Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog umanjenja plate ukidanjem stimulacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o umanjenju plate. Sud je utvrdio da su redovni sudovi u svojim odlukama dali dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-72/2011
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Kosanke Kokanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kosanke Kokanović protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 378/07 od 15. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2373/10 od 13. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosanka Kokanović iz Beograda je 10. januara 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira Kokanovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 378/07 od 15. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2373/10 od 13. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da se osporene presude, koje su donete u sporu radi poništaja rešenja tuženog poslodavca o umanjenju plate podnositeljke po osnovu stimulacije, ne mogu smatrati obrazloženim aktima u smislu člana 32. stav 1. Ustava, jer “u njihovim obrazloženjima manjka elementarna logika i smisao i grubo vređaju zdrav razum“. Ističe i da osporene presude iz navedenih razloga ne pružaju podnositeljki odgovarajući stepen konkretnosti neophodan za korišćenje pravnih lekova, čime je povređeno i njeno pravo na pristup sudu. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporene presude i dosudi joj troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Kosanka Kokanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 16. jula 2007. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Doma zdravlja “Vračar“ iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog br. 02/1186 od 4. aprila 2007. godine, kojim je umanjena plata tužilji po osnovu stimulacije za 10%.

Prvostepeni sud je 15. juna 2009. godine doneo osporenu presudu P1. 378/07, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pobijanim rešenjem tuženog zamenjeno rešenje od 21. avgusta 2003. godine, te je određeno da se tužilji prilikom obračuna plata ne uvećava za 10% kao stimulacija počev od 1. marta 2007. godine; da je sud na osnovu nalaza i mišljenja veštaka od 8. juna 2009. godine zaključio da su primenjeni svi parametri prilikom obračuna plate tužilji u periodu od 1. januara do 1. avgusta 2007. godine, te da su parametri usklađeni sa odredbama čl. 2, 4. i 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama; da je koeficijent za obračun tužiljine plate u periodu od 1. januara do 1. avgusta 2007. godine u skladu sa radnim mestom diplomiranog pravnika, i to u periodu od januara do marta u visini od 16,10, a od aprila do jula u visini od 17,49, što je propisano Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama, te da je na obračunatu platu tužilje pravilno primenjen Zakon o porezu na dohodak građana i Pravilnik o načinu i postupku obračunavanja zarade u slučaju umanjenja poreske osnovice, naročito u momentu izmena u pogledu umanjenja osnovice za oporezivanje za 5.000,00 dinara, odnosno 5.050,00 dinara i stope sa 14% na 12%, počev od 1. januara 2007. godine; da je prvostepeni sud ocenio da su neosnovani tužilje prema kojima je ona na svom radnom mestu diplomiranog pravnika radila više nego što je zahtev njenog radnog mesta, jer je postupkom racionalizacije veći broj radnika pravno – kadrovskog odeljenja tuženog raskinuo radni odnos, a da novi radnici nisu primljeni, te da je tužilji pripao posao radnika kojima je prestao radni odnos, pa da nije bilo razloga za umanjenje stimulacije za tužilju; da je pobijanim rešenjem tuženog, po oceni suda, izvršeno usklađivanje obračuna plate tužilje u skladu sa navedenim zakonskim propisima koji su stupili na pravnu snagu i koji na drugačiji način regulišu obračun plata u odnosu na prethodne zakone.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2373/10 od 13. oktobra 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je zakonito pobijano rešenje tuženog kojim je izvršeno obračunavanje plate tužilje u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama, te da obim i vrsta posla, samo angažovanje zaposlenih i ostvareni rezultati rada nisu takve prirode da treba određivati stimulaciju zaposlenima; da navodi žalbe ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepene presude, pri čemu je bez uticaja insistiranje žalbe na retroaktivnom dejstvu pobijanog rešenja, da je umanjenje zarade učinjeno od 1. januara 2007. godine i da ne postoji nikakva pisana odluka tuženog, s obzirom na to da je pobijano rešenje doneto u sprovođenju zakonskih propisa kojima se plata obračunava, a po osnovu odbitka od poreske olakšice na koju ima poslodavac pravo, a ne zaposleni i da je umanjenje izvršeno od momenta usvajanja zakonskog propisa, te pobijano rešenje nije retroaktivno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da Treći opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu nisu dali dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome su zasnovali osporene presude. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranki da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presuda Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presuda Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Treći opštinski sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude P1. 378/07 od 15. juna 2009. godine istakao na kojim navodima i dokazima stranke temelje osnovanost svojih zahteva u ovoj parnici i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je zakonito pobijano rešenje tuženog kojim je izvršeno usklađivanje obračuna plate tužilje u skladu sa novim zakonskim i podzakonskim propisima koji regulišu tu materiju, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Zakona o porezu na dohodak građana, Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama i Pravilnika o načinu i postupku obračunavanja zarade u slučaju umanjenja poreske osnovice, a na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu Gž1. 2373/10 od 13. oktobra 2010. godine zaključio da je navedeni drugostepeni sud u skladu sa odredbom člana 382. stav 1. ranije važećeg ZPP ispitivao da li su u prvostepenom postupku učinjene bitne povrede pravila postupka, na koje pazi po službenoj dužnosti i da je cenio žalbene navode podnositeljke, dajući pri tom dovoljne i jasne razloge za pravni stav o neosnovanosti navedenog redovnog pravnog leka. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da su obrazloženja osporenih presuda u skladu sa standardima uspostavljenih ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Uzimajući u obzir da je osporenom prvostepenom i drugostepenom presudom odlučivano o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno žalbe podnositeljke, Ustavni sud nalazi da je u predmetnom parničnom postupku obezbeđeno pravo podnositeljke na pristup sudu kojim se svakome garantuje pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo parnični postupak.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , pa je odbio žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), te je odlučio kao u izreci.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog umanjenja plate ukidanjem stimulacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti