Odluka Ustavnog suda o ništavosti hipoteke zasnovane bez saglasnosti bračnog druga

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Hipoteka na zajedničkoj bračnoj imovini zasnovana bez izričite, pisane i overene saglasnosti drugog bračnog druga je ništava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. B . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T . B . i utvrđuje da su presudom Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na imovinu , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Re publike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine i određuje d a isti sud ponovo odluči o reviziji drugotužene „H.“AD Beograd podnetoj protiv pr esude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1744/15 od 2. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. B . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 30. decembra 2016. godine, preko punomoćnika J . R, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacioniog suda navedene u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi : da je osporenom revizijskom presudom odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev kojim je tražila utvrđenje da nije dozvoljeno izvršenje javnom prodajom predmetne nepokretnosti koje se sprovodi u izvršnom postupku ; da je podnositeljka po osnovu braka sa svojim supružnikon stekla spornu nepokretnost, a što je utvrđeno i pravosnažnom presudom od 23. aprila 2012. godine ; da banka nije tražila njenu saglasnost za upis hipoteke na spornoj nepokretnosti u javne knjige; da revizijski sud nije primenio odredbe člana 176. Porodičnog zakona za rešavanje konkretne pravne stvari, zbog čega se primena materijalnog prava iskazuje kao proizvoljna. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražila je naknadu za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1744/15 od 2. decembra 2015. godine odbio žalbu drugotužene „H.“ AD Beograd kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu P. 5043/14 od 15. juna 2015. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno da nije dozvoljeno izvršenje javnom prodajom 1/2 zgrade 73/2, bez zemljišta u ul. M, na katastarskoj parceli broj …, KO Niš (ranija oznaka po zemljišnim knjigama), sa jednom sporednom zgradom, kao i na poslovnoj prostoriji u zgradi broj 80, bez zemljišta, u ul. K, na kat astarskoj parceli broj …/1, KO Niš (ranija oznaka po zemljišnim knjigama), određeno rešenjem o izvršenju ranijeg Opštinskog suda u Nišu I. 24474/10 od 29. oktobra 2010. godine, koje se sprovodi u izvršnom postupku I. 24474/10 pred Osnovnim sudom u Nišu, što su tuženi G . B . i „H.“ AD Beograd, dužni da priznaju (stav prvi) i obavezana je tužena „H.“ AD Beograd da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.100,00 dinara (stav drugi izreke).

Osporenom presudom Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je odlučivanje o reviziji tužene „H.“AD Beograd izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1744/15 od 2. decembra 2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj; stavom drugim izreke preinačene su presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1744/15 od 2. decembra 2015. godine i Osnovnog suda u Nišu P. 5043/14 od 15. juna 2015. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da nije dozvoljeno izvršenje javnom prodajom predmetne nepokretnosti određeno rešenjem o izvršenju ranijeg Opštinskog suda u Nišu I. 24474/10 od 29. oktobra 2010. godine, koje se sprovodi u izvršnom postupku I. 24474/10 pred Osnovnim sudom u Nišu, što su tuženi dužni da priznaju, kao i da se obaveže drugotužena „H.“AD Beograd da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.100,00 dinara; stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da su tužilja i tuženi G. B . u braku od 1993. godine; da je tuženi G . B . direktor i zastupnik PD "M . " i on je u tom svojstvu sa tuženom „H.“ AD Beograd 2007. godine zaključio ugovor o dugoročnom kreditu (iznos kredita je 420.000 CHF) ; da se članom 6. u govora tuženi G. B . obavezao da uspostavi založno pravo - hipoteku u korist tužene Banke na spornim nepokretno stima koje su u njegovoj svojini; da, kako je nad PD "M. " 30. marta 2010. godine otvoren stečaj, tužena Banka je pristupila realizaciji hipoteke u izvršnom postupku; da je pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Nišu P . 10453/11 od 23. aprila 2012. godine utvrđeno da je tužilja suvlasnik sa udelom od 1/2 na predmetnim nepokretnostima, pa je u tom svojstvu u postupku izvršenja izjavila prigovor trećeg lica; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da je u trenutku zasnivanja hipoteke i davanja založne izjave i tužilja, na osnovu odredbi člana 176. stav 2. i člana 174. Porodičnog zakona, bila suvlasnik na pr edmetnim nepokretnostima, pa je za zasnivanje hipoteke bila neophodna i njena saglasnost i bez te saglasnosti tuženi G. B . nije mogao da optereti celu nepokretnost, te je iz tog razloga nedopustivo izvršenje na 1/2 spornih nepokretnosti, a drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo. Naime, kako je u vreme davanja založne izjave samo tuženi G . B . bio upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti (sporazum o obezbeđenju novčanog potraživanja zaključen je 13. j ula 2007. godine, a tužilja je postala suvlasnik na predmetnim nepokretnostama na osnovu presude na osnovu priznanja od 23. aprila 2012. godine), to po oceni revizijskog suda, tužena Banka nije bila u obavezi da kod zasnivanja hipoteke, s obzirom na to da se uvidom u javne knjige na pouzdan način uverila da je tužilac upisan kao isključivi vlasnik nepokretnosti bez zabeležbe da se radi o zajedničkoj imovini, pribavlja saglasnost u smislu člana 6. stav 2. Zakona o hipoteci, niti je imala obavezu da se upušta u istraživanje porodičnog statusa tužioca kao hipotekarnog dužnika u situaciji kada je samo on bio upisan kao vlasnik nepokretnosti na kojima je uspostavljena zaloga. Pri čemu je tužilja sa tuženim G . B . u braku od 1993. godine, pa kako se brak kao zajednica života zasniva na obostranom poštovanju, razumevanju i pomaganju, kod postojanja prava hipoteke upisanog u javnim knjigama koje su dostupne s vim zainteresovanim licima, proizlazi da bi bilo osnovano zaključiti da ova činjenica nije mogla ostati nepoznata i tužilji, te da je postojala njena prećutna saglasnost o zasnivanju hipoteke.

Na osnovu izloženog sledi zaključak da tužena Banka nije znala niti je mogla znati da se radi o nepokretnostima u zajedničkoj svojini, jer takvog upisa u javnim knjigama nije bilo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom Ustava , na koju se u ustavnoj žalbi poziva podnositeljka, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom (u daljem tekstu: potraživanje) iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca (u daljem tekstu: poverilac), bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi (član 2.); da se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara (član 6. stav 2.); da je ugovor o hipoteci ugovor između vlasnika nepokretnosti i poverioca kojim se vlasnik nepokretnosti obavezuje da u korist poverioca zasnuje hipoteku radi namirenja obezbeđenog potraživanja, na način propisan zakonom (član 9. stav 1.); da se ugovor o hipoteci zaključuje u pismenoj formi, sa potpisima overenim u sudu ili kod drugog zakonom ovlašćenog organa za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti, da ugovor o hipoteci može da zaključi vlasnik, ili drugo lice koje ima pravo raspolaganja, kao i investitor i kupac objekta u izgradnji ili posebnog dela objekta u izgradnji, u smislu člana 3. ovog zakona (član 10.); da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu založne izjave, da je založna izjava isprava sačinjena od strane vlasnika, kojom se on jednostrano obavezuje, ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom, da založna izjava po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci, da se upis hipoteke na osnovu založne izjave vrši na zahtev vlasnika ili poverioca (član 14.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano: da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, da se smatra da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika, da supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (član 174.); da se smatra da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima, da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (član 176.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine povređeno njeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer revizijski sud nije primenio relevantne odredbe Porodičnog zakona koji regulišu institut bračne tekovine.

Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud ističe da sudske odluke koje se zasnivaju na pravilima koja regulišu privatnopravne odnose između pojedinaca, vezane za imovinu, u principu ne mogu biti u suprotnosti sa navedenom odredbom Ustava, pošto se jemstvom prava na imovinu pre sve garantuje zaštita od nedozvoljenog mešanja države u uživanje zakonito stečenih imovinskih prava fizičkih i pravnih lica. Ovaj princip trpi izuzetke samo u situacijama kada se sudskim odlukama, povredom zajemčenog prava na pravično suđenje, stvara takva nejednakost po kojoj bi jedno lice bilo sasvim proizvoljno i neopravdano lišeno imovine u korist drugog lica.

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe kao tužilac u parničnom postupku tražila utvrđenje da nije dozvoljeno izvršenje javnom prodajom u iz vršnom postupku predmetne nepokretnosti koju je stekla po osnovu braka sa svojim supružnikom. Vrhovni kasacioni sud je, preinačujući nižestepene presude, osporenom presudom odbio tužbeni zahtev podnositeljke navodeći da je u trenutku upisa hipoteke sporna nepokretnost bila upis ana kao isključiva svojina podnositeljkinog supružnika, i da se u tom slučaju primenjuje pretpostavka apsolutne tačnosti u evidenciji koju vodi katastar nepokretnosti. U vezi sa navedenim, Ustavni su d ocenjuje da je revizijski sud u osporenoj presudi naveo osnovne principe upisa hipoteke iz merodavnih zakonskih odredbi. Međutim, pravo zajedničke svojine koja je stečena po osnovu braka, što je ovde slučaj, potp ada pod posebni zakonski režim. Posebnost bračne tekovine ogleda se u tome da se u odnosu na ovaj pravni institut primenjuje zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona prema kojoj se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokre tnosti odlučivao sud. Vrhovni kasacioni sud u o sporenoj presudi nije primenio navedenu zakonsku odredbu koja je od pravnog značaja za odlučivanje u ovoj konkretnoj pravnoj stvari čime je , po oceni Ustavnog suda, povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a time i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavni sud napominje da je već odlučivao u sličnim situacijama kada redovni sudovi nisu navodili, niti primenili navedenu odredbu Porodičnog zakona, nalazeći da je takvo postupanje sudova dovodilo po povrede prava na pravično suđenje, odnosno prava na imovinu (videti odluke Ustavnog suda Už-570/2012 od 27. novembra 2014. godine, Už-8791/2013 od 5. novembra 2015. godine i Už-8149/2013 od 24. novembra 2016. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da revizijski sud u osporenoj presudi navodi razloge zbog kojih smatra da je podnositeljka ustavne žalbe, zbog same prirode institucije braka i dostupnosti sadržaja ja vnih knjiga, u suštini dala „prećutnu saglasnost“ za davanje predmetne založne izjave. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o hipoteci jasno propisano da se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara, dok odredbe čl. 9. i 10. istog zakona ne ostavljaju nikakvu dilemu u pogledu forme potrebne za davanje založne izjave – u pismenoj formi, sa potpisima davalaca izjave overenim u sudu ili kod drugog zakonom ovlašćenog organa za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti. Dakle, iz sadržine odredaba zakona proizlazi da navedena saglasnost ne može biti prećutna, niti se ona može pretpostaviti, kako to smatra revizijski sud, već ista mora biti data jasno i izričito pred ovlašćenim organom na način propisan zakonom. Samim tim je i navedenim stavom revizijskog suda došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu (videti O dluku Ustavnog suda Už-6193/2018 od 19. jula 2018. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporenom presudom Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava pravično suđenje i na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetnih pos ledica učinjene povrede navedenih ustavnih prava, poništio presudu Vrhovnog kasacioniog suda Rev. 386/16 od 25. maja 2016. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o reviziji drugotužene „H.“AD Beograd podnetoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1744/15 od 2. decembra 2015. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci ovoga suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ništavosti hipoteke zasnovane bez saglasnosti bračnog druga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti