Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. J. iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 1209/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. J. iz Velike Plane je , 1 0. septembra 2012. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P 1. 1209/05.

Podnositeljka ustavne žalbe je istak la da je predmetni parnični postupak, iako je u pitanju radni spor, trajao skoro osam godina, iako je morao biti okončan za šest meseci, da je vođen u samo dva stepena, te da ona ničim nije doprinela dužini trajanja predmetnog postupka. Od Ustavnog suda tražila je da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i dosudi joj naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom. Svoj zahtev za naknadu materijalne štete, kao i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, podnositeljka nije dodatno obrazlagala.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 1209/05, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja J. J, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 19. oktobra 2005. godine, Opštinskom sudu u Velikoj Plani podnela tužbu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete protiv tužene R.R, vlasnice STR „K.“. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1209/05.

Prvo ročište u ovom parničnom postupku održano je 31. maja 2006. godine, da bi, nakon šest ročišta (od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije), Opštinski sud u Velikoj Plani doneo delimičnu presudu P1. 1209/05 od 15. maja 2007. godine, kojom je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu (stav 1. izreke) i određeno je da će o preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na zahtev tužilje za vraćanje na rad kod tužene, za isplatu naknade zarade za vreme prestanka radnog odnosa i za priznavanje svih prava iz radnog odnosa, kao i o troškovima postupka biti odlučeno konačnom presudom (stav 2. izreke). Postupajući po žalbi tužene protiv navedene delimične presude, Okružni sud u Smederevu je presudom Gž1. 1148/07 od 31. oktobra 2007. godine odbio kao neosnovanu njenu žalbu i potvrdio ožalbenu delimičnu presudu.

U narednom periodu sud je zakazao deset ročišta, od kojih je pet odloženo zbog nedolaska tužene, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska tužilje koja je trebalo da bude saslušana u svojstvu parnične stranke, dostavljen je nalaz sa mišljenjem veštaka na okolnost visine naknade štete zbog izgubljenih zarada, da bi na ročištu od 27. maja 2009. godine postupajući sud, u prisustvu tužilje i njenog punomoćnika, zaključio glavnu raspravu. Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 1209/05 od 8. oktobra 2009. godine odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika tužene za vraćanje u pređašnje stanje. Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž1. 1708/09 od 25. novembra 2009. godine odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio je rešenje Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 1209/05 od 8. oktobra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, predmet je dodeljen u rad Osnovnom sudu u Smederevu-Sudska jedinica u Velikoj Plani i zaveden pod brojem P1. 57/10.

Osnovni sud u Smederevu-Sudska jedinica Velika Plana I doneo je 15. septembra 2010. presudu P1. 57/10 kojom je obavezana tužena da tužilji islati određene iznose na ime naknade štete zbog izgubljene zarade (stav 1. izreke), da izvrši uplatu pripadajućih doprinosa PIO fondu (stav 2. izreke), da tužilji isplati određene iznose na ime naknade štete zbog izgubljenog regresa za godišnji odmor (stav 3. izreke), kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 4. izreke). Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7498/10 od 12. januara 2011. godine, navedena prvostepena presuda je potvrđena u njenom stavu prvom izreke, a ukinuta u preostalom delu, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu-Sudske jedinice Velika Plana I P1. 312/2011 od 26. maja 2011. godine obavezana je tužena da tužilji uplati pripadajuće doprinose za određeni period (stav 1. izreke), da joj isplati određeni iznos na ime naknade štete zbog izgubljenog regresa za godišnji odmor (stav 2. izreke), kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke). Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 256/12 od 25. januara 2012. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda u stavu 1. njene izreke (stav prvi izreke), preinačena u stavu 2. njene izreke, i to tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade zbog izgubljenog regresa za godišnji odmor (stav drugi izreke), dok je ukinuta u delu kojim se odlučivalo o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje (stav treći izreke).

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudske jedinice Velika Plana I P1. 312/2011 od 23. marta 2012. godine obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u određenom iznosu. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž1. 12/12 od 10. jula 2012. godine.

U toku predmetnog parničnog postupka zakazano je 16 ročišta, od kojih je sedam održano, dok je u prvostepenom postupku postupalo dvoje sudija.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, odredbom člana 10. propisivao je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 19. oktobra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani, a da je okončan 10. jula 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe , pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao šest godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor, nastao povodom otkaza ugovora o radu , traje više od šest i po godina u dva stepena, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome zakon koji uređuje parnični postupak naročito apostrofira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu obe parnične stranke da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. U prilog ovakve ocene Ustavnog suda govori više činjenica, kao na primer: da je od podnošenja tužbe, pa do zakazivanja prvog ročišta prošlo više od sedam meseci; da je prvostepena odluka u više navrata ukidana kako u delu kojim se rešava o tužbenom zahtevu za naknadu štete, tako i u delu u kojem je rešeno o troškovima postupka; kao i da je spis predmeta vraćan prvostepenom sudu nerazmotren zbog dopune postupka. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio i da postoji neznatan doprinos tužilje dužini trajanja osporenog postupka, koji se ogleda u nedolasku na jedno ročište na kojem je trebalo da bude saslušana u svojstvu parnične stranke. Ipak, Sud je ocenio da navedeno predstavlja neznatan dorinos dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 3. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju, naročito imajući u vidu doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nalazi da nema uslova da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe navodno pretrpe la u predmetnom parničnom postupku, jer on a u tom smislu nije dostavi la relevantne dokaze , pa je odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Podnositeljka je takođe istakla i povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava. Međutim, tu svoju tvrdnju nije dalje obrazlagala, niti je za nju pružila bilo kakve dokaze. Ustavni sud još jednom podseća da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, već da se navodi o povredi nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Povodom zahteva podnositeljke ustavne žalbe kojim traži da joj se nakanade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti