Odbačena ustavna žalba u radnom sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije u radnom sporu. Sud je utvrdio da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge za povredu prava na rad, već je osporavala činjenično stanje i primenu prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. M . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2283/15 od 18. maja 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Vrbasa podnela je Ustavnom sudu, 22. septembra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2283/15 od 18. maja 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je konačno odlučeno o tužbenom zahtev u tužilje, ovde podnosi teljke ustavne žalbe, za naknadu materijalne i nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Podnositeljka je istakla da njen pokojni otac koji je žrtva akta torture, bez obzira što nije u životu i baš zbog toga što je lišen života tokom torture, saglasno odredbama Zakona o rehabilitaciji i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN, ima pravo na rehabilitaciono obeštećenje – naknadu materijalne i nematerijalne štete. Podnositeljka smatra da ona kao imalac prava žrtve akta torture ima pravo na naknadu materijalne štete. Pored toga, podnositeljka je istakala da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog nejednakog postupanja države prema članovima porodice žrtava akta torture, i to u pogledu visine naknade nematerijalne štete koja im se dosuđuje . Povredu načela iz člana 21. Ustava podnositeljka obrazlaže suštinski istim navodima na kojima temelji i tvrdnje o povredi prava na pravnu sigurnost, dok povredu prava na nasleđivanje podnositeljka zasniva na tvrdnji da joj je takvim postupanjem suda oduzeto pravo na naknadu štete. Povredu drugih označenih načela i prava podnositeljka nije uopšte obrazložila. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 176/14 od 15. aprila 201 5. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je o bavezana tužena Republike Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da joj na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica – rehabilitovanog lica isplati iznos od 1.500.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom kamatom, kao i da joj naknadi parnične troškove u iznosu od 48.000,00 dinara. Deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa na ime duševnih bolova zbog smrti lica i deo zahteva kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime naknade materijalne štete u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima, i to po osnovu: obavljenog, a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plata, gubitka penzija i gubitka stana, kao i na ime novčane naknadu za pretrpljeni strah, odbijen je kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1457/15 od 12. avgusta 2015 . godine odbijena je žalba tužilje, delimično je usvojena, a delimično odbijena žalba tužena, pa je preinačena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu kojim je dosuđena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje preko iznosa od 750.000,00 dinara do iznosa od 1.500.000,00 dinara (za iznos od 750.000,00 dinara) i zahtev za naknadu štete preko iznosa od 39.000,00 dinara do dosuđenih 48.000,00 dinara. Prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom odbijajućem delu i preostalom usvajajućem delu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2283/15 od 1 8. maja 2016. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu 1457/15 od 12. avgusta 2015. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijena žalba tužene i potvrđena je presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 176/14 od 15. aprila 2015. godine u usvajujućem delu, dok je u preostalom delu revizija tužilje odbijena. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljin otac sada pokojni Blažo Ognjenović, rođen 25. marta 1914. godine u Nikšiću, a da je preminuo 24. decembra 1950. godine; da je otac tužilje uhapšen 1. juna 1950. godine i da je odmah odveden u istražni zatvor u Kuli; da otac tužilje nije bio izvođen pred sud ili administrativnu komisiju, već je iz istražnog zatvora direktno sproveden u zatvor na Golom otoku; da je u momentu hapšenja bio oženjen i da mu je supruga bila u trećem mesecu trudnoće; da je tužilja rođena za vreme izdržavanja kazne zatvora; da je mesec dana od rođenja tužilje, a šest meseci i 24 dana od protivpravnog lišenja slobode otac tužilje preminuo; da je tužilja u navedenom periodu živela sa majkom, koja se, nakon što je saznala za smrt supruga, teško razbolela i završila u duševnoj bolnici, a život je okončala samoubistvom; da je otac tužilje rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 40/11 od 18. novembra 2011. godine, kojim je utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga; da se osnovano u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud, prilikom odmeravanja visine naknade, pogrešno primenio materijalno pravo; da tužilja spada u kategoriju lica koja su obuhvaćena članom 7. tačka 5) Zakona o rehabilitaciji, s obzirom da je rođena 24. decembra 1950. godine, u vreme kada je njen otac lišen slobode; da imajući u vidu da je tužilja rođena u vreme dok je njen otac bio na izdržavanju kazne zatvora, gde je i preminuo, da se njena majka zbog toga psihički razbolela, usled čega se lečila u duševnoj bolnici, a kasnije izvršila i samoubistvo, da je tužilja odrasla u lošim materijalnim uslovima, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je prvostepeni sud odmerio visinu naknade za pretrpljene duševne bolove u iznosu od 1.500.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; da je prvostepeni sud, pri određivanju visine naknade, imao u vidu pol i starost tužilje, kao i činjenice vezane za okolnosti pod kojima je došlo do smrti oca tužilje – smrt usled fizičke torture, kao i okolnost da se tužilja vrlo brzo na početku života suočila sa problemima u životu – bila je prinuđena da se stara samo o sebi, između ostalog, i zbog toga što je pored gubitka oca, živela i bez majke koja se lečila u duševnoj bolnici (član 200. Zakona o obligacionim odnosima); da je pravilno zahtev tužilje odbijen preko iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, jer bi dosuđivanje naknade u većoj visini bilo suprotno cilju (da predstavlja satisfakciju) i pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima) ; da je pravilno odbijen deo tužbenog zahteva kojim je tužilja potraživala naknadu materijalne štete, jer pravo na naknadu materijalne štete ima samo rehabilitovano lice, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji; da je pravilno odbijen i deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, iz razloga što naknada štete po tom osnovu nije predviđena odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) i odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo i da je prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete povredio pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud najpre ukazuje da je pitanje prava drugih lica - naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7141/2014 od 16. marta 2017. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs), a u kojoj je ukazao da je takvo pravno stanovište izneto i u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Už-7141/2014 Sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe, u suštini, već razmotrena. Činjenica da je u predmetnom sporu tražena naknada materijalne štete pretrpljena zbog smrti rehabilitovanog lica usled fizičke torture – na ime izgubljene zarade i penzija, kao i gubitka prava na stan, a ne naknada materijalne štete koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode kao što je slučaj u navedenoj odluci , ne može uticati na drugačiju odluku Suda o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu materijalne štete. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da naslednici umrlog lica, kao oštećeni, ni po opštim pravilima obligacionog prava, nemaju pravo da potražuju izgubljenu zaradu i penzije za period nakon smrti bliskog lica , već samo do trenutka njegove smrti.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica, po pravilu, ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanju, s obzirom na to da visina naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavila presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2014. godine, kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno nav edeno, te činjenicu da podnositeljka smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može gov oriti o identičnoj činjeničnoj situaciji u uporednoj i osporenoj presudi. Takođe, u uporednoj presudu nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, već o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica , a zbog čega i podnositeljka tvrdi da se ne radi o istoj činjeničnoj situaciji (već bitno težoj). Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda prava na pravnu sigurnost.

U odnosu na navode podnositeljke kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i drugih državnih organa prilikom odlučivanja o visini naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka, osim navedene presude, nije dostavila nijednu drugu odluku kao dokaz za tvrdnju da su državni organi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu visine naknade nematerijalne štete. Novinski članak koji je podnositeljka dostavila u prilog navodima o nejednakom postupanju ne može se prihvatiti kao pravno relevantan dokaz. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može razmatrati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Kako podnositeljka ustavne žalbe povredu prava iz člana 59. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na nasleđivanje, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23, 33, 35, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije navela nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložila takve svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbačena ustavna žalba u radnom sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti