Povreda prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Apelacionog suda. Ocenjeno je da nižestepene presude nisu sadržale dovoljne i jasne razloge o ključnim pitanjima sukoba prava na privatnost i slobode izražavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi S. A. iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4366/13 od 3. jula 2013. godine i presudom Višeg suda u Beogradu P3. 144/12 od 11. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4366/13 od 3. jula 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu P3. 144/12 od 11. aprila 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A. iz Stare Pazove je, 9. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Z. M. A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4366/13 od 3. jula 2013. godine i presude Višeg suda u Beogradu P3. 144/12 od 11. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da su parnični sudovi osporene presude doneli na arbitreran i samovoljan način, a da svoje ocene uopšte nisu obrazložili.

Podnositeljka smatra da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su joj objavljenim člankom u tuženim novinama povređeni čast i ugled, ali ističe da dosuđeni iznos ne predstavlja adekvatnu novčanu satisfakciju za duševne bolove koje je pretrpela zbog informacija iznetih u spornom članku, jer nije uzet u obzir broj čitalaca koji je saznao za takve informacije, a njen integritet je, bez ikakvih skrupula, potpuno obezvređen, i to sa ciljem podizanja tiraža tuženih novina. Podnositeljka ističe da se dosuđenim iznosom njoj poručuje koliko joj čast, ugled i duševni bol vrede, a tuženi se ohrabruje da se i „ubuduće bahato ponaša, odnosno da objavljivanjem takvih informacija može mnogo više da zaradi nego što rizikuje da izgubi“. Podnositeljka takođe ističe da je prvostepeni sud povredio njeno pravo na privatnost time što joj je tužbeni zahtev u tom delu u potpunosti odbio, a da pri tom uopšte nije dao razloge niti dokaze o tome na koji je to način ona sama eksponirala svoje venčanje, te omogućila medijima da objavljuju informacije i fotografije koje se tiču venčanja.

Podnositeljka ističe da je i drugostepeni sud grubo povredio njeno pravo na privatnost kada je znatiželju javnosti za njen život izjednačio sa javnim interesom, a ugled i čast tako što je, samoinicijativno izmenivši činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ocenio da su objavljene informacije istinite i potpune, odnosno da se u konkretnom slučaju zapravo radi o vrednosnim sudovima, čija se istinitost ne može utvrđivati, a da sloboda novinarskog izražavanja obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja i provokacije, te da bi podnositeljka, koja je kao javna ličnost svoj život izložila javnosti, trebalo da pokaže viši stepen tolerancije, čak i prema eventualnim kritikama koje su joj na ovaj način upućene.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, da utvrdi da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, da osporene presude ukine, da naloži da se parnični postupak ponovi i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Viši sud u Beogradu je doneo osporenu prvostepenu presudu P3. 144/12 od 11. aprila 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog „K.“ d.o.o. Beograd da tužilji S. A, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda plati iznos od 30.000,00 dinara; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev u delu u kojem je tužilja tražila da joj tuženi na ime naknade nematerijalne štete zbog objavljivanja informacija iz privatnog života plati iznos od 500.000,00 dinara; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev za razliku preko iznosa iz stava prvog izreke prvostepene presude do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je: da je u dnevnim novinama „Kurir“, čiji je osnivač tuženi, u broju 2503 od 13. septembra 2010. godine, na naslovnoj strani, objavljena fotografija tužilje sa naslovom „S. A. pekla da“ i podnaslovom „Ha veselje došli S.R, V.I, G.T, N.R, M.T, I.S, L, A.P...“, dok je na 12. i 13. strani istog broja objavljen tekst pod naslovom „Udala se S. A.“, sa podnaslovom „Folk pevačica se juče venčala sa svojim telohraniteljem V.P. u beogradskom restoranu F.“, uz objavljenu fotografiju tužilje na kojoj je označeno njeno ime uz komentar „Ko se to nama ubucio...“; da je u tekstu navedeno da je tužilja prethodnog dana u odnosu na dan objavljivanja informacije zaključila brak u beogradskom restoranu „F.“ pred stotinak svatova, te da su, pored rodbine i prijatelja, svadbenom veselju prisustvovale i njene kolege, kao i političar V.I. koji je jedini uspeo da ubedi obezbeđenje da mu ne oduzme mobilni telefon na ulazu u restoran; da je većina gostiju prekršila tužiljin protokol za venčanje, pa je venčanje kasnilo sat vremena, a da su ipak „...A. i G. ispoštovali zabranu i na slavlje došli bez dece u tonovima odeće koje je mlada preporučila u pozivnici“; da je autorka sporni tekst sastavila na osnovu primerka pozivnice za navedeni događaj koji joj je dala jedna koleginica tužilje koja je prisustvovala venčanju, u kojoj je navedeno da mladenci insistiraju na određenom protokolu vezanom za oblačenje gostiju (smokinzi ili elegantna odela za gospodu, a elegantne, malo duže toalete za dame, uz izbegavanje bele i roze boje), poštovanje numeracije mesta u restoranu, obavezu da gosti ne dolaze u društvu onih koji nisu pozvani, neunošenje u restoran fotoaparata i kamera, uz konstataciju da isto podrazumeva i fotografisanje mobilnim telefonom; da je, prema iskazu tužilje koji je dala prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke, utvrđeno da je navedenim tekstom bila pogođena jer smatra da je predstavljena kao bahata i bezobrazna osoba, koja ne voli decu, što je neistina, a takođe je pogodio i komentar koji je objavljen na njenoj fotografiji; da se tužilja nije obraćala tuženom za objavljivanje odgovora ili ispravke informacije nakon objavljivanja navedenog teksta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da objavljeni tekst sadrži neistinite informacije, podobne da povrede čast i ugled tužilje, jer informacije koje su navedene u tekstu nisu verno prenete iz pozivnice na osnovu koje je sporni tekst sačinjen. Kako tuženi nije proverio navedene informacije pre objavljivanja sa pažnjom primerenom okolnostima, niti je pružio priliku tužilji da se izjasni povodom spornih navoda, prvostepeni sud je ocenio da je na taj način tužilja pretrpela nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda i dosudio joj na ime pravične novčane naknade iznos od 30.000,00 dinara. Pored toga, zaključio je da nije osnovan zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog objavljivanja informacija iz privatnog života tužilje, budući da je tužilja javna ličnost, koja je kao takva medijski eksponirala svoje venčanje javnosti.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 4366/13 od 3. jula 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u stavovim drugom i trećem izreke, a preinačio je u stavu prvom izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 30.000,00 dinara, te preinačio rešenje o troškovima postupka tako što je obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 160.800,00 dinara i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud, polazeći od pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da objavljenim informacijama tužilja nije pretrpela povredu prava na privatan život, jer je u konkretnom slučaju postojao osnov za objavljivanje informacija koje se odnose na tužiljin privatni život, imajući u vidu da je članom 45. Zakona o javnom informisanju predviđeno da se izuzetno može objaviti informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis, bez pristanka lica na koje se odnosi, ako se odnosi na ličnost od interesa za javnost, kao i ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacija, odnosno zapisa. Navedene zaključke drugostepeni sud je izveo iz činjenica da je tužilja javna ličnost koja je svoj privatni život u velikoj meri izlagala javnosti, tako što je o njenom privatnom životu snimana i televizijska emisija (tzv. rijaliti program), shodno čemu je i postojao interes javnosti za dalje informisanje o tužiljinom privatnom životu. Apelacioni sud je našao da sloboda izražavanja, koja je inače zajemčena članom 46. Ustava, može biti ograničena zbog povrede prava na privatnost, ali da je različit nivo zaštite privatnosti između pojedinaca i osoba koje deluju u javnom kontekstu. Imajući u vidu da ni tužilja sama nije sporila da je prethodno preovladavao interes javnosti da sazna informacije o njenom privatnom životu, te da osporava jedino izveštavanje o svom venčanju, drugostepeni sud nalazi da povodom objavljivanja informacija o njenom venčanju tužilja ne uživa zaštitu zbog povrede prava na privatnost.

Takođe, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je tužilja objavljivanjem navedenih informacija pretrpela štetu zbog povrede časti i ugleda. Naime, pravo na ovaj vid naknade štete, prema članu 79. Zakona o javnom informisanju, ostvaruje svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija, ali je, po nalaženju drugostepenog suda, pogrešan zaključak prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju reč o neistinitim informacijama (zbog toga što one nisu identično prenete u odnosu na pozivnicu koja je služila kao osnov za sastavljanje navedenog teksta). Naime, u konkretnom slučaju reč je o novinarskom izražavanju kao delu slobode izražavanja i slobode medija, koje takođe obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja pa čak i provokacije, u kombinaciji sa vrednosnim sudovima, čija se istinitost ne može utvrđivati. Kao ličnost koja je svoj život izložila javnosti svojom voljom, tužilja je, po nalaženju drugostepenog suda, trebalo da pokaže viši stepen tolerancije, čak i prema eventualnim kritikama koje su joj na ovaj način upućene, zbog čega nalazi da joj ne pripada pravo na naknadu štete shodno citiranoj odredbi Zakona o javnom informisanju i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 46. Ustava utvrđeno je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja se može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala, demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost ili potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se informacije iz privatnog života, odnosno lični pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i slično) – ne mogu objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik, odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice, a da je pristanak potreban i za neposredno prenošenje lika ili glasa (putem televizije, radija ili slično), a da se informacija i zapisi iz stava 1. ovog člana ne mogu objaviti ni bez pristanka onoga kome u su namenjeni odnosno na koga se odnose, ako bi objavljivanjem bilo povređeno pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica, a da se pristanak dat za jedno objavljivanje, za određeni način objavljivanja, odnosno za objavljivanje u određenom cilju, ne smatra pristankom za ponovljeno objavljivanje, za objavljivanje na drugi način, odnosno za objavljivanje za druge ciljeve, kao i da ukoliko je za pristanak za pribavljanje informacije, odnosno za pribavljanje ili uvid u zapis, primljena naknada, smatra se da je dat i pristanak za objavljivanje (član 43.); da se izuzetno od člana 43. ovog zakona, informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis, može objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi - 1) ako je to lice informaciju, odnosno zapis, namenilo javnosti, 2) ako se informacija, odnosno zapis, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za javnost, naročito ako se odnosi na nosioca državne ili političke funkcije, a objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju, 3) ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa (član 45.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se ističe povreda prava na pravično suđenje u postupku koji se vodio povodom naknade nematerijalne štete zbog povrede, sa jedne strane, ugleda i časti podnositeljke, a sa druge strane njenog prava na privatni život, Ustavni sud prethodno konstatuje da ugled i čast u ovom slučaju treba posmatrati kao sastavni deo prava na privatni život. Napred navedeno proizlazi iz dugogodišnje prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj pravo na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, između ostalog, štiti i pravo pojedinca na poštovanje njegovog ugleda, koji predstavlja aspekte kako njegovog ličnog identiteta, tako i društvenog života, tj. oblikuje način na koji drugi doživljavaju tu osobu i kako ta osoba sama sebe doživljava (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, od 15. novembra 2007. godine, stav 35.).

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, praksi Ustavnog suda, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.), te da sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti, između ostalih, odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43. i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 42.). Obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), međutim do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude, a povreda prava na pravično suđenje takođe postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

U ovom konkretnom slučaju, polazeći od izuzetaka od pravila zabrane objavljivanja informacija iz privatnog života lica bez njegovog pristanka propisanih Zakonom o javnom informisanju, drugostepeni sud je u osporenoj presudi našao da se radi o informaciji koja se odnosi na ličnost od interesa za javnost, koja je svojim ponašanjem dala povod za objavljivanje takve informacije. Drugostepeni sud je ocenio da je o podnositeljkinom privatnom životu snimana televizijska emisija – tzv. rijaliti program, te da je ona svoj privatni život u velikoj meri izložila javnosti, iz čega i proizlazi interes javnosti za dalje informisanje o njenom privatnom životu. U osporenoj prvostepenoj presudi se navodi da je neosnovan zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da joj se naknadi nematerijalna šteta zbog objavljivanja informacija iz njenog privatnog života, budući da je tužilja javna ličnost, kao i da je sama tužilja medijski eksponirala venčanje time što je omogućila medijima da objavljuju informacije koje se tiču venčanja, kao i fotografije sa pomenutog događaja, te je, po oceni prvostepenog suda, na taj način informaciju namenila javnosti.

Ustavni sud konstatuje da se u kontekstu prava na privatnost podnositeljka, kao poznata estradna ličnost, ima smatrati javnom ličnošću. U Rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Res. 1165 (1998) o pravu na privatnost, javne ličnosti su definisane kao osobe koje obavljaju javne funkcije i/ili se koriste javnim izvorima prihoda i, šire govoreći, sve one osobe koje imaju ulogu u javnom životu, bilo u politici, ekonomiji, umetnosti, socijalnoj sferi, sportu ili bilo kom drugom području. Parlamentarna skupština je, pri tome, ukazala na štetnu pojavu „jednostrane interpretacije prava na slobodu izražavanja“ na osnovu koje mediji zadiru u privatnost ljudi, uz opravdanje da su njihovi čitatelji ovlašćeni da znaju sve o javnim ličnostima, te istakla i to da pravo na privatnost zajemčeno članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima ne bi trebalo da štiti pojedinca samo od mešanja javnih vlasti, nego i od mešanja privatnih lica ili institucija, uključujući i masovne medije.

U slučaju Van Hannover protiv Nemačke (presuda od 7. februara 2012. godine, predstavka br. 40660/08 i 6064/08), u kome su podnosioci predstavke bili fizička lica koja su tražila zaštitu svog privatnog života na temelju člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog objavljivanja fotografija iz privatnog života u novinama, Evropski sud za ljudska prava je naveo nekoliko merila koja su dužni da poštuju domaći sudovi prilikom postizanja ravnoteže između prava na poštovanje nečijeg privatnog života i prava na slobodu izražavanja. Prvo merilo je da li se radi o predmetu od javnog interesa, što zavisi od okolnosti svakog pojedinog slučaja. Drugo merilo je da li se radi o osobi poznatoj javnosti (javnoj ličnosti) i šta je predmet informacije. Pravo javnosti da bude informisana može se protezati i na privatni život javnih ličnosti, ali ako se fotografije i prateći komentari odnose isključivo na detalje iz privatnog života javne ličnosti, a ne na aktivnosti kojima se ta osoba bavi, te ako je njihova jedina uloga da zadovolje znatiželju javnosti, u tom slučaju sloboda izražavanja zahteva strožije tumačenje. Treće merilo je ponašanje osobe pre objavljivanja informacije. Sama činjenica da je osoba ranije sarađivala sa medijima u nekim drugim prilikama ne može biti razlog da bude lišena prava na privatnost u svim kasnijim situacijama. Četvrto merilo se odnosi na način na koji je jedna osoba predstavljena u članku ili na fotografiji, na tiraž, odnosno opseg u kome su članak i/ili fotografija distribuirani i da li postoje negativne posledice njihovog objavljivanja. Peto merilo su okolnosti u kojima su dobijene informacije ili snimljene fotografije. U vezi sa tim mora se voditi računa da li je osoba na koju se informacije odnose dala pristanak na snimanje ili je to učinjeno bez njenog znanja ili prevarom ili na drugi nedopušten način.

Imajući u vidu navedena merila, Ustavni sud je ocenio da osporene presude nisu u dovoljnoj meri obrazložene da bi zadovoljile standarde pravičnog suđenja. Naime, zaključak prvostepenog suda da je sama podnositeljka eksponirala venčanje time što je omogućila medijima da objavljuju informacije koje se tiču njenog venčanja, kao i fotografije sa pomenutog događaja, po nalaženju Ustavnog suda, nije potkrepljen bilo kakvim dokazima. Ocena drugostepenog suda da je o podnositeljkinom privatnom životu snimana televizijska emisija, sama po sebi, ne može biti dovoljan razlog da podnositeljka bude lišena prava na privatnost u svim kasnijim situacijama. Ustavni sud ponavlja stav Evropskog suda za ljudska prava da se u određenim okolnostima, čak i kada se radi o ličnosti koja je poznata opštoj javnosti, ta osoba može osloniti na „legitimna očekivanja“ da se njen privatni život štiti i poštuje. Ustavni sud, dakle, nalazi da u osporenim presudama sudovi nisu naveli dovoljne razloge koji bi bili pouzdan osnov za tvrdnju da je podnositeljka svojim ponašanjem dala povoda za objavljivanje spornih informacija u novinama i time isključili sumnju u proizvoljnu primenu člana 45. tačka 3) Zakona o javnom informisanju.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud ocenio da su sporne informacije netačne, uvredljivog karaktera i podobne da povrede ugled i čast podnositeljke, a drugostepeni sud – da se u konkretnom slučaju uopšte ne radi o činjenicama, već o vrednosnim sudovima, tj. slobodi novinarskog izražavanja koja obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja i provokaciji, a da se istinitost vrednosnih sudova ne može utvrđivati i da bi podnositeljka, koja je kao javna ličnost svoj život izložila javnosti, trebalo da pokaže viši stepen tolerancije, čak i prema eventualnim kritikama koje su joj na ovaj način upućene. Ustavni sud takođe konstatuje da su činjenične tvrdnje te koje podležu dokazivanju, dok za istinitost vrednosnih iskaza ne mora da se pruži dokaz, jer je zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda nemoguće ispuniti i on krši samo pravo na slobodu izražavanja (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Lingens protiv Austrije, broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46. i Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 63.) i da klasifikacija izjave kao činjenice ili vrednosnog suda jeste upravo pitanje koje spada u polje slobodne procene redovnog suda, ali da čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov da je podrži, jer će u protivnom biti preteran (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud propustio da u dovoljnoj meri obrazloži na osnovu čega je, suprotno oceni prvostepenog suda, našao da se ipak ne radi o neistinitim činjenicama koje podležu teretu dokazivanja, već o novinarskoj slobodi izražavanja u kombinaciji sa vrednosnim sudovima, čija se istinitost ne može utvrđivati, a koju podnositeljka mora da trpi jer je i sama javna ličnost, shodno čemu joj ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete iz člana 79. Zakona o javnom informisanju i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, iz svega iznetog proizlazi da u osporenim presudama nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju tužbenih zahteva podnositeljke, što je posledično dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava, te da stoga osporene presude ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu P3. 144/12 od 11. aprila 2013. godine, ne prejudicirajući pri tome konačan ishod parničnog postupka, pa je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Sledom navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijajuće izdvojeno mišljenje prof. dr Dragana M. Stojanovića na odluku Ustavnog suda u predmetu Už.7203/ 13 od 10. decembra 2015. godine

1. Konstitucionalizacija ustavne žalbe Ustavom od 2006. godine dalekosežno je izmestila težište nadležnosti ustavnog pravosuđa Republike Srbije, tako da je pored, sada već manje-više nesporne, pravne veze sa demokratskim zakonodavcem, Ustavni sud, inter alia, ušao u krajnje delikatne odnose sa redovnom sudskom vlašću. Odluka Ustavnog suda Už. broj 7203/13 od 10. decembra 2015. godine koja je povod za ovo izdvojeno mišljenje upravo je paradni primer za potvrdu izuzetne suptilnosti, složenosti, pa i spornosti ovog organskog odnosa. U izvesnoj meri u ovoj odluci se reflektuje i potčinjena pozicija Ustavnog suda u odnosu na praksu Evropskog suda za ljudska prava, tačnije kadkad samo mehaničko i formalističko preuzimanje stavova ove nadnacionalne instance koji su zauzeti u njegovoj stalnoj praksi zaštite „konvencijskih“ ljudskih prava i sloboda.

Pri odlučivanju o ustavnim žalbama, Ustavnom sudu se ab initio prigovaralo da će se ponašati kao super reviziona instanca, kao sud koji je nadređen stručnim sudovima, uključujući Vrhovni kasacioni sud. Dok se u odredbama člana 22 Ustava garantuje da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, dotle se u odredbama člana 166 Ustava za Ustavni sud navodi da štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Zbog toga je u osnovi isti ustavni zadatak - neposredna zaštita ljudskih prava i sloboda - doveo do napetog stanja u odnosima ustavnog i redovnog pravosuđa, gde rivalstvo između ove dve institucije pravosudne vlasti, odnosno dva visoka suda javnog prava, Ustavnog i Vrhovnog kasacionog suda, postaje sve očiglednije. Mada je uvek odbijao da sebe vidi kao instancioni sud, Ustavni sud je praktično došao u situaciju da (pre)ispituje izuzetno veliki broj odluka redovnih sudova. Znatan broj tih sudskih odluka, uključujuću odluke najviših instanci sudske vlastim, Ustavni sud je poništavao, nalazeći, kao i u ovom slučaju, da su tim odlukama povređena osnovna Ustavom garantovana prava građana.

2. Bez obzira na upadljive napore Ustavnog suda da u svojoj stalnoj praksi ustanovi čvrste, jasne i potpuno pouzdane kriterijume ispitivanja sudskih odluka, kako bi isključio bilo kakve primisli o ugrožavanju ustavne nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti, čini se da sudska vlast pogođena i uznemirena kasacijom sve većeg broja svojih odluka, pogotovo njenih najviših instanci, intervencije Ustavnog suda sve oštrije osporava, smatrajući ih krajnje sumnjivim, preterano ambicioznim, pogrešnim, ponekada potpuno neosnovanim, pa i protivustavnim i proizvoljnim zadiranjem u domen koji je Ustavom rezervisan isključivo za nezavisnu sudsku vlast, pa i onda kada je njihovim donošenjem Ustavni sud jednostavno sledio praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Nije nezamislivo, međutim, da će odluka Ustavnog suda Už - 7203/13, koju nisam podržao prilikom većanja na sednici Ustavnog suda održanoj 10. decembra 2015. godine, verovatno biti uzeta za jedan od „očiglednih“ primera neprihvatljivog „upada“ Ustavnog suda u nedodirljivo područje, ekskluzivni domen sudske vlasti. Nije isključeno ni da će od nedobronamernih kritičara prakse Ustavnog suda ova odluka da bude označena, pre svega, zbog profesionalnog statusa podnositeljke ustavne žalbe, kao odluka koja vodi „estradizaciji“ i „bulevarizaciji“ ovog visokog suda javnog prava. Takve i slične ocene bile bi preterane i zlonamerne, jer bi gubile iz vida sve pozitivne efekte koje je Ustavni sud do sada ispoljio svojim odlučivanjem o ustavnim žalbama građana. Cilj ovog izdvojenog mišljenja je jednostavno da pokaže da i za Ustavni sud važi maksima errare humanum est.

3. Spornom odlukom Ustavnog suda, bez obzira što se u njoj može naći pregršt poznatih stavova instance u Strazburu o neophodnosti obrazlaganja svake sudske odluke, poništena je jedna odluka Apelacionog suda, u suštini, zbog konstatacije Ustavnog suda da „nije u dovoljnoj meri obrazložena“, te da je time povredila Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje. Da li je navedena sudska odluka koju je Ustavni sud poništio doista „nedovoljno obrazložena“, i da li uvek treba zaključivati da je koncizno obrazloženje sudske odluke neprihvatljiva povreda prava na pravično suđenje? Kako bi trebalo da se tumači standard „dovoljna obrazloženost“ sudske odluke? Da li je ovaj standard sam po sebi „dovoljan“ za kasaciju ili je neophodno ili bar poželjno da bude podržan još nekim činjeničnim i pravnim argumentima? Najzad, može se povodom ovog konkretnog slučaja postaviti i pitanje da li je sama odluka Ustavnog suda sa svoje strane valjano obrazložena ili se i ona može svesti na paušalno, neargumentovano procenjivanje kojim se samo prividno sledi praksa strazburške instance?

4. Stanje stvari ovog ustavnog spora nije previše složeno. Radi se o sukobu dva Ustavom garantovana prava, prava ličnosti (prava na ugled, čast, dostojanstvo) koje Ustav štiti opštom formulom, garantovanjem nepovredivosti ljudskog dostojanstva i integriteta čoveka, na jednoj, i slobode mišljenja i izražavanja, koja se zakonom može ograničiti, inter alia, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, na drugoj strani. Ovaj sukob se u praksi obično rešava tako što se, imajući u vidu formalno jednaki rang ovih osnovnih prava, zavisno od konkretnih okolnosti i ocene svih pravno relevantnih činjenica, prednost daje u datom slučaju jednom ili drugom pravu.

Okolnosti ovog slučaja mogu se sažeti u sledećem: Podnositeljka ustavne žalbe je u redovnom sudskom postupku tražila značajnu naknadu štete od tabloida koji je bez njene saglasnosti objavio fotografiju sa njenog venčanja/svadbe, uz propratni, po mišljenju tužilje, uvredljivi tekst. Prvostepeni sud je utvrdio da je fotografija neovlašćeno objavljena, a da je novinski natpis koji je prati zaista uvredljiv. Ipak, dosuđena je minimalna, gotovo simbolična naknada štete. U žalbenom postupku Apelacioni sud preinačuje presudu, odbijajući tužbeni zahtev in totum, u svemu. U obrazloženju odluke data je ocena da tekst nije uvredljiv, a da tužilji ne može da se prizna osnovnopravna zaštita u pogledu objavljivanja fotografije, jer je svojim ponašanjem u medijima sebe diskvalifikovala od zaštite ovog segmenta prava ličnosti u svetlu činjenice da je svojim svojim ranijim odnosom sa štampanim i elektronskim medijima pokazala izrazitu sklonost da preterano izlaže svoju ličnost, svoj privatni život, pogledima javnosti. Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, ocenjujući da poslednja sudska odluka nije u dovoljnoj meri obrazložena, što je, prema mišljenju „većinskih“ sudija dovoljan razlog za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje podnositeljke ustavne žalbe. Pri tome, Sud u svojoj odluci detaljno upućuje na pravne stavove Evropskog suda za ljudska prava zauzete u kontekstu ispitivanja odnosa i uspostavljanja ravnoteže između opšteg prava ličnosti (privatnosti) i slobode štampe, odnosno prava na slobodu izražavanja. Bez prejudiciranja ishoda spora, od Apelacionog suda se zahteva da šire obrazloži svoju odluku, čini se u svetlu navedenih stavova Evropskog suda za ljudska prava.

5. Primarni zahtev koji je podnositeljka ustavne žalbe pokušala da ostvari pred redovnim sudom bio je usmeren na dostizanje zaštite opšteg prava ličnosti (pravo na sliku, pravo na ugled). Kako tužbenom zahtevu nije udovoljeno, postavljen je zahtev Ustavnom sudu da utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Povreda ovog osnovnog prava se u ustavnoj žalbi obrazlaže tvrdnjom da je viša sudska instanca, Apelacioni sud, preinačila prvostepenu presudu tako što je, bez rasprave, proizvoljno (samovoljno) izmenila činjenično stanje, na kojem je potom zasnovala odluku. U ustavnoj žalbi, međutim, ne navodi se, kao eksplicitni razlog povrede prava na pravično suđenje, da presuda doneta po žalbi ne sadrži potrebno obrazloženje, odnosno da je izneto obrazloženje proizvoljno. Ovaj pravni nedostatak bi se jedino mogao smatrati logičnom posledicom pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja o čemu Ustavni sud, po pravilu, ne odlučuje. Prethodno je pitanje, dakle, da li se u zahtevu implicitno ističe prigovor neobrazloženosti sudske odluke, kao razlog za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, ili se traži utvrđivanje povrede ovog prava iz drugih razloga, izuzetno zbog proizvoljne izmene/ocene činjeničnog stanja.

Posmatrano sa načelnog stanovišta, Ustavni sud nije pozvan da ispravlja „obične“ greške redovnog pravosuđa, uključujući moguće nedostatke u obrazloženju njihovih odluka. Greška mora biti bitna, suštinska, odnosno kvalifikovana, što znači takvog intenziteta da je van svake razumne sumnje dovela do povrede osnovnog prava na pravično suđenje garantovanog Ustavom. U slučaju kvalifikovane manljivosti obrazloženja mora se jasno pokazati da se nedovoljnost obrazloženja, konstatacija da „odluka nije u dovoljnoj meri obrazložena“, zapravo može izjednačiti sa nepostojanjem bili kakvog obrazloženja „odlučnih činjenica“ koje su motivisale sud da na određeni način pristupi rešavanju spora. Drugim rečima, kvalifikovani nedostatak obrazloženja postoji samo onda kada je obrazloženje proizvoljno, besmisleno, kontradiktorno ili nerazumno, čime je očigledno povređeno pravo na pravično suđenje i obrazloženu sudsku odluku. Takvim obrazloženjem zapravo se negira sam dispozitiv odluke, način kako je rešen inicijalni sudski spor.

6. Po mom sudu, obrazloženje Apelacionog suda je sasvim dovoljno, ako se sporna radnja kojom se navodno vređa ugled podnositeljke ustavne žalbe sagledava situaciono -, objavljivanje fotografije javne ličnosti snimljene u javnom objektu, na privatnoj proslavi kojoj prethodi javni čin venčanja. Posmatrano iz ovog ugla, obrazlaganje zašto saglasnost za objavljivanje snimka i informacija iz privatnog života nije u datom slučaju u neskladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o javnom informisanju zasniva se na nespornoj činjeničnoj tvrdnji, koju ni žaliteljka nije osporavala, da je u toj meri, kao ličnost poznata javnosti, komercijalizovala svoj dotadašnji privatni život, tako da se može zaključiti da bi puna osnovnopravna zaštita koja pripada svakome u datom slučaju bila neosnovana. Ako bi se ova zaštita u svemu, i pod bilo kakvim okolnostima, uvek priznala, onda bi to priznavanje bilo u suprotnosti sa načelom venire contra factum proprium nulli conceditur - nikome nije dopušteno da dođe u suprotnost sa svojim vlastitim delom (postupkom, radnjom, izjavom; ne može se sam sebi protivrečiti). Ako je saradnja žaliteljke sa štampanim i elektronskim medijima u toj meri bila intenzivna, sveobuhvatna i dugotrajna, kako se navodi u obrazloženju osporene odluke Apelacionog suda, ne može se ni zahtevati uobičajena, standardna zaštita opšteg prava ličnosti, ako žaliteljka dođe do zaključka da ta saradnja u jednom konkretnom slučaju nije ispunila sva njena očekivanja. Iz ovoga proizlazi implicitni načelni stav Apelacionog suda da opšte pravo ličnosti u datom slučaju nije zajemčeno u interesu sopstvene komercijalizacije.

Apelacioni sud je obrazložio zbog čega smatra da odsustvo saglasnosti za objavljivanje sporne fotografije u datom slučaju nije od odlučujućeg značaja. Naime, (...)“imajući u vidu da je kod tužilje u prethodnom ponašanju (podvukao - D.S) preovladavao interes javnosti da sazna informacije o njenom privatnom životu, a što i sama nije sporila, osporavajući jedino izveštavanje o ovom konkretnom događaju, i ovaj sud nalazi da povodom objavljivanja informacija o njenom venčanju ne uživa zaštitu zbog povrede prava na privatnost...“(...). S druge strane, odgovarajući na postavljenu tvrdnju da je pravo na ugled povređeno samim predstavljanjem, tj. samim faktom objavljivanja fotografije u jednoj dnevnoj novini, bez prethodno date saglasnosti, pri čemu primarno nije osporen način predstavljanja, Apelacioni sud je ipak obrazložio zbog čega smatra da odsustvo saglasnosti za objavljivanje sporne fotografije u datom slučaju takođe nije od odlučujućeg značaja. Tekst koji je pratio fotografiju delom sadrži činjenični iskaz, koji je zapravo preuzet sa pozivnice za prisustvovanje činu venčanja koju je kreirala sama žaliteljka. Taj iskaz nije osporen kao takav, već su osporeni eventualni zaključci koji bi se iz njega mogli izvesti. To znači da je Apelacioni sud opravdano ovaj činjenični iskaz prihvatio kao istinit i dokazan. S druge strane, vrednosni sud „ala nam se neko ubucio!“, za koji se tvrdi da je uvredljiv, kada se pogleda fotografija, ima u sebi izvesnu činjeničnu osnovanost. Nezavisno od toga da li je tačan ili ne, on se pre može smatrati bezazlenom pošalicom, a ne uvredljivom tvrdnjom. Merodavan je, dakle, objektivni smisao iskaza, a ne subjektivna namera, bilo onoga ko se izjašnjava bilo onoga ko je iskazom pogođen. Reči koje podnositeljka ustavne žalbe smatra uvredljivim objektivno nisu poruga koja je upućena razumnoj publici bez predrasuda, formalna uvreda ili povreda ljudskog dostojanstva, od koje se mora odustati. Opšte pravo ličnosti ne daje pojedincu pravo da bude predstavljen samo onako kako on sebe vidi ili bi želeo da bude viđen. Razumno je zaključivanje do koga je došao Apelacioni sud da sporna fotografija nije izvučena iz konteksta, niti se njome manipulisalo, a iskaz koji je prati doista se teško može shvatiti kao formalna uvreda.

7. Drugi načelni prigovor koji se može uputiti odluci Ustavnog suda je u tome što se u ovom slučaju otvara složeniji, znatno širi problem odnosa Ustavnog suda prema praksi Evropskog suda za ljudska prava. Da li se ova praksa može samo mehanički, formalistički primenjivat, pukim navođenjem pojedinih interpretacionih stavova, uvek i u svemu, ili pravne stavove strazburške instance treba primati cum grano salis, vodeći stalno računa o posebnim okolnostima konkretnog slučaja. Nije dovoljno da Ustavni sud svoju odluku jednostavno «obogaćuje» interpretacionim stavovima Evropskog suda za ljudska prava. Neki od njih su u toj meri uopšteni da sa svoje strane takođe zahtevaju posebno tumačenje. Pored toga, neophodno je uvek pokazati i dokazati, ukoliko se pravna argumentacija isključivo zasniva na praksi Evropskog suda za ljudska prava, da je u datom slučaju interpretacija ovog Suda apsolutno prihvatljiva i primenljiva, bez ikakvog odstupanja koje bi posebne okolnosti konkretnog slučaja mogle da zahtevaju. Štaviše, prilikom konkretnog odmerevanja u rešavanju sukoba između dvaju osnovnih prava, u datom slučaju dostojanstva ličnosti i slobode izražavanja, mogu da se navedu i drugačiji stavovi Evropskog suda koji opominju na suprotnu praksu.

8. Treći nedostatak ove odluke vidim u tome što je Ustavni sud u ovom slučaju išao preko ultra petita, preko zahteva podnositeljke ustavne žalbe. U svom obrazloženju odluke kojom se utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.4366/13 od 3. jula 2013. godine i presudom Višeg suda u Beogradu PZ.144/12 od 11. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe S. A. na pravično suđenje uloženo je više napora da bi se pokazao principijelni stav da zaštita opšteg prava ličnosti u punom obimu pripada ličnostima sa „estrade“, bez obzira na njihov specifičan odnos sa javnim medijima. Ako Ustavni sud samo iz „svojih“ ustavnopravnih razloga koji uopšte nisu ni pomenuti u ustavnoj žalbi utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, onda se razumno može sumnjati da je time prekoračio granice i obim ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, jer je otišao ultra petita. Da li Ustavni sud treba da ispituje pojedinačni akt iz svih razloga koji bi njega moguće konfrontirali sa Ustavom garantovanim pravima za koja se tvrdi da su navodno povređena? Za očuvanje korektnih odnosa između ustavnog i redovnog pravosuđa neophodno je da se Ustavni sud strogo ograniči samo na ocenjivanje razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi. Ustavni sud je vezan postavljenim zahtevom iz ustavne žalbe, ali da se ne bi pretvorio u poslednju instancu redovnog sudovanja, mora se smatrati vezanim i navodima i ustavnopravnim razlozima pobijanja sudske odluke iz ustavne žalbe. Kao što u normativnoj kontroli važi pretpostavka da je zakon u skladu sa Ustavom, tako u postupku po ustavnoj žalbi važi pretpostavka da je sudska odluka saglasna Ustavom garantovanim pravima. Neprihvatljivo je da se Ustavni sud ne izjašnjava i eksplicitno ne ocenjuje ustavnopravnu snagu ponuđenih razloga u ustavnoj žalbi, nego u stvari sam posredno uvodi u „igru“ „nove“, konstatacijom da je obrazloženje nedovoljno, te da se time i vređa Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje. U ustavnosudskom postupku načelno ne bi trebalo da postoje razlozi i činjenice pobijanja o kojima Ustavni sud vodi računa po službenoj dužnosti. Suprotno ovom principijelnom stavu, izgledalo bi da je kvalitet i potpunost obrazloženja baš ona činjenica o kojoj Sud ex offo mora da vodi računa, pa i onda kada se u ustavnoj žalbi izričito ne navodi.

9. In conclusione, bilo bi preterano, ako bi se od stručnih sudova očekivalo da obrazloženja svojih odluka pišu kao svojevrsne pravne eseje. Takav zahtev ne bi mogao da se postavlja ni pravosuđu čije je opšte stanje daleko iznad našeg sudovanja. Da bi interes pravde bio ostvaren, dovoljno je da obrazloženje sudske odluke sadrži esencijalno pravno stanovište koje su u skladu sa činjeničnim i pravnim „štofom“ prikupljenim u sudskom postupku. Moje je mišljenje da obrazloženje osporene sudske odluke Už. 7203/13 koje su „većinske sudije“ ocenile kao nedovoljno, ipak ispunjava ovaj zahtev, te je ustavna žalba morala da bude odbijena.

sudija Ustavnog suda

prof. dr Dragan M. Stojanović

Kako sam u raspravi vođenoj povodom odlučivanja o podnetoj ustavnoj žalbi S. A. Už 7203/13 od 10 decembra 2015. godine iznela argumente protiv donošenja ovakve ustavnosudske odluke, izjasnivši se suprotno većinskom stavu sudija da se podneta ustavna žalba usvoji, argumente koji su delom istovetni a delom sasvim bliski argumentima koje je izneo sudija dr Dragan Stojanović i izložio u priloženom izdvojenom mišljenju, saglasna sam sa stavovima i zaključkom koji su u njemu sadržani i pridružujem se izdvajanju mišljenja u odnosu na ovakav stav Ustavnog suda.

Sudija Ustavnog suda

Prof. dr Olivera Vučić

Izdvojeno mišljenje u predmetu Už – 7203/2013 (Svetlana Aleksić)

Čudna je sudbina odluke Ustavnog suda u ovom predmetu. Najpre, odluka je doneta 10. decembra 2015. godine, minimalnom većinom glasova (8 prema 7), nakon višesatne diskusije koja je vođena u nekoliko navrata, dva puta je rasprava vođena na sednici Suda, i uz najavu troje sudija da će u ovom slučaju napisati izdvojena mišljenja. Potom, iako je usvojena još 10. decembra 2015. godine, odluka je prihvaćena na sednici Redakcione komisije Suda tek 14. marta 2017. godine, nakon više od 15 meseci od kako je usvojena! Ovakav tajming postupanja Ustavnog suda pokazuje, nadalje, da sudija izvestilac – kojoj je u međuvremenu prestala funkcija sudije Ustavnog suda – nikada nije uputila odluku Redakcionoj komisiji kako bi ona bila ekspedovana iz Ustavnog suda, već je to učinio novi sudija izvestilac, koji je izabran u međuvremenu i koji je dobio ovaj predmet u svoju referadu kako bi okončao proceduru usvajanja odluke, iako u meritornom odlučivanju nije učestvovao. Najzad, sudije koje su najavile izdvojena mišljenja, a ja sam jedna od njih, u prilici su da pišu izdvojena mišljenja u trenutku kada takođe više nisu sudije Ustavnog suda. Da li je ovaj predmet zbilja zasluživao toliko veliki broj neobičnosti?

Tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, poznate folk pevačice Svetlane Aleksić, pred redovnim sudovima odnosio se, sa jedne strane, na naknadu nematerijalne štete zbog objavljivanja netačnh informacija i navođenja neistinitih činjenica uvredljivog karaktera koje su podobne da povrede čast i ugled, a sa druge strane, na naknadu nematerijalne štete zbog objavljivanja informacija iz privatnog života tužilje. U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je u dnevnom listu Kurir od 13. septembra 2010. godine objavljena fotografija tužilje sa venčanja i tekst u kome se saopštava da je „Seka Aleksić rekla da“, da su svadbenom veselju prisustvovale određene zvanice, pa i neki političari, da je uz njenu fotografiju objavljen komentar „ko se to nama ubucio“, da je venčanje kasnilo zato što je većina zvanica prekršila tužiljin protokol za venčanje, a da su neke zvanice ipak došle bez dece i tako poštovale zahtev mlade, kao i da su bili obučeni u tonovima odeće koja je preporučena. Autorka teksta napisala je sporni članak na osnovu primerka pozivnice za navedeni događaj koji je dobila od jedne koleginice tužilje koja je prisustvovala venčanju i u kojoj je bilo navedeno da mladenci insistiraju na određenom protokolu vezanom za oblačenje gostiju te na obavezi gostiju da ne dolaze u društvu onih koji nisu pozvani. Prvostepeni sud je našao da jesu objavljene neistinite činjenice uvredljivog karaktera koje su podobne da povrede čast i ugled tužilje, jer informacije koje su objavljene u spornom tekstu nisu verno prenete iz pozivnice, pa joj je dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 30.000 dinara. Tužbeni zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na privatnost sud je odbio sa obrazloženjem da je tužilja javna ličnost koja je medijski eksponirala javnosti svoje venčanje. Drugostepeni sud potvrdio je odbijajući deo prvostepene presude, a usvajajući deo je preinačio tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Obrazloženje ove presude zasnovano je na konstataciji da se osnov za objavljivanje informacija o tužilji nalazi u članu 45. Zakona o javnom informisanju, koji predviđa da se izzetno može objaviti informacija iz privatnog života i bez pristanka lica na koje se odnosi ako je u pitanju ličnost od interesa za javnost i ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije. Budući da je tužilja javna ličnost koja je svoj privatni život u velikoj meri izlagala javnosti u više navrata, ona nije mogla pretrpeti povredu prava na privatnost. Što se tiče dela tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, u drugostepenoj presudi se konstatuje da nije uopšte reč o neistinitim informacijama, već samo o slobodnom novinarskom izražavanju u interpretaciji sadržine pozivnice za venčanje.

Ustavna žalba podneta je zbog povrede prava na pravično suđenje. Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i zaključio da osporene presude nisu u dovoljnoj meri obrazložene da bi zadovoljile kriterijume pravičnog suđenja, ali pozivajući se na standarde koje je Evropski sud za ljudska prava ustanovio u presudi Von Hannover protiv Nemačke, koji se odnose na povredu prava na poštovanje privatnog života zbog objavljivanja fotografija podnosilaca predstavke u novinama. Dakle, reč je o uspostavljanju pravične ravnoteže između prava na poštovanje privatnosti i prava na slobodu izražavanja. Po mom mišljenju, međutim, pozivanje na standarde presude Von Hannover u ovom slučaju nije sasvim adekvatno. Naime, sklapanje braka – iako je nesumnjivo događaj i intimne prirode – ne spada samo u privatnu sferu osoba na koje se odnosi, već itekako spada i u javnu sferu u kojoj je legitiman interes javnosti da bude obaveštena o toj činjenici. Brak se sklapa javno, na svečan način, u prostoriji posebno predviđenoj za tu namenu. Prostorija predviđena za sklapanje braka mora biti prigodno uređena i u njoj mora biti istaknuta zastava Republike Srbije, a matičar preko grudi mora nositi lentu u bojama zastave Republike Srbije (član 299. stavovi 1. i 2. Porodičnog zakona). Slično našem pravu, za sklapanje braka zahteva se u većini savremenih prava takođe naročita svečana forma, koja se u pravnoj teoriji označava imenom bitna forma (forma ad solemnitatem). Pravno dejstvo bitne forme sastoji se u tome da, kada je takva forma predviđena zakonom ili ugovorom, pravni posao ne može nastati dok se ta forma ne ispuni, odnosno posao koji nije preduzet u toj formi ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Kada se primeni na sklapanje braka, bitna forma znači da je forma koja je predviđena zakonom za sklapanje braka konstitutivni element braka, te da brak ne može biti punovažan dok se ta forma ne ispuni. Propisivanje forme ad solemnitatem za sklapanje braka ima, pritom, dvojaku svrhu. Sa jedne strane, isto kao i kod svih pravnih poslova za koje je predviđena ova forma, njena je namena da skrene pažnju učesnicima u pravnom odnosu, u ovom slučaju supružnicima, na značaj braka i pravnog odnosa u koji ulaze. Sa druge strane, svrha svečane forme braka nalazi se i u zaštiti opšteg interesa da budu zaključeni samo oni brakovi koji su društveno poželjni i opravdani. Stoga, novinski izveštaj o sklapanju braka ne bi mogao da bude smatran, sam po sebi, otkrivanjem koje se odnosi ekskluzivno na detalje iz privatnog života drugih, čija je namera samo da se zadovolji radoznalost javnosti. Identičan stav zauzeo je Evropski sud za ljudska prava u presudi Case of Lillo-Stenberg and Sæther v. Norway (broj predstavke 13258/09, presuda od 16. aprila 2014), u slučaju čije je činjenično stanje najsličnije spornoj odluci Ustavnog suda. Predmet se, naime, odnosio na predstavku dvoje norveških državljana, poznatog muzičara i glumicu, zbog toga što je u štampi objavljena informacija o njihovom venčanju bez njihove saglasnosti. Venčanje je obavljeno napolju, na jednom ostrvcetu fjorda Oslo, koje je dostupno javnosti. Nedeljni magazin Se og Hor je objavio članak na dve strane o venčanju, sa šest fotografija. Fotografije su pokazivale mladu, njenog oca, deveruše i mladoženju, kako se vraćaju na kopno pešice, prelazeći jezero preko kamenja. Par je protiv magazina pokrenuo postupak za naknadu štete zbog toga što nisu dali saglasnost za objavljivanje događaja iz njihovog privatnog života i uspeo je u sporu u prve dve sudske instance. Međutim, Vrhovni sud Norveške je odlučio da njihov zahtev nije osnovan, smatrajući da je venčanje obavljeno na mestu koje je dostupno javnosti i da članak nije bio ni uvredljiv niti negativan. Evropski sud za ljudska prava u potpunosti je prihvatio rezonovanje Vrhovnog suda Norveške o tome da je venčanje vrlo lični akt ali da u isto vreme ono ima i svoju javnu stranu. Venčanje je javna potvrda da dve osobe žele da žive zajedno i ta činjenica ima pravne konsekvence u mnogo različitih društvenih oblasti. „Stoga, informacija o venčanju ne može se sama po sebi odnositi isključivo na detalje iz privatnog života jedne osobe sa jedinim ciljem da zadovolji javnu znatiželju u tom pogledu“ (§ 37). Iz tih razloga, Evropski sud je jednoglasno odlučio da nije povređen član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Na isti način Evropski sud je rezonovao u još jednom sličnom slučaju, koji se odnosio na informaciju o vanbračnom očinstvu. Tako, u presudi Velikog veća Case of Couderc and Hachette Filipacchi Associés v. France (broj predstavke 40454/07, presuda od 10. novembra 2015) Sud je zaključio da je povređen član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji garantuje slobodu izražavanja, budući da je francuski magazin Paris Match bio kažnjen pred francuskim sudovima zbog povrede prava na poštovanje porodičnog života vladara Kneževine Monako, princa Alberta Grimaldia, objavljivanjem intervjua sa ženom koja je tvrdila da je majka njegovog vanbračnog deteta. Evropski sud je smatrao da je potrebno da oceni novinski članak u celini, kako bi utvrdio da li sadržaj intervjua koji otkriva očinstvo može da bude članak koji sadrži informaciju o pitanju od javnog interesa i zaključio da rođenje deteta, iako je događaj intimne prirode, ne spada samo u privatnu sferu osoba na koje se odnosi, već takođe spada i u javnu sferu, jer je u načelu praćeno ustanovljavanjem pravnog odnosa roditelja i deteta. Stoga je čisto porodični i privatni interes o saznanju porekla jedne osobe upotpunjen u ovom slučaju i javnim aspektom, koji se tiče socijalne i pravne strukture srodstva (§ 107).

Sa druge strane, eventualna povreda prava na poštovanje privatnog života – onako kako je upravo ceni Evropski sud za ljudska prava u presudi Von Hannover protiv Nemačke – mora uzeti posebno u obzir standard koji se odnosi na ponašanje osobe pre objavljivanja informacije. Ja mislim da se o tom aspektu problema Ustavni sud izjasnio vrlo sumarno i uopšteno, iako je ovaj slučaj izuzetan i amblematičan upravo sa stanovišta ponašanja podnositeljke ustavne žalbe pre objavljivanja informacije. Naime, dosadašnje ponašanje podnositeljke ustavne žalbe teško da bi se uopšte moglo ocenjivati kroz sintagmu „prethodne saradnje sa medijima u drugim prilikama“, jer je reč o osobi koja je zapravo živela od medija i čiji su javni profil mediji oblikovali u svakom mogućem smislu! Čak i najbrži i najpovršniji pogled na stranice internet pretraživača pokazuje da je ona intimne detalje iz svog privatnog života delila sa javnošću u nebrojeno mnogo prilika, počevši od onih koji su se odnosili na operaciju povećavanja grudi, kura mršavljenja ili kozmetičkih tretmana o kojima je postavljala fotografije na svom Instagram profilu, pa do intervjua u kojima je do najsitnijih pojedinosti opisivala postupke vantelesne oplodnje kojima se podvrgavala u više navrata ili detaljni tok, okolnosti i ishod svog porođaja. Dakle, situacija u kojoj odlučuje Ustavni sud i kako obrazlaže svoju odluku prilično je neobična. Sa jedne strane nalazi se slika princeze Karoline od Monaka koja šeta sa svojim mužem u Sent Moricu, na skrivenom mestu, a Frau im Spiegel je nedozvoljeno fotografiše i piše kako je ona ostavila svog teško bolesnog oca i provodi vreme na skijanju. Prethodno, princeza Karolina od Monaka čitavih dvadesetak godina neprekidno pokušava da spreči objavljivanje fotografija o svom privatnom životu u štampi i često vodi i sudske postupke zbog toga. Ipak, objavljivanje ove fotografije i prateći novinarski komentar, po mišljenju Evropskog suda za ljudska prava, ne predstavlja povredu prava na poštovanje privatnog života. Sa druge strane nalazi se slika Seke Aleksić na svom venčanju u beogradskom restoranu Franš, za koju Kurir kaže da pokazuje kako se „ubucila“, koja već čitavu deceniju uredno obaveštava opštu javnost o svakom koraku u svom privatnom životu, najavljujući svoje venčanje mesecima unapred, a Ustavni sud zaključuje da redovni sudovi nisu dali zadovoljavajuće obrazloženje svog stava o tome da je podnositeljka ustavne žalbe sama izložila javnosti svoje venčanje, jer taj stav nisu potkrepili nikakvim dokazima! Ne deluje li poređenje te dve slike – karikaturalno?

Profesor dr Marija Draškić

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti