Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Zbog kontinuiranog vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje i neefikasnosti upravnih organa, dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S, M . J, G . S, R . S, B. M, S . A, M . V, D. P, D. S .(1), D. S .(2), S. Đ . i D . T, svih iz Smedereva, Ž . V . iz sela Malo Rujište, gradska opština Grocka, grad Beograd, B. V , I. J . i A. M, svih iz sela Pudarci, gradska opština Grocka, Z. Đ . i J . J, oboje iz sela Ralja kod Smedereva, V. R . i D . J, obojice iz sela Umčari, gradska opština Grocka, D. B . iz sela Vlaška, gradska opština Grocka, Z . J . i N . P, obojice iz sela Kamendol, gradska opština Grocka, G . J . iz sela Lipe kod Smedereva, J . M . iz sela Živkovac, gradska opština Grocka, G . N . i B. C , obojice iz sela Boleč, gradska opština Grocka, J. P . i G . M, obojice iz sela Vrčin, gradska opština Grocka, N . M . iz sela Dražanj, gradska opština Grocka, Z . S . i J . R, obojice iz sela Begaljica, gradska opština Grocka, J. B, Ž . T, B. Š, M. B, N . R , R. R . i B . P, svih iz sela Leštane, gradska opština Grocka, S . S, J . Đ, S . B, M . J, B. R, S . D, M . R, D . M . i M . C, svih iz Kaluđerice, gradska opština Grocka, R . R . i D . A, oboje iz sela Ritopek, gradska opština Grocka, B . B . i N . Lj, obojice iz sela Zaklopača, gradska opština Grocka, B . M . i N . J, obojice iz Vinče, gradska opština Grocka, N . A . iz Beograda, T. M . iz Resnika, gradska opština Rakovica, Z . B, Lj . B, B . S, B . P . i G . M, svih iz Grocke, grad Beograd, i D. Đ . iz Malog Požarevca, gradska opština Grocka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S, M . J, G . S, R . S, B . M, S . A, M. V, D . P, D . S .(1), D. S .(2), S. Đ, D . T, Ž . V, B . V, I . J, A . M, Z . Đ, J . J, V . R, D . J, D . B, Z . J, N . P, G . J, J . M , G . N, B. C , J. P, G . M, N . M , Z . S, J . R, J . B, Ž . T, B . Š, M . B, N . R, R . R, B . P, S . S, J . Đ, S . B, M . J, B . R, S . D, M . R, D . M, M . C, R . R, D . A, B . B, N . Lj, B . M, N . J, N . A, T . M, Z . B, Lj . B, B . S, B . P, G . M . i D . Đ . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-1 i u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-4, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-4 okončao u najkraćem roku.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Smedereva i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 10. jula 2019. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 24. decembra 2019. godine, 3. juna i 18. decembra 2020. godine, kao i od 2. februara 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetima br. 120-682/2013 i 120-894/19, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-712/2013-01 i 120-01-1320/2018-01, Upravnim sudom u predmetima U. 10268/10, U. 16851/12 i U. 7182/17, Ustavnim sudom u predmetima Už-38 17/2010 i Už-4064/2015 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 10268/10 (2009) od 25. juna 2010. godine, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3817/2010, potom postupka koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 2704/15 od 14. maja 2015. godine, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4064/2015 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-7196/2019.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu 18. novembra 2021. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-15856/2021.

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-15856/2021 sa predmetom Už-7196/2019 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už-7196/2019.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd br. 120-894/21-1 i 120-894/21-4 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

4.1. Podnosioci ustavne žalbe su 23. februara 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva , kao i zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od 1. januara 2006. godine.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda U. 10268/10 (2009) od 25. juna 2010. godine.

N. S , ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Ustavnom sudu 16. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už-3817/2010 od 22 . novembra 2012. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom u delu kojim je odlučeno o isplati dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 2. izreke, naloženo nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnetoj protiv konačnog rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-229/2009-01 od 19. juna 2009. godine . U tački 3. izreke određeno je da odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Istom odlukom je u drugom delu tačke 1. izreke odbijena kao neosnovana ustavna žalba podnosilaca izjavljena protiv navedene presude Upravnog suda u delu koji se odnosi na odlučivanje o zahtevu za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade troškova za ishranu u toku rada, te o tom delu zahteva više nije odlučivano.

4.2. Postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3817/2010 od 22 . novembra 2012. godine pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda U. 2704/14 od 14. maja 2015. godine.

N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, je Ustavnom sudu, 22. juna 2015. godine, podneo ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 2. izreke, poništena pomenuta presuda i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa broj 120-01-712/2013-01 od 6. decembra 2013. godine. U tački 3. izreke određeno je da odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac N . S, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Istom odlukom je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena kao očigledno neosnovana ustavna žalbe navedenog podnosioca izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už- 3817/2010 od 22 . novembra 2012. godine, a koji je trajao dve godine i pet meseci. Navedena odluka Ustavnog suda je 9. maja 2017. godine dostavljena Upravnom sudu.

4.3. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine , Upravni sud je, na sednici održanoj 29. juna 2017. godine, doneo presudu U. 7182/17 (2014), kojom je uvažena tužba podnosilaca, poništ eno rešenje drugostepenog organa od 6. decembra 2013. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-523/2017-01 od 15 . avgusta 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje broj 120-682/13 od 12. septembra 2013. godine i predmet vraćen prvostepe nom organu na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 8. decembra 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-810/2017-01-1 od 20. decembra 2017. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, te su podnosioci 2. februara 2018. godine izjavili drugu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-1728/18 od 2. marta 2018 . godine, broj 120-1728/18-1 od 27. juna 2018. godine, broj 120-1728/18-2 od 1. oktobra 2018. godine, broj 120-894/19 od 22. januara 2019. godine, broj 120-894/19-1 od 24 . maja 2019. godine, broj 120-894/19-2 od 30. avgusta 2019. godine i broj 120-894/19-3 od 6. januara 2020. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-939/2018-01 od 3. maja 2018. godine, broj 120-01-1193/2018-01 od 31. avgusta 2018. godine, broj 120-01-1320/2018-01 od 14. novembra 2018. godine, broj 120-01-2039/2019-01 od 12. aprila 2019. godine, broj 120-01-2090/2019-01 od 18. jula 2019. godine, broj 120-01-2718/2019-01 od 12. novembra 2019. godine i broj 120-01-135/2020-01 od 25 . februara 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-894/2020-1 od 27. maja 2020. godine i broj 120-894/2020-2 od 28. avgusta 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-335/2020-01 od 20. jula 2020. godine i broj 120-01-690/2020-01 od 27 . novembra 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-894/21-1 od 4. januara 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 23. februara 2009. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 23. februara do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-201/2021-01 od 15 . aprila 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika za 50,82 do 62,80%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Zakona o policiji, tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61 a za podnosioce znatno više.

Dopunska rešenj a prvostepenog organa broj 120-894/21-2 od 26. maja 2021. godine , broj 120-894/21-3 od 13. avgusta 2021. godine i broj 120-894/21-4 od 4. novembra 2021. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 23. februara do 26. juna 2006. godine, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-345/2021-01 od 27. jula 2021. godine, broj 120-01-426/2021-01 od 15. oktobra 2021. godine i broj 120-01-513/2021-01 od 31. decembra 2021. godine, te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

5. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“ , broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

6. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupci koji su bili pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavnih žalbi u predmetima Už-3817/2010 i Už-4064/2015, nisu deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena Odluka Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine Upravnom sudu, odnosno od 9. maja 2017. godine. Ustavni sud je konstatovao da je donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine postalo pravnosnažno prvostepeno rešenje od 4. januara 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 23. februara 2009. godine, te je postupak u tom delu okončan nakon četiri godine i pet meseci. Sa druge strane, postupak povodom zahteva podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 23. februara do 26. juna 2006. godine još uvek nije pravnosnažno okončan i predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja, te period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom delu traje pet godina.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu u celini odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri činjenično složen, imajući u vidu veći broj stranaka u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već su u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-3817/2010 od 22 . novembra 2012. godine i Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine, zasnovanim na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u odlukama Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula 2006. godine utvrđeno da je koeficijent podnosilaca za obračun plate uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud u kratkom vremenskom periodu doneo presudu od 29. juna 2017. godine u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine. Međutim, u nastavku postupka je doneto 1 2 prvostepenih i 13 drugostepenih rešenja. Iz toga se može uočiti da je postupak u delu koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda od 8. oktobra 2021. godine, kao i u delu koji je i dalje u toku, obelež en kontinuiranim vraćanje m predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno osam rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca u celini bio odbijen ili odbačen, počeo odvojeno da odlučuje o delu zahteva koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 23. februara 2009. godine i o delu zahteva koji se odnosi na period od 23. februara do 26. juna 2006. godine, pri čemu je potom oba dela zahteva odbio kao neosnovana. Takođe, osporena presuda Upravnog suda od 8. oktobra 2021. godine je doneta nepunih pet meseci od podnošenja tužbe.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-1 i u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-4, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u držav i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-894/21-4 okončao u najkraćem roku.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 10268/10 (2009) od 25. juna 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 10268/10 (2009) od 25. juna 2010. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 16. avgusta 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-3817/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 10. jula 2019. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3817/2010 od 22 . novembra 2012. godine, a koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 2704/14 od 14. maja 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-4064/2015 od 16. marta 2017. godine već odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku. Samim tim, Ustavni sud nalazi da je navedenim rešenjem odlučio o delu zahteva koji je istaknut i u ovoj ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupaka po ustavnim žalbama u predmetima Už-3817/2010 i Už-4064/2015, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. Ispitujući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da su navedeni podnosioci u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe od 18. novembra 2021. godine bili u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.

Ustavni sud je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela V. kod Zaječara, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nisu povređena prava navedenog podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava. (U vezi različite prakse parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine.)

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine i Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine izjasnio u Odluci Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, dok se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine i Rev2. 1431/2016 od 8. septembra 2016. godine izjasnio u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine.

Ustavni sud je našao da se ni ostale dostavljene sudske odluke ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava. Naime, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2699/18 od 21. avgusta 2018. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine u delu u kome je usv ojen tužben i zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, iz razloga što je utvrđeno da dodatni koeficijent tužioca nije bio uvećan za najmanje 30% u odnosu na dodatni koeficijent uporednog radnika, koji je istog stepena i vrste stručne spreme, ima status ovlašćenog službenog lica i obavlja poslove policajca. U presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine je navedeno da kao uporedni radnik ne može biti uzet radnik sa istom stručnom spremom, koji radi u pisarnici, arhivi ili obavlja administrativno-tehničke poslove i nema status ovlašćenog službenog lica. Sa druge strane, u osporenoj presudi Upravnog suda je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe u periodu za koji potražuju isplatu dodataka na platu već ostvarili pravo na dodatne koeficijente, na osnovu donetih rešenja, koji su od 30 do 50% nominalno veći od dodatnog koeficijenta uporednog radnika sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, bez neredovnosti u radu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 10906/21 od 8. oktobra 2021. godine nisu povređena prava podnosilaca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca, odlučujući kao u tački 4. izreke. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

13. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti