Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenaležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu kojom se osporavaju odluke redovnih sudova o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza. Navodi podnosioca se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava, što predstavlja pitanje zakonitosti, a ne ustavnosti, te Ustavni sud nije nadležan da odlučuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-717/2009
28.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Bugarendića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Radomira Bugarendića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1596/08 od 21. januara 2009. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2707/07 od 13. marta 2008. godine i presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 296/04 od 11. januara 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Bugarendić iz Beograda je 13. maja 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1596/08 od 21. januara 2009. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2707/07 od 13. marta 2008. godine i presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 296/04 od 11. januara 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih i manjinskih prava, prava na naknadu štete iz člana 35. st. 2. i 3. Ustava, kao i prava na rad, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv osporene presude Okružnog suda u Zaječaru, kojom je u celosti potvrđena osporena prvostepena presuda Opštinskog suda u Zaječaru; da su, po shvatanju podnosioca, prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili materijalno pravo zaključivanjem da je radni odnos podnosioca prestao na osnovu pravosnažne krivične presude Okružnog suda u Zaječaru K. 21 od 21. juna 1996. godine, kojom je utvrđena njegova krivična odgovornost zbog krivičnog dela iz člana 242. stav 1. u vezi stava 4. Krivičnog zakonika (zloupotreba službenog položaja), zbog toga što podnosiocu radni odnos kod tuženog poslodavca nije prestao po osnovu navedene krivčne presude, već isključivo po osnovu odluka disciplinskih organa tuženog, koje su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 588/02 poništene kao nezakonite, dok je pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P.1 br. 406/02 od 6. juna 2003. godine, poslodavac obavezan da žalioca vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima. U ustavnoj žalbi se, zatim, navodi da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno, zbog toga što je, polazeći od pogrešne činjenice da postoji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi zauzeo pravno stanovište po kome je od odlučujućeg zanačaja da li je disciplinska mera prestanka radnog odnosa poništena kao nezakonita ili je poništena zbog toga što je doneta od strane nenadležnog organa, jer poništena odluka ne proizvodi pravno dejstvo, bez obzira na razlog njenog poništavanja, tako da kod svake nezakonite odluke postoji odgovornost poslodavca, a time i njegova obaveza da naknadi štetu. Dalje se navodi da pravo podnosioca na naknadu štete povređeno stoga, što su sudovi kod nesumnjivo utvrđene odgovornosti poslodavca za pričinjenu štetu postupili suprotno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a pravo na rad, pravičnu naknadu za rad i pravu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa mu je povređeno stoga, što poslodavac nije izvršio pravosnažnu odluku suda o vraćanju žalioca na rad i nije mu isplatio naknadu štete koju je žalilac tražio, iako je ta naknada ekvivalent pravične naknade. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su povređena navedena ustavna prava podnosioca i poništi osporene presude.

2. Ustavni sud ukazuje da su odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u ovom slučaju vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu ustavne žalbe i dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P. 296/04, utvrdio sledeće:

Osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 296/04 od 11. januara 2007. godine odbijen je tuženi zahtev podnosioca da se tuženi Efes Zaječar pivara AD iz Zaječara obaveže da podnosiocu na ime materijalne štete pričinjene nezakonitim prestankom radnog odnosa za period od 18. maja 1995. godine zaključno sa aprilom 2004. godine isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i opredeljenu naknadu nematerijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom, na ime trpljenja duševnih bolova zbog šikane od strane tuženog.

Rešavajući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Zaječaru je doneo osporenu presudu Gž. 2707/07 od 13. marta 2008. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju presude Okružnog suda u Zaječaru je navedeno da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koje se ukazuje u žalbi. Pored toga što je ukazao da je za odgovornost tuženog po tužbi za štetu nastalu usled prestnaka radnog odnosa tužioca, za koju se tužilac poziva na prvosnažnu odluku Opštinskog suda u Zaječaru P. 406/02 od 6. juna 2003. godine i revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 588/02 od 9. maja 2002. godine, potrebno da budu ispunjeni zakonom propisani uslovi postojanja štete, uzročne veze između štete i štetnikovog ponašanja i krivica štetnika, drugostepeni sud je, detaljno analizirajući utvrđeno činjenično stanje, obrazložio zauzeti stav o neosnovanosti tužbenog zahteva. U obrazloženju se, pored ostalog, navodi da u situaciji kada je disciplinska odluka poništena zbog formalnih nedostataka u vođenju disciplinskog postupka (zbog toga što je disciplinsko rešenje doneto od strane nenadležnog organa i učinjene su povrede disciplinskog postupka), nema automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa, kao i nematerijalne štete zbog prestanka radnog odnosa, već tuženi može biti oslobođen odgovornosti za naknadu štete, ukoliko se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disciplinski postupak okončan bez učinjenih povreda postupka, sa upuštanjem u meritorno ispitivanje postojanja težih povreda radne dužnosti koje su tužiocu stavljene na teret u disciplinskom postupku. Drugostepeni sud je našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da krivica tužioca, zbog teže povrede radne obaveze koja je identična sa učinjenim krivičnim delom tužioca, predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavaca za naknadu sporne štete, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac sam, svojom protivpravnom radnjom prouzrokovao sebi štetu.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev II 1596/08 od 21. januara 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv drugostepene presude Okružnog suda u Zaječaru. U osporenoj revizijskoj presudi se posebno obrazlaže iz kojih razloga je Vrhovni sud Srbije našao da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da u konkretnom slučaju postoje razlozi koji isključuju odgovornost tuženog za naknadu štete. Navodi se, pored ostalog, da je odgovornost tužioca za krivično delo koje predstavlja i povredu radne obaveze i po oceni revizijskog suda od odlučujućeg uticaja na ostvarivanje prava na naknadu štete zbog izostalih primanja, kada je disciplinska odluka poništena kao nezakonita. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, uzrok štete u protivpravnom postupanju tužioca, sama činjenica da je disciplinska mera prestanka radnog odnosa, poništena (iz razloga što je doneta od nenadležnog organa), ne može predstavljati osnov obavezivanja tuženog, kako se to revizijom neosnovano ističe.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je prvo utvrdio da se navod ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na naknadu štete iz člana 35. st. 2. i 3. Ustava, u stvari zasniva na tvrdnjama o postojanju povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava prilikom donošenja osporenih presuda. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Naime, navodi ustavne žalbe predstavljaju ponavljanje razloga iznetih u žalbi i reviziji, a čiju je osnovanost, upravo u odnosu na primenu relevantnog materijalnog prava, ocenio i obrazložio drugostepeni i revizijski sud, te se od Ustavnog suda, zapravo, traži da, ocenjujući zakonitost osporenih presuda, postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove. Imajući u vidu sadržinu osporenih sudskih odluka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na rad, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovih zajemčenih prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenaležnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti