označena je kao glavni uzrok kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Pantovića, Gordane Pantović i Stefana Pantovića, svih iz Radmilovića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Rajka Pantovića, Gordane Pantović i Stefana Pantovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1029/13 od 20. maja 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Pantović, Gordana Pantović i Stefan Pantović, svi iz Radmilovića, podneli su Ustavnom sudu, 5. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Branislava Todorovića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1029/13 od 20. maja 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su u predmetnom parničnom postupku podneli tužbu protiv tuženog “Triglav osiguranje“ a.d. iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, koje je poginulo u saobraćajnoj nesreći koju je i skrivilo, te da je Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca, pogrešno nalazeći da se oni u smislu odredaba Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ne mogu smatrati trećim licima, jer u konkretnom slučaju nisu pretrpeli štetu upotrebom vozila. Ističu da su sudovi istog ranga, pre donošenja osporene drugostepene presude, pravnosnažnim presudama priznali oštećenima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete usled smrti bliskog lica na teret izdavaoca polise obaveznog osiguranja i da je “njihov zahtev tretiran i ocenjen različito od tužbenih zahteva drugih tužilaca u priloženim presudama bez vidljivog, realnog i na zakonu zasnovanog razloga“. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im povredu navedenih prava, kao i da im dosudi troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Rajko Pantović, Gordana Pantović i Stefan Pantović, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su Osnovnom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog “Triglav osiguranje“ a.d. iz Beograda, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, ističući da je sada pok. S.P. sin tužilaca Rajka Pantovića i Gordane Pantović, odnosno brat tužioca Stefana Pantovića, poginuo u saobraćajnoj nezgodi 18. jula 2010. godine i da je on sa tuženim zaključio ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, zbog čega tužioci i potražuju štetu od tuženog osiguravajućeg društva.

Osnovni sud u Kragujevcu je 29. januara 2013. godine doneo presudu P. 483/12, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenih iznosa iz stava prvog izreke; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da im na ime naknade materijalne štete zbog izrade nadgrobnog spomenika i troškova pogrebne opreme pokojnika isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete za izdavanje podušja za sahranu, 7 dana, 40 dana, pola godine i godišnjicu smrti sada pok. S.P; u stavu petom izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je 20. maja 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 1029/13, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavovima prvom, trećem i petom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica i naknadu materijalne štete zbog izrade nadgrobnog spomenika i troškova pogrebne opreme pokojnika, te je odlučio i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužilaca da im tuženi na ime sastava odgovora na žalbu isplati iznos od 66.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je sada pok. S.P. kritičnom prilikom upravljao putničkim vozilom marke “Fiat bravo 1.6“, registarske oznke KG- 161-287, koje je bilo osigurano kod tuženog po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, po polisi broj 07082428, a da među strankama nije bilo sporno da je vlasnik navedenog vozila bio sada pok. S.P. i da je on bio isključivi krivac za saobraćajnu nezgodu u kojoj je i poginuo; da je prvostepeni sud, pozivajući se na odredbe člana 18. stav 1. i člana 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, odredbe člana 154. stav 1, člana 155, člana 200. stav 1, člana 201. stav 1. i člana 941. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca delimično osnovan, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom i trećem izreke pobijane presude; da iz odredbe člana 18. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju proizlazi da je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima koja smrtno stradaju, budu telesno povređena ili im bude narušeno zdravlje, uništene ili oštećene stvari; da navedena odredba jasno propisuje da pravo na naknadu štete imaju treća lica koja su lično pretrpela štetu upotrebom motornog vozila, jer prema odredbi člana 21. istog zakona pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti nema vlasnik motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta i lice koje je svojevoljno ušlo u motorno vozilo čijom upotrebom mu je pričinjena šteta ako je znalo da je to vozilo protivpravno oduzeto i dr; da imajući u vidu da tužioci nisu vlasnici vozila kojim je upravljao sada pok. S.P, te da se oni nisu nalazili ni u jednom od vozila koja su se sudarila i da zbog njihove upotrebe nisu lično pretrpeli nikakvu materijalnu i nematerijalnu štetu, drugostepeni sud smatra da je pogrešan zaključak prvostepenog suda prema kome tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica i naknadu materijalne štete zbog izrade nadgrobnog spomenika i troškova pogrebne opreme pokojnika, a na teret tuženog kao osiguravača po polisi o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti; da tužioci nisu pretrpeli štetu usled upotrebe motornog vozila kojim je upravljao sada pok. S.P. i da se u odnosu na njih nije desio osigurani slučaj (smrt, povreda, oštećenje zdravlja i šteta na njihovim stvarima, odnosno imovini), pa tužioci nemaju pravo na naknadu štete po osnovima po kojima im je dosuđena šteta pobijanom presudom, bez obzira što je u štetnom događaju poginuo njihov bliski srodnik; da je, prema stanovištu apelacionog suda, namera zakonodavca bila da se navedenim odredbama pruži pravna zaštita isključivo onim licima kojima je vlasnik motornog vozila prouzrokovao štetu upotrebom tog vozila i da ugovorom o obaveznom osiguranju, odnosno po polisi na koju se tužioci pozivaju, nije pokrivena šteta koja je nastala usled smrti ili povrede vlasnika, odnosno vozača motornog vozila, koji je isključivo odgovoran za sopstvenu smrt.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Okružnog suda u Kraljevu Gž. 539/09 od 10. aprila 2009. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im po osnovu osiguranja od autoodgovornosti naknade nematerijalnu štetu koja je nastala kao posledica smrti bliskog lica poginulog u saobraćajnoj nesreći koju je to lice samo prouzrokovalo. Postupajući drugostepeni sudovi u tim predmetima su, pozivajući se na odredbe čl. 18. i 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i odredbe člana 200. i člana 201. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zauzeli stav da bliski srodnici osiguranih lica koja su isključivo izazvala saobraćajne nesreće u kojima su i izgubili život, a koja nisu učestvovala u toj nesreći, predstavljaju treća lica koja imaju pravo na naknadu štete od osiguravajućih društva po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, pa i pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica.

4. Imajući u vidu da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je eventualno postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na navedenu odredbe Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi njihovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različite presude i time doveli podnosioce u neravnopravan položaj u odnosu na druga lica čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen, narušavajući pravnu sigurnost.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi Gž. 1029/13 od 20. maja 2013. godine ocenio da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo da potražuju od tuženog osiguravajućeg društva naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, jer oni nisu bili učesnici saobraćajne nezgode koju je izazvao sada pok. S.P. i koji je tom prilikom i poginuo, te da i nisu pretrpeli štetu upotrebom motornog vozila, zbog čega podnosioci ne pripadaju krugu trećih lica prema kojima osiguravajuće društvo odgovara po osnovu zaključenog ugovora o autoodgovornosti za štete pričinjene upotrebom motornog vozila, u smislu odredaba čl. 18. i čl. 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. U gotovo identičnoj i činjeničnoj situaciji, Okružni sud u Kraljevu, Apelacioni sud u Kragujevcu i Apelacioni sud u Nišu su kao sudovi poslednje instance zauzeli sasvim suprotan stav, prema kome bliski srodnici poginulog vozača koji je skrivio saobraćajni udes spadaju u krug trećih lica prema kojima osiguravač odgovara po osnovu zaključenog ugovora o autoodgovornosti za štete pričinjene upotrebom predmetnog vozila, pa su usvojili tužbene zahteve tužilaca u navedenim predmetima za naknadu nematerijalne štete, uprkos tome što ta lica nisu bili učesnici saobraćajnih nezgoda koje su bile povod za podnošenje tužbi protiv osiguravajućih društava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na druge predmete sa bitno istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioce ustavne žalbe, kojima je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe iznose svoje tumačenje odredaba Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i Zakona o obligacionim odnosima, te traže da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu uskratio podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da podnosioci ustavne žalbe nisu bili akteri saobraćajne nezgode u kojoj je poginuo njihov srodnik i da je sada pok. S.P. isključivo skrivio nesreću motornim vozilom koje je bilo osigurano kod tuženog osiguravajućeg društva, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosioci kritičnom prilikom nisu pretrpeli štetu koja je pokrivena osiguranim slučajevima, pa da se oni prema odredbama čl. 18. i čl. 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ne mogu smatrati trećim licima prema kojima osiguravajuće društvo odgovara po osnovu zaključenog ugovora o autoodgovornosti za štete pričinjene upotrebom motornog vozila i da podnosioci nemaju pravo da na osnovu člana 201. Zakona o obligacionim odnosima potražuju od osiguravajućeg društva naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

Budući da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede njihovog prava na jednaku zaštitu prava.

U vezi zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti