Ustavni sud odbio žalbu vojnih lica u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu profesionalnih vojnih lica koja su tražila naknadu štete zbog manje isplaćenih plata. Sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje, jer su osporene presude zasnovane na prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Lomovića i Predraga Đurića, obojice iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Lomovića i Predraga Đurića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1399/07 od 27. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 110/08 od 13. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Lomović i Predrag Đurić, obojica iz Gornjeg Milanovca, su 19. januara 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1399/07 od 27. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 110/08 od 13. novembra 2008. godine, zbog povrede ustavnog načela vladavine prava, načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje zajemčenih odredbama čl. 3. i 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe podneli Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora (sada Republike Srbije, kao pravnog sledbenika) – Ministarstva odbrane – VP 9807 Gornji Milanovac radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica; da je šteta pričinjena zbog neodređivanja vrednosti boda od strane ministra odbrane, a što je ovaj bio dužan da učini u skladu sa odredbom člana 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima; da je, u cilju zaštite navedenih prava, veliki broj profesionalnih vojnih i civilnih lica na službi u Vojsci pokrenulo parnične postupke pred prvostepenim sudovima u Republici Srbiji, te da je i usvojeno 910 tužbenih zahteva od strane prvostepenih sudova; da je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i zastupnik tužene, "postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci"; da je, održavanjem sastanka i postizanjem dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje; da su "posledica takvog dogovora" osporeni pojedinačni akti, iako pre toga postoji potvrđenih 12 prvostepenih presuda kojima se tužena obavezuje na naknadu štete; da je Vrhovni sud Srbije pogrešno primenio propise kojima su regulisane plate profesionalnih vojnih lica; da "za Predraga Trifunovića i sudije Vrhovnog suda Srbije nisu bili od uticaja dokazi koji su izvedeni u prvostepenom postupku"; da je u postupku po reviziji "na najgrublji način povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje jer Vrhovni sud nije štitio zakonom utvrđena prava na naknadu materijalne štete"; da su osporene presude u suprotnosti sa pravnim shvatanjem građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 31. maja 2005. godine. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je presudom P1. 398/06 od 7. juna 2007. godine odbio tužbene zahteve tužilaca Slobodana Lomovića, Predraga Đurića (ovde podnosilaca ustavne žalbe), Ivice Đurđevića i Slobodana Ristovića, svih iz Gornjeg Milanovca, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – VP 9807 Gornji Milanovac, da im isplati naknadu materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su ostvarili kao profesionalna vojna lica, a koja im je pričinjena prilikom određivanja vrednosti boda i obračuna za isplatu plata u periodu od januara 2000. godine do septembra 2006. godine.

Okružni sud u Čačku je, postupajući po žalbi tužilaca, osporenom presudom Gž1. 1399/07 od 27. septembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 398/06 od 7. juna 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je tužiocima plata redovno isplaćivana u skladu sa naredbom – rešenjem o postavljenju tužilaca kao pripadnika Vojske Jugoslavije, kojima je određen koeficijent za obračun i isplatu plata i utvrđen pripadajući broj bodova, tako da u konkretnom slučaju nema nezakonitog postupanja organa tuženog, jer je prilikom obračuna i isplate plata tužiocima postupano u skladu sa donetim rešenjima o postavljenju tužilaca. Takođe je istaknuto da su navedena rešenja doneta od strane nadležnog organa – starešine u skladu sa članom 152. Zakona o Vojsci i članom 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslaviji.

Vrhovni sud Srbije je 13. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 110/08, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1399/07 od 27. septembra 2007. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca; da u radnjama tužene nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa kako bi država bila odgovorna za naknadu štete; da se odredba člana 75. Zakona o Vojsci ne može neposredno primeniti kod određivanja visine plate pripadnika Vojske; da se plate utvrđuju pojedinačnim upravnim aktom čija se zakonitost ocenjuje u upravnom postupku i eventualno u upravnom sporu; da je isplata plate izvršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktima; da tužioci nisu dokazali da je došlo do nepravilnog i nezakonitog rada organa za koji odgovara država.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, kao i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje se odnose na postupak po reviziji, propisano je: da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud ako nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. stav 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto - zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto - zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava, kroz institute isključenja i izuzeća sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP propisani su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom ovog prava mogu nastati, uz konstataciju da se navedeno pravo, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji.

Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, u postupku pred drugostepenim sudom i u postupku po reviziji je povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, jer su “sudije Vrhovnog suda Srbije i posebno Predrag Trifunović kao predsednik Građanskog odeljenja tog suda, nezakonito postupali kada su održali sastanak sa tuženom stranom u postupku“. Uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da navedeni stav podnosilaca ustavne žalbe o postupanju sudija Okružnog suda u Čačku i sudija Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija koje su, u konkretnom slučaju, učestvovale u donošenju osporenih presuda, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti i u sprovedenom postupku u skladu sa zakonom. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, sa obrazloženim pravnim stanovištem u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenim odlukama povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosilaca, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane svakog vida diskriminacije.

Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda, već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana, zbog čega je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud odbio žalbu vojnih lica u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti