Odluka Ustavnog suda o ništavosti poravnanja o prenosu prava korišćenja na zemljištu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Opština nije mogla sudskim poravnanjem preneti pravo korišćenja na građevinskom zemljištu, jer je to suprotno prinudnim propisima o raspolaganju državnom imovinom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Š . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Š . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3092/11 od 12. jula 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3092/11 od 12. jula 2012. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 3483/2010 od 21. septembra 2011. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Š . iz Novog Pazara je, 7. septembra 2012. godine, preko punomoćnika R . Đ, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3092/11 od 12. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženih Grada Novog Pazara i S.M. radi utvrđivanja ništavosti poravnanja koje su zaključili tuženi u svojstvu učesnika u vanparničnom postupku radi određivanja naknade za oduzetu nepokretnost i kojim je Grad Novi Pazar preneo na S.M. pravo korišćenja na zemljištu suprotno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji i Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Ističe da je osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev kao neosnovan i da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio odredbe čl. 70. i 84. Zakona o planiranju i izgradnji, pogrešno nalazeći da je pravno valjano navedeno poravnanje. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo njenog punomoćnika na naknadu troškova po ovoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja A. Š, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženih Grada Novog Pazara i S.M, radi utvrđivanja ništavosti poravnanja koje su zaključili tuženi. U tužbi je, pored ostalog, istaknuto: da je 28. marta 2008. godine pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 211/05 zaključeno poravnanje između drugotuženog, kao predlagača, i prvotuženog, kao protivnika predlagača, kojim je prvotuženom za faktički zauzeti deo k.p. br. 4889, KO N . P . u površini od 79 m2 data na korišćenje k.p. 4525/14 u površini od 299 m2 uz doplatu za razliku od 220 m2 u iznosu od 644.640,00 dinara; da je zemljište koje predstavlja predmet navedenog poravnanja ranije izuzeto iz poseda supruga tužilje, sada pok. O.Š. i da ta parcela nije privedena nameni za koju je izuzeto, te da tužilji pripada pravo na vraćanje te parcele, u smislu odredaba člana 84. i člana 86. st. 5. i 7. Zakona o planiranju i izgradnji; da se u konkretnom slučaju radi o gradskom građevinskom zemljištu koje nije u prometu, pa isto nije ni moglo biti predmet poravnanja u vanparničnom postupku.

Osnovni sud u Novom Pazaru, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, doneo je 10. maja 2010. godine presudu P. 3119/10, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 3119/10 od 9. decembra 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Pazaru na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud u ponovnom postupku, pored ostalog, treba da utvrdi pravni status k.p. br. 4525/14, KO N . P, tj. da li ova parcela predstavlja javno građevinsko zemljište ili ostalo građevinsko zemljište.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Pazaru je 21. septembra 2011. godine doneo presudu P. 3483/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništavo navedeno poravnanje i da ono ne proizvodi pravno dejstvo od dana njegovog zaključenja. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je pravnom prethodniku tužilje rešenjem Skupštine opštine Novi Pazar 02 463-418 od 7. novembra 1978. godine izuzeta iz poseda k.p. br. 4525, KO N. P . za potrebe porodične stambene izgradnje, dok je drugotuženom izuzeta iz poseda k.p. br. 4899, KO N. P; da je na osnovu Detaljnog urbanističkog plana izvršena parcelacija navedene parcele na građevinske parcele koje su dobile brojeve od k.p. br. 4525/1 do 4525/13; da je k.p. br. 4525/14, KO N. P, koja je bila predmet spornog poravnanja, nastala preparcelacijom 4525/13 i delom od 2525/1, KO N . P, te da navedena parcela nije privedena nameni radi koje je izuzeta rešenjem Skupštine opštine Novi Pazar 02 463-418 od 7. novembra 1978. godine, shodno odredbi člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji; da navedena parcela nije privedena nameni zbog dislociranja ulice i da ona predstavlja javno građevinsko zemljište koje je namenjeno za izgradnju javnih objekata od opšteg interesa, kao i da je ova nepokretnost na dan zaključenja spornog poravnanja imala status javnog građevinskog zemljišta; da je polazeći od navedenog, prvostepeni sud ocenio da prvotuženi nije mogao otuđiti spornu nepokretnost, koja je u državnoj svojini, zaključenjem sudskog poravnanja u vanparničnom postupku, jer je odredbom člana 6. stav 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije izričito propisano da se nepokretnost u državnoj svojini pribavlja i otuđuje javnim nadmetanjem ili na osnovu prikupljanja ponuda, dok je stavom 2. istog člana zakona predviđeno da je ništav ugovor koji je zaključen suprotno odredbi stava 1. ovog člana; da je vanparnični sud u konkretnom slučaju pogrešio što je ovde tuženima dozvolio raspolaganje zahtevom suprotno zakonu bez primene člana 3. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud zaključio da je ništavo sporno poravnanje, jer vanparnični sud primljeno poravnanje na zapisnik nije odobrio rešenjem, a pri tom se gradsko građevinsko zemljište ne može ustupati građanima sudskim odlukama, već se ono može dodeljivati odlukama skupštine jedinice lokalne samouprave na teritoriji na kojoj se nalazi ta nepokretnost.

Odlučujući o žalbama tuženih, Apelacioni sud u Kragujevcu je 12. jula 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 3092/11, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da je ništavo navedeno poravnanje, jer je prilikom donošenja pobijane presude izgubio iz vida odredbu člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, kojom je propisano da se javno građevinsko zemljište određuje opštim aktom opština u skladu sa zakonom i Urbanističkim planom; da Odlukom prvotuženog o određivanju javnog građevinskog zemljišta od 30. maja 2005. godine parcela koja je bila predmet poravnanja, nije određena kao javno zemljište, pa se, po oceni drugostepenog suda, radi o parceli koje se na osnovu postojeće planske dokumentacije ne može odrediti kao planirano javno zemljište; da se u konkretnom slučaju radi o zemljištu koje je izuzeto od ranijih sopstvenika i koje navedenom odlukom prvotuženog nije takođe određeno kao javno zemljište, pa apelacioni sud nalazi da je u pitanju ostalo građevinsko zemljište na kome se može utvrđivati pravo korišćenja, saglasno odredbi člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji; da stoga drugostepeni sud nalazi da predmetno poravnanje nije zaključeno suprotno odredbi člana 3. Zakona o parničnom postupku i da je k.p. br. 4525/14, KO N. P . mogla da bude predmet poravnanja , uz doplatu razlike za površinu od 79 m2 u iznosu od 644.640,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji (“Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji je važio u vreme zaključenja poravnanja koje je podnositeljka ustavne žalbe pobijala u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da građevinsko zemljište može biti javno građevinsko zemljište i ostalo građevinsko zemljište (član 68.); da ostalo građevinsko zemljište jeste izgrađeno zemljište, kao i zemljište namenjeno za izgradnju objekata, u skladu sa zakonom, a koje nije određeno kao javno građevinsko zemljište, te da ostalo građevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine i u prometu je (član 79. stav 1. i 2.); da se opština stara o racionalnom korišćenju ostalog građevinskog zemljišta i može doneti program uređivanja tog zemljišta, naročito radi izgradnje većih zona predviđenih regulacionim planom i da ostalo građevinsko zemljište opština može da pribavlja, uređuje, daje u zakup ili otuđuje, u skladu sa zakonom (član 80.); da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom, te da se ranijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (“Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera (“Službeni list SFRJ“, broj 5/68), odnosno Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera (“Službeni glasnik SRS“, br. 32/68, 17/69, 29/69, 19/71, 16/72, 24/73 i 39/73) i da rešenje po zahtevu za utvrđivanje prava iz stava 1. ovog člana, donosi nadležna opštinska uprava a pravo korišćenja iz stava 1. ovog člana je u prometu, kao i da se overa ugovora o prometu prava korišćenja vrši na osnovu pravnosnažnog rešenja iz stava 3. ovog člana i da je pravo korišćenja iz stava 1. ovog člana koje je preneto na osnovu ugovora iz stava 5. ovog člana u prometu (član 84.).

Odredbama člana 8. stav 3. i 8. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije (“Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 i 101/05), koji je važio u vreme zaključenja poravnanja koje je podnositeljka ustavne žalbe pobijala u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da o davanju na korišćenje nepokretnosti koje koriste organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje organ utvrđen zakonom, odnosno statutom teritorijalne jedinice i druge organizacije, uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije (u daljem tekstu: Direkcija) i da je ugovor zaključen suprotno odredbama ovog člana ništav.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i “Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), koji se primenjivao na vanparnicu u kojoj je zaključeno navedeno poravnanje, propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da u ovom postupku sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da sud pošto utvrdi sve važne činjenice donosi rešenje kojim određuje oblik i obim, odnosno visinu naknade i da će sud, ako se korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik sporazumeju o obliku i obimu, odnosno visini naknade, svoje rešenje zasnovati na njihovom sporazumu, ukoliko nađe da nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima (član 137. stav 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme zaključenja spornog poravnanja i koji se na osnovu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodno primenjivao i na vanparnicu koja se vodila pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 211/05, bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da stranke mogu u toku celog postupka pred parničnim sudom prvog stepena da zaključe sudsko poravnanje i da se pred sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) (član 322. stav 1. i 4.); da se sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom i da je sudsko poravnanje ništavo ako je zaključeno u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) (član 325. stav 1. i 2.).

5. Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenih ustavnih prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je pravnom prethodniku podnositeljke rešenjem Skupštine opštine Novi Pazar 02 463-418 od 7. novembra 1978. godine izuzeta uz naknadu iz poseda k.p. br. 4525, KO N. P, a za potrebe stambene izgradnje i da je kasnije preparcelacijom oduzete parcele nastala k.p. br. 4525/14, KO N. P, koja je prvobitno bila namenjena za izgradnju ulice ali koja nije privedena nameni zbog dislokacije ulice. Nakon toga, S.M. kao predlagač i Grad Novi Pazar kao protivnik predlagača, zaključili su 28. marta 2008. godine, u vanparničnom postupku radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 211/05, poravnanje kojim je protivnik predlagača preneo na predlagača pravo korišćenja k.p. br. 4525/14, KO N. P, a čiji je korisnik svojevremeno, pre postupka eksproprijacije, bio pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe. Povod za vođenje vanparničnog postupka je bila činjenica da je predlagaču rešenjem organa jedinice lokalne samouprave bila izuzeta iz poseda k.p. br. 4899, KO N. P.

Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasniva na činjenici da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da je punovažno poravnanje koje je zaključeno u navedenom vanparničnom postupku i da ono nije protivno prinudnim propisima. Prema mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, prvotuženi Grad Novi Pazar nije mogao da prenese na drugotuženog S.M. pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu, a koje predstavlja i k.p. br. 4525/14, KO N. P, jer drugotuženi, prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, ne spada u krug lica koja mogu imati pravo korišćenja na toj vrsti građevinskog zemljišta, te da ta parcela, prema pomenutom zakonu, nije mogla biti u slobodnom prometu, zbog čega je ništavo poravnanje koje su zaključili tuženi.

Ispitujući da li je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj drugostepenoj presudi proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre imao u vidu mogućnosti koje stoje na raspolaganju učesnicima u vanparničnom postupku radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost i ovlašćenja vanparničnog suda u slučaju da se korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik sami sporazumeju o navedenoj naknadi. U tom smislu, treba napomenuti da je odredbom člana 137. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku data mogućnost korisniku eksproprijacije i ranijem sopstveniku da se sporazumeju o obliku i obimu, odnosno visini naknade, pa sud u takvoj situaciji zasniva svoje rešenje na sporazumu ovih učesnika u vanparnici, ukoliko nađe da ova saglasnost volja nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Budući da pitanje navedenog sporazuma nije bliže uređeno odredbama Zakona o vanparničnom postupku i da se u konkretnom slučaju radi o jednoj vrsti sudskog poravnanja kojim stranke uređuju sporne imovinske odnose, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 322. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se u skladu sa odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodno primenjivao i na vanparnicu koja se vodila pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu R1. 211/05, bilo predviđeno da stranke mogu u toku postupka pred prvostepenim sudom zaključiti sudsko poravnanje, kao i da se pred parničnim sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati. S tim u vezi, parnični sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Prema odredbi člana 325. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, ništavo je sudsko poravnanje ako je zaključeno u pogledu zahteva kojim stranke ne mogu raspolagati. Iz navedenih odredaba procesnih zakona proizlazi da je ništavo poravnanje zaključeno u vanparničnom postupku, koje je zaključeno protivno prinudnim propisima.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu je ocenio da je predmetno poravnanje zaključeno u skladu sa zakonskim propisima i da je bilo dozvoljeno prvotuženom da prenese na drugotuženog pravo korišćenja k.p. br. 4525/14, KO N. P. Za razliku od Osnovnog suda u Novom Pazaru koji je našao da navedena parcela predstavlja javno građevinsko zemljište, postupajući drugostepeni sud je zaključio da se ovde radi o ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu na kome se može utvrđivati pravo korišćenja, saglasno odredbi člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, koji je važio u vreme zaključenja pobijanog poravnanja, poznavao dve vrste građevinskog zemljišta – javno građevinsko zemljište i ostalo građevinsko zemljište. Prema odredbi člana 79. stav 1. pomenutog zakona, ostalo građevinsko zemljište jeste izgrađeno zemljište, kao i zemljište namenjeno za izgradnju objekata, u skladu sa zakonom, a koje nije određeno kao javno građevinsko zemljište, dok je prema odredbi stava 2. istog člana zakona, ta vrsta građevinskog zemljišta u prometu. Kada je reč o ovlašćenjima jedinica lokalne samouprave u vezi ostalog građevinskog zemljišta, Ustavni sud primećuje da se opština u skladu sa odredbama člana 80. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine starala o racionalnom korišćenju ostalog građevinskog zemljišta i da je mogla doneti program uređivanja tog zemljišta, naročito radi izgradnje većih zona predviđenih regulacionim planom, te da je opština ovu vrstu građevinskog zemljišta mogla da pribavlja, uređuje, daje u zakup ili otuđuje, u skladu sa zakonom. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine detaljno regulisano samo pitanje davanja ostalog građevinskog zemljišta u zakup i da ovaj propis nije bliže uredio druge načine raspolaganja tim zemljištem od strane jedinice lokalne samouprave. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je opština imala pravo da prenosi pravo korišćenja na ostalom građevinskom zemljištu, ali samo na način propisan odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, koji je predvideo uslove raspolaganja nepokretnostima u državnoj svojini. S tim u vezi, treba istaći da je odredbama člana 8. st. 3. i 8. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, koji je važio u vreme zaključenja pobijanog poravnanja, bilo propisano da o davanju na korišćenje nepokretnosti koje koristi jedinica lokalne samouprave odlučuje organ utvrđen zakonom, odnosno statutom jedinice lokalne samouprave, uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, kao i da je ništav ugovor koji je zaključen suprotno odredbama ovog člana. Dakle, Ustavni sud smatra da je opština, prema tada važećoj zakonskoj regulativi, mogla da vrši prenos prava korišćenja na ostalom građevinskom zemljištu, ali samo na osnovu odluke odgovarajućeg organa jedinice lokalne samouprave i uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud nalazi da za pitanje zakonskog raspolaganja spornom parcelom koje je izvršila opština spornim poravnanjem ne mogu biti merodavne odredbe člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine na koje se pozvao Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi koja se osporava ustavnom žalbom. Ovo stoga što se prenos prava korišćenja ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta o kome govore pomenute odredbe člana 84. Zakona odnose samo na prava ranijeg sopstvenika, zakonskog naslednika ranijeg sopstvenika, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja da prometuju pravom korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini nakon što se utvrdi njihovo pravo korišćenja u odgovarajućem upravnom postupku pred organom jedinice lokalne samouprave, a ne na pravo opština da prometuje takvim zemljištem koje je izuzela iz poseda ranijeg sopstvenika, odnosno korisnika. Ustavni sud smatra da je opština mogla da otuđuje navedeno zemljište, ali u skladu sa zakonom koji je u vreme zaključenja poravnanja uređivao pitanja raspolaganja građevinskim zemljištem u svojini Republike Srbije.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ocenio da je postupajući drugostepeni sud osporenu presudu doneo proizvoljnom primenom materijalnog prava. Iz tih razloga, kao i činjenice da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je zaključio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3092/11 od 12. jula 2012. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 3483/2010 od 21. septembra 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalbe tuženih biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi njenog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neosnovan, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda – www.ustavni.sud.rs, ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.