Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje kojim je tužba odbačena. Odbacivanje tužbe zbog nepodnošenja predloga za mirno rešavanje spora ocenjeno je kao preterani formalizam, jer je podnositeljka već ispunila poseban uslov propisan Zakonikom o krivičnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7197/2013
21.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . J . iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. J . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Subotici Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Subotici Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici P. 621/13 od 11. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O . J . iz Subotice podnela je Ustavnom sudu, 6. septembra 2013. godine, preko punomoćnika R . R, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se istovremeno ukazuje i na povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud ukazuje da je sadržina načela i prava garantovan ih navedenim odredbama Evropske konvencije garantovana i odredbama Ustava Republike Srbije, zbog čega se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih načela i prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u parničnom postupku vođenom radi naknade štete, a kojim je pravnosnažno odbačena tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao nedozvoljena.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi: da je kao branilac po službenoj dužnosti zastupala M.G. u krivičnom postupku, na osnovu čega je tražila naknadu za nužne troškove i nagradu za zastupanje; da o njenom zahtevu nije odlučeno u roku od tri meseca, te je podnela tužbu radi naknade štete protiv Republike Srbije, koja je pogrešno odbačena kao nedozvoljena; da je sud selektivno postupao zaključivši da je pre podnošenja tužbe tužilja morala da podnese predlog za mirno rešavanja spora Republičkom javnom pravobranilaštvu, jer je član 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku upućivao na primenu posebnog zakona, što je u konkretnom slučaju Zakonik o krivičnom postupku, po kome je tužilja mogla nakon proteka roka od tri meseca od dana podnošenja zahteva za troškove, da podnese tužbu parničnom sudu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Viši sud u Subotici je osporenim rešenjem Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrdio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Subotici P. 621/13 od 11. aprila 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je tužilja 9. aprila 2013. godine podnela tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete, zahtevajući isplatu novčanog iznosa na ime troškova koje je, kao branilac po službenoj dužnosti, imala u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu K. 128/12; da je tužilja 19. septembra 2012. godine podnela troškovnik u navedenom predmetu, o kome, prema navodima tužbe, nije odlučeno u roku od tri meseca u smislu člana 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku; da je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 193. stav 4. Zakona o parničnom postupku odbacio tužbu tužilje kao nedozvoljenu, budući da uz tužbu nije dostavila dokaz da se pre podnošenja tužbe obratila tuženoj Republici Srbiji sa predlogom za mirno rešavanje spora; da neosnovano tužena u konkretnom slučaju ukazuje na propust prvostepenog suda da primeni odredbu člana 193. stav 7. istog zakona u smislu koje se odredbe st. 1. do 5. ovog člana ne primenjuju ako je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije, koji se odnosi na sporove sa Republikom Srbijom; da je odredbama čl . 556. do 564. Zakonika o krivičnom postupku propisan poseban postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neosnovano osuđenih i neosnovano lišenih slobode, a da je tužba tužilje činjenično zasnovana na drugačijem pravnom osnovu, neisplaćenim troškovima krivičnog postupka; da je, odredb ama člana 557. do 558. navedenog zakonika takođe propisan postupak prethodnog obraćanja komisiji ministarstva nadležnog za pravosuđe; da članom 197. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku nije propisan poseban rok za podnošenje tužbe koji bi isključivao primenu člana 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već je propisan rok od tri meseca u kom e sud treba da donese odluku o zahtevu za naknadu nužnih izdataka i nagrade branioca okrivljenog; da je , sledom svega rečenog, tužilja bila dužna da uz tužbu dostavi dokaz da se pre podnošenja tužbe obratila tuženoj Republici Srbiji sa predlogom za mirno rešavanje spora, a u smislu člana 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da kako to nije učinila, prvostepeni sud je pravilnom primenom člana 193. stav 4. istog zakona odbacio tužbu tužilje kao nedozvoljenu; da je primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud odbio zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka u iznosu od 15.000,00 dinara, kao i troškova sudskih taksa, budući da sa izjavljenom žalbom nije postigla uspeh.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 193. osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da je lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe (stav 1.); da podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.); da ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu (stav 3.); da će sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ako nije podnet predlog iz stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana (stav 4.); da se odredbe st. 1. do 5. ovog člana ne primenjuju ako je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije, koji se odnosi na sporove sa Republikom Srbijom.

Odredbama člana 197. Zakonika o krivičnom postupku(„Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano : da kad se obustavi krivični postupak ili kad se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač 1. do 6. ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima (stav 1.); da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije (stav 6.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je tužba podnositeljke ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, u smislu odredbe člana 193. stav 4. osnovnog teksta ZPP iz 2011. godine, jer pre podnošenja tužbe protiv Republike Srbije nije dostavljen predlog Državnom pravobranilaštvu za mirno rešavanje spora.

Osnovni tekst ZPP iz 2011. godine propisivao je da je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe, Državnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom previđen rok za podnošenje tužbe (član 193. stav 1.). Državnom pravobraniocu je bio ostavljen rok od 60 dana da odgovori na predlog, a ukoliko bi lice propustilo da se prethodno predlogom obrati pravobranilaštvu, ili je podnelo tužbu pre proteka roka od 60 dana, sud bi takvu tužbu odbacio kao nedozvoljenu (član 193. stav 4.). Zakonom o izmenama i dopunama ZPP iz 2014. godine suštinski je promenjen član 193. ZPP, tako što lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije više nije dužno da se prethodno obrati Državnom pravobranilaštvu, već može tom organu da dostavi predlog za mirno rešenje spora. Ukoliko to ipak ne učini već odmah podnese tužbu sudu, takva tužba ne bi bila odbačena kako je to ranije bilo propisano.

Ustavni sud zatim ukazuje da je odbacivanjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe tangirano njeno pravo na pristup parničnom sudu, kao element prava na pravično suđenje. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Vladavina prava u građanskim postupcima ne može se zamisliti bez mogućnosti pristupa sudu. Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i može biti predmet zakonskih ograničenja. Zato je od pravnog značaja da se u svakom konkretnom slučaju ispita da li je ograničenje prava na pristup sudu bilo ustavnopravno prihvatljivo.

Ustavni sud konstatuje da je ograničenje prava na pristup sudu u vidu obaveze tužioca da podnese predlog za mirno rešavanja spora Državnom pravobranilaštvu pre podnošenje tužbe za naknadu štete sudu, bilo propisano odredbom člana 193. stav 1. osnovnog teksta ZPP. Ova zakonska norma je bila jasna i precizna, te samim tim nisu postojala nikakve dileme u tumačenje ove zakonske odredbe. O legitimnom cilju ovog zakonskog instituta (obaveza pokušaja mirnog rešavanja spora pre podnošenje tužbe sudu) izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Momčilović protiv Hrvatske, broj 11239/11 od 26. marta 2015. godine. Prema praksi Evropskog suda, cilj ovog instituta jeste smanjivanje broja postupaka za naknadu štete protiv države pred domaćim sudovima, čime se istovremeno postiže cilj sudske ekonomičnosti i efikasnosti i ohrabruje uvođenje alternativnih načina za rešavanja sporova kako bi se smanjilo prekomerno opteređenje sudova. Dalje, prema stavu navedenog suda prethodno podnošenje predloga pravobraniocu za mirno rešavanje spora nije predstavljalo preveliki teret za aplikante i propuštanjem da podnesu predlog za mirno rešavanja spora, aplikanti su faktički sprečili domaće sudove da u meritumu razmotre njihov zahtev za naknadu štete (st. 44-57.).

Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je odbacivanje podnositeljkine tužbe za naknadu štete protiv Republike Srbije jer pre podnošenja tužbe nije dostavila predlog Državnom pravobranilaštvu za mirno rešavanje spora, predstavljalo preterani formalizam parničnog suda koji je doveo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije na ime neisplaćene naknade nužnih izdataka i nagrade za odbranu u krivičnom postupku, koji padaju na teret budžetskih sredstava. U ovoj situaciji je od značaja odredba člana 197. stav 6. ZKP kojom je bilo propisano da ako o zahtevu za naknadu nužnih izdataka i nagrade sud ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanje ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije. Ustavni sud ocenjuje da ova zakonska odredba u sebi sadrži već jedan procesni uslov pre podnošenj a tužbe protiv Republike Srbije radi ostvarivanja predmetnog potraživanja, a to je istek roka od tri meseca od dana podnošenja zahteva u kome sud nije odlučio o predmetnom novčanom potraživanju. Podnositeljka ustavne žalbe je kao branilac pre podnošenja tužbe podnela zahtev krivičnom sudu za naknadu predmetnog potraživanja, ali o tom zahtevu krivični sud nije odlučio ne samo u zakonskom roku od tri meseca, već ni u roku od sedam meseci. Time su se stekli uslovi iz ZKP za direktno podnošenje tužbe za naknadu štete parničnom sudu protiv Republike Srbije. Nametanje procesne obaveze podnositeljki da i u ovakvoj situaciji pre podnošenja tužbe protiv Republike Srbije dostavi predlog za mirno rešavanje spora Državnom pravobranilaštvu, čime se dopunski i ponovno prolongira podnošenje tužbe parničnom sudu, suštinski bi značilo obavezivanje podnositeljke da poštuje, kumulativno, dva procesna uslova (jedan iz ZKP, a drugi iz ZPP) pre podnošenje tužbe parničnom sudu, a što po oceni Ustavnog suda, predstavlja preterani procesni teret za podnositeljku. Time je istovremeno podnositeljka stavljena u neravnopravan procesni položaj u odnosu na druge tužioce koji su imali nameru da podnesu tužbu protiv Republike Srbije radi naknade štete, a koji su bili dužni da poštuju samo jedan procesni uslov (podnošenje predloga za mirno rešavanje spora Državnom pravobranilaštvu). U navedenoj činjeničnoj i procesnoj situaciji gubi se legitimni cilj zbog kog a je ustanovljen procesni institut iz člana 193. ZPP, jer prethodni bezuspešni protek roka od tri meseca iz člana 197. stav 6. ZKP u krivičnom postupku u kome sud nije odlučio o predmetnom potraživanju, predstavlja prećutno izraženu nameru tužene Republike Srbija da se sporno pitanje reši u parničnom postupku, jer je stvorena pravna fikcija da je podnositeljkin konkretni zahtev za isplatu nadležni državni organ (prećutno) već odbio. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je odredba člana 197. stav 6. ZKP predstavljala u suštini lex specialis kojim je derogirana primena opšte odredbe iz člana 193. stav 1. ZPP iz 2011. godine.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Subotici Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 345/13 od 25. jula 2013. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici P. 621/13 od 11. aprila 2013. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i naložio otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede prava na pravično suđenje, to se nije posebno razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela iz člana 22. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti