Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete od 700 evra, konstatujući da je ključni uzrok dugog trajanja neefikasnost sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Andrije Tadića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Andrije Tadića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 453/11 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 890/05) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstv a pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Andrija Tadić iz Beograda podneo je , 5. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Verice Ivošević, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 453/11.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak trajao nešto manje od osam godina, a da je Zakonom o radu propisano da ovakva vrsta postupaka treba da se okonča u roku od šest meseci. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 453/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 19. maja 2005. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu protiv tuženog, svog poslodavca, kojom je tražio da sud poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, kao i da obaveže tuženog da vrati tužioca na rad i rasporedi ga na odgovarajuće poslove. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 890/05.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 14. oktobar 2005. godine. Na navedeno ročište nije došla nijedna stranka , iako su bile uredno pozvane, te je Četvrti opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje P1. 890/05 da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužilac je 24. oktobra 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Nakon ročišta održanog 12. januara 2006. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 2. februara 2006. Godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje od 14. oktobra 2005. godine. Protiv označenog rešenja tuženi je izjavio žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu 11. maja 2006. godine. Rešenjem Gž1. 2238/06 od 11. jula 2007. godine Okružni sud u Beogradu odbi o je kao neosnovanu žalbu tuženog, te je potvrdio označeno prvostepeno rešenje.

U nastavku predmetnog parničnog postupka Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazao je devet ročišta, od kojih dva nisu održana jer tuženi nije došao, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, dok je ročište zakazano za 16. decembar 2009. godine otkazano.

Posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni postupak vođen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 6580/10. Nakon dva održana ročišta , Prvi osnovni sud u Beogradu zaključio je glavnu raspravu i doneo presudu 7. juna 2010. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prvostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 7. februara 2011. godine. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 14. februara 2011. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu 29. marta 2011. godine, koji je, presudom Gž1. 1514/11 od 11. aprila 2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe, 19. maja 2005. godine , Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelaciono g suda u Beogradu od 11. aprila 2013. godine, trajao sedam godina i jedanaest meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica i okolnosti ne proizlazi da je on bio bilo činjenično bilo pravno posebno složen, niti da je podnosilac u bitnoj meri uticao na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali ni da su postojale druge, opravdane, okolnosti koje su onemogućile postupanje parničnog suda. Ovakvu ocenu potkrepljuje činjenica da je prvo ročište u postupku hitne prirode zakazano tek za pet meseci od podnošenja tužbe, da je o žalbi izjavljenoj protiv rešenja kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje drugostepeni sud odlučio tek nakon godinu i po dana od dostavljanja spisa, kao i da je prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama čak osam meseci od donošenja. Ustavni sud je pri svojoj oceni imao u vidu i da je drugostepeni sud o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude odlučio nakon nešto više od dve godine od dostavljanja spisa.

Budući da je tužbom traženo da se poništi rešenje na osnovu koga je ovde podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, to je Ustavni sud ocenio da je za njega istaknuti zahtev bio od velikog značaja. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, njegovim propuštanjem prvog ročišta dovelo je do toga da je vođen i dododatni postup ak po nje govom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje , što je uticalo da predmetni parnični postupak duže traje. Ali, kako je postupak za vraćanje u pređašnje stanje trajao dve godine, prema oceni Ustavnog suda, ne može se ceo navedeni period staviti na teret podnosiocu, jer se razumno moglo očekivati da taj postupak bude okončan u znatno kraćem vremenskom periodu.

5. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je ključni doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka koji nije okončan u granicama razumnog roka dao parnični sud svojim neefikasnim postupanjem. Stoga je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka i opisan doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodom ustavne žalbe kojim se ukazuje na odredbu člana 195. stav 3. Zakona o radu, kojom je propisano da se radni spor pred nadležnim sudom okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja, Ustavni sud još jednom ističe da propisan rok za pravnosnažno okončanje radnog spora nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti