Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu M.J. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 81/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1514/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. J . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 81/10 od 2. jula 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž . 437/15 od 7. jula 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Vranja je , 4. novembra 2015. godine, preko punomoćnika S . I, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u pred metu P. 81/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 81/10 od 2. jula 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 437/15 od 7. jula 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je još 7. oktobra 1999. godine podneo tužbu protiv tužene S. M, radi neosnovanog obogaćenja i postupak je trajao skoro 16 godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim presudama nepravilno utvrđeno činjenično stanje, da postupajući sudovi nisu cenili izvedene dokaze , i da su odbili predlog podnosioca za izvođenje određenih dokaza, posebno veštačenjem od strane stručnih lica, a neprihvatanje predloženih dokaza nije obrazloženo; da mu je „povređeno ustavno pravo na provođenje dokaza“ jer mu je onemogućeno da se u postupku odredi veštačenje od drugog stručnog lica ili tima veštaka . Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 81/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. decembra 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tužene S. M, radi neosnovanog obogaćenja. U tužbi je navedeno: da je tužilac od 1995. do kraja 1999. godine po osnovu zakupa koristio poslovni prostor u Vranju, vlasništvo tužene u kome je obavljao ugostiteljsku delatnost; da je na osnovu poravnanja iz februara 1998. godine, zaključen og između stranaka, bilo predviđeno da tužilac isprazni lokal od lica i stvari do kraja godine, ali je tužilac nastavio da koristi objekat radi obavljanja delatnosti ; da je u suštini navedeno poravnanje bilo zaključeno kako bi tužena i njen suprug iselili druga lica iz svog drugog lokala, tako da je ono bilo fiktivno, jer su stranke postigle dogovor o daljem korišćenju objekta od strane tužioca , te su početkom 1999. godine z aključile usmeni ugovor o zakupu; da je po zaključenju usmenog ugovora o zakupu, 2. septembra 1999. godine, tužilac predao suprugu tužene iznos od 8.000,00 DM na ime zakupnine za više meseci unapred ; da je tužilac za vreme trajanja zakupnog odnosa redovno tuženoj plaćao zakupninu za korišćenje lokala ; da je u toku trajanja ugovora o zakupu , tužilac izvršio adaptaciju bašte i lokala, vlasništva tužene, tako što je izveo obimne građevinske, zanatske i elektroinstalaterske radove, podneo troškove za radove na kanalizacionoj mreži i vodovodnim instalacijama, i izveo druge brojne radove za koje se dogovorio sa tuženom da mu po ispražnjenju objekta plati novčanu naknadu u iznosu od 45.000,00 DM. Predmet je pred prvostepenim sudom dobio broj P. 1514/99.

Pred Opštinskim sudom u Vranju bilo je održano 16 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka građevinske struke, kao i tri dopunska veštačenja od strane istog veštaka, saslušan je veštak, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, saslušan je veliki broj svedoka, izvršeno je suočenje između svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, odnosno ugovor o zakupu poslovnog prostora, dok 20 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog procesnih nedostataka, tri na zahtev punomoćnika tužene, pet zbog nedolaska pozvanih svedoka, jedno jer veštak nije dostavio sudu dopunski nalaz, jedno radi izjašnjenja punomoćnika obe stranke na dopunski nalaz veštaka, dv a na zahtev punomoćnika tužioca, tri zbog odsustva tužene i njenog punomoćnika.

Tužena je 8. maja 2003. godine podnela protivtužbu sa zahtevom za isplatu zakupnine i naknade za utrošenu vodu i električnu energiju.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1514/99 od 14. juna 2005. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena -protivtužilja da tužiocu-protivtuženom po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati novčani iznos bliže označen u izreci; u stavu drugom izreke obavezana je tužena-protivtužilja da tužiocu-protivtuženom, na ime neosnovanog obogaćenja isplati naknadu za izgradnju i adaptaciju bašte i unutrašnjosti lokala u iznosu od 442.089,43 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu kamate na iznos od 442.089,43 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime zakupnine za period septemb ar – decembar 1999. godine, kao i za utrošenu, a neplaćenu vodu, isplati novčane iznose bliže označene u izreci; u stavu petom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev za novčani iznos preko dosuđenog do traženog na ime zakupnine i na ime utrošene električne energije; u stavu šestom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 198/06 od 10. februara 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijena j e kao neos novana žalba tužene- pr otivtužilje i presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1514/99 od 14. juna 2005. godine je potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem i petom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavovima četvrtom i šestom izreke.

Parnične stranke su izjavile reviziju protiv navedene drugostepene presude i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1239/06 od 8. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 198/06 od 10. februara 2006. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za dosudu kamate; u stavu drugom izreke ukinut e su drugostepena i prvostepena presuda u st. 1, 2. i 5. izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je 14 ročišta , na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke i elektro struke, saslušani su veštaci, saslušane su parnične stranke kao i svedoci, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno jer tužilac nije izvršio uplatu za građevinsko veštačenje, tri na zahtev punomoćnika tužioca, tri iz procesnih razloga, jedno na zahtev punomoćnika tužene, a tri zbog nedolaska veštaka. Tužbeni zahtev je preciziran 5. decembra 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 81/10 od 2. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, obavez ana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog izvedenih radova u poslovnom prostoru – bašti i lokalu vlasništva tužene, plati ukupan iznos od 843.200,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva za isplatu novčane naknade po navedenom osnovu, za ukupan iznos od 642.842,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev tužioca za isplatu iznosa od 4.500,00 dinara, za izradu projektne dokumentacije, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke obavez ana je tužena da tužiocu plati na ime sticanja bez osnova iznos od 2.337,34 evra (što predstavlja preračunati iznos od 4.571,45 DM, na dan 31. maja 2002. godine), sa kamatom koju određuje Evropska centralna banka počev od 1. juna 2002. godine, pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, dok je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva za isplatu po navedenom osnovu još za iznos od 1.753,00 evra (što predstavlja preračunati iznos od 3.428,55 DM na dan 31. maja 20002. godine), sa zatraženom kamatom i za isplatu iznos a od 207,25 evra, na ime obračunate domicilne kamate na iznos od 8000 DM za period od 3. decembra 1999. do 31. maja 2000. godine, sa zatraženom kamatom na iznos od 207 ,25 evra; u stavu trećem izreke obavez an je tužilac da tuženoj plati na ime duga zbog utrošene električne energije u objektu vlasništva tužene, iznos od 27.160,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2000. godine, do isplate, zbog utrošene vode u navedenom objektu iznos od 13.909,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. maja 2000. godine; u stavu četvrtom izreke odbij en je kao neosnovan deo protivtuž benog zahteva kojim je traženo da tužilac tuženoj plati na ime neplaćene zakupnine lokala za period od 1. marta 1999. do 31. decembra 1999. godine, iznos od 6.133,76 evra, sa kamatom koju određuje Evropska centralna banka počev od 31. marta 2011. godine, do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate; u stavu petom izreke, obavezana je tužena da tužiocu plati na ime naknade parničnih troškova za zastupanje od strane advokata i za troškove veštačenja iznos od 418.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. jula 2014. godine, do isplate, na ime taksi iznos od 23.080,00 dinara, dok je tužilac obavezan da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 93.540,00 dinara ; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos taksi od 23.080,00 dinara, počev od 2. jula 2014. godine, do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 437/15 od 7. jula 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 81/10 od 2. jula 2014. godine u stav ovima trećem, četvrtom i petom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stav ovima prvom i drugom izreke , tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova, zbog izvedenih radova u poslovnom prostoru, bašti i lokalu, vlasništva tužene, plati ukupan iznos 894.292,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. februara 2014. godine, do konačne isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za veći iznos od dosuđenog do traženog iznosa od 1.490.501,60 dinara sa zakonskom kamatom, zahtev za isplatu iznosa od 4.500,00 dinara za izradu projektne dokumentacije sa zateznom kamatom na taj iznos počev od 13. marta 2000. godine , i zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.090,34 evra, sa kamatom koju određuje Evropska Central na banka počev od 1. juna 2002. godine, do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti , kao i da mu isplati iznos od 207,25 evra na ime obračunate domicilne kamate na iznos od 8.000 DM za period od 3. decembra 1999. do 31. maja 2002. godine, sa traženom kamatom na iznos od 207,25 evra.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 7. decembra 1999. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 7. jula 2015. godine

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudova kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 15 i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon pet i po godina od podnete tužbe dok je i drugi prvostepeni postupak trajao nerazumno dugo, sedam i po godina. Takođe, osam ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, ostali postupajući sudovi su efikasno postupali i odlučivali , tako je prvi žalbeni postupak trajao osam meseci, revizijski sud je takođe bio efikasan i odlučio je za devet meseci, a drugi žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončan postupak je trajao godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac u određenoj meri doprineo produženju postupka imajući u vidu da pet ročišta nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika a jedno jer podnosilac nije izvršio uplatu za izvršeno veštačenje, a što je sve dovelo do produženja parnice za godinu dana i tri meseca.

Ustavni sud nalazi da je postupak bio u određenoj meri složen jer je odlučivano o tužbi protivtužbi i postupajući sud je pre donošenja odluke, a radi razjašnjenja spornih činjeničnih pitanja, morao da izvede veći broj dokaza, posebnim veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka različitih struka. Međutim, ni određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za trajanje parnice od 15 i po godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 81/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1514/99), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Osnovnog suda u Vranju P. 81 /10 od 2. jula 2014. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 437/15 od 7. jula 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu, kao drugostepeni sud , u osporenoj presudi dao jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge za odbijanje tužbenog zahteva za isplatu na ime sticanja bez osnova zbog izvedenih radova u poslovnom prostoru, lokalu i bašti, vlasništva tužene, za iznos preko dosuđenog a do traženog , za isplatu duga zbog utrošene električne energije i utrošene vode u objektu tužene, kao i za povraćaj novčanog iznosa od 8.000,00 DM, jer podnosilac nije dokazao da je izvršio navedeno plaćanje , u smislu člana 219. Zakona o parničnom postupku , pri čemu te razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravilnim sa aspekta procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode podnosioca kojima se ističu nedostaci u obrazloženju prvostepene i drugostepene presude, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja . Ustavni sud konstatuje da su sudovi u osporenim odlukama razmotrili pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, čime su razmotrili navode i činjenice iznete u tužbi, odnosno žalbi protiv prvostepene presude, a koji su bili od uticaja na odluku o predmetnom tužben om zahtevu.

U pogledu navoda podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava. U pogledu navoda podnosi oca o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Dakle, podnosiocu su tokom trajanja postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i koristio, ali se njima ne garantuje i uspeh u žalbenom postupku ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo zakonskog osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti