Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i devet meseci. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, u postupku po ustavnoj žalbi J. T . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 657/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. T . iz Velike Plane podnela je Ustavnom sudu, 18. avgusta 201 7. godine, preko punomoćnika D. V , advokata iz Velike Plane, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 657/16, kao i protiv presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 657/16 od 19. januara 2017. godine i presude Višeg suda u Smederevu Gž. 364/17 od 21. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao neopravdano dugo, zbog nezakonitog i nesavesnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda. Predmetne sudske odluke, u suštini, podnositeljka osporava zbog pogrešne pravne ocene suda o osnovanosti tužbenog zahteva . Podnositeljka je osporila i pravni zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti njenih žalbenih navoda da je prvostepena presuda doneta od strane stvarno nenadležnog suda. S tim u vezi, istakla je da se drugo stepeni sud „osvetnički poneo“, iz razloga što je ona u žalbi ukazivala na bitne povrede odredaba parničnog postupka i na propust tog suda. Navela je da se drugostepeni sud „stavio na stranu tužilje“ i prilikom odlučivanja o troškovima postupka, budući da su tužilji priznati troškovi koji joj ne pripadaju. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presud e, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu „materijalne štete“ na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 657/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

B. R . podnela je, 23. septembra 2009. godine, Osnovnom sudu u Kragujevcu, tužbu protiv tužene J. T , ovde podnositeljke ustavne žalbe , radi isplate duga. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 4246/09. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod brojem P. 4180/10.

Tužena je 14. oktobra 2009. godine dostavila sudu odgovor na tužbu, u kome je istakla prigovor mesne nadležnosti. Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4180/10 od 24. februara 2010. godine sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave mesno nadležnom sudu. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je strankama 3, odnosno 19. marta 2010. godine.

Spisi predmeta su dostavljeni Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, kao mesno nadležnom sudu, 3. avgusta 2010. godine. Predmet je prvo bio zaveden pod brojem P. 3436/10, a potom je dobio broj P. 1946/13. Postupak se od 2014. godine vodio pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani.

U toku postupka pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta, dok dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog nedolaska punomoćnika tužilje, a drugo zbog toga što je punomoćnik tužilje otkazao punomoćje tužilji neposredno pred ročište. Usled nedolaska punomoćnika tužilje na ročište od 27. aprila 20 11. godine, sud je doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužilje je podneo, 12. maja 2011. godine, pred log za vraćanje u pređašnje stanje. Na ročištu od 10. oktobra 2012. godine sud je doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o povlačenju tužbe , iz razloga što je utvrdio da je punomoćnik tužilje, dan pre ročišta, telegramom obavestio sud o nemogućnosti dolaska na ročište. Naredno ročište je zakazao i održao 29. maj a 2013. godine . Pored toga, sud je na prvom održanom ročištu od 6. decembra 2010. godine prihvatio dokazni predlog tužilje i odredio da se na sledećem ročištu saslušaju stranke, te kako je na tom ročištu doneo rešenje o povlačenju tužbe, to je, po ukidanju tog rešenja i vraćanju u pređašnje stanje, ponovo na ročištu od 29. maja 2013. godine odredio da se saslušaju stranke na sledećem ročištu. Tek na ročištu od 28. avgusta 2013. godine saslušane su stranke, odnosno izveden su prvi dokazi. U sprovedenom postupku, pored saslušanj a stranaka , saslušana su i tri svedoka (na ročištu od 13. novembra 2013. godine) i pročitana je pismena dokumentacij a (na ročištu od 29. maja 2014. godine) .

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1946/13 od 29. maja 2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje za isplatu duga. Prvostepeni sud je, 13. juna 2014. godine , doneo rešenje o ispravci presude. Protiv navedene presude obe stranke su izjavile žalbu 13, odnosno 19. juna 20 14. godine.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 407/14 od 20. avgusta 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, zbog bitn e povreda odredaba parničnog postupka ( postojanja nesaglasnosti između pismenog otpravka presude i zapisnika sa ročišta u vezi sa pitanjem da li je presudu donelo sudsko veće ili sudija pojedinac). Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 17. septembra 201 4. godine.

U ponovnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani, pod broj em P. 1255/14, održana su dva ročišta, i to jedno 5. marta 2015. godine, na kome su izvedeni dokazi – saslušanjem stranaka i čitanjem pismene dokumentacije, i zaključena je glavna rasprava, te drugo 11. marta 2015. godine , na kome je javno objavljena presuda . Dok jedno ročište, zakazano za 14. novembar 2014. godine, nije održano zbog štrajka advokata.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1255/14 od 5. marta 2015. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje za isplatu duga. Protiv navedene presude obe stranke su izjavile žalbu 24. marta, odnosno 18. maja 201 5. godine.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 1158/15 od 31. marta 2016. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (ocenjeno je da je formulacija odluke iz stava 2. izreke prvostepene presude suprotna stanju u spisima i obrazloženju, te nije jasno za koji iznos potraživanje tužilje nije osnovano). Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 14. aprila 2016. godine.

U drugom ponovnom postupku koji se vodio pred istim prvostepenim sudom, pod brojem P. 657/16, održana su dva ročišta, i to jedno 19. januara 2017. godine, na kome su izvedeni dokazi čitanjem pismene dokumentacije i zaključena je glavna rasprava, te drugo 23. januara 2015. godine, na kome je javno objavljena presuda. Prethodno je ročište bilo zakazano za 7. jul 2016. godine , ali je ono otkazano zbo g bolesti postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 20. oktobar 2016. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuži lje, koji nije uredno pozvan.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 657/16 od 19. januara 2017. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime duga isplati iznos od 600 evra, sa opredeljenom kamatom, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za veće potraživanje od dosuđenog – 600 evra, pa do traženog 1.200 evra. U stavu trećem izreke presude rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Protiv navedene presude obe stranke su izjavile žalbu 2, odnosno 7. februara 2017. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Smederevu Gž. 364/17 od 21. juna 2017. godine , stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužen e i p otvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, te je obavezana tužena da tužilji, pored iznosa dosuđenog u stavu privom izreke prvostepene presude, isplati i iznos od još 6 00 evra, sa opredeljenom kamatom. Stavom trećim izreke presude obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u označenom novčanom iznosu. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužene 19. jula 2017 . godine. Protiv drugostepene presude tužena je izjavila posebnu reviziju 18. avgusta 2017. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2450/17 od 15. novembra 2017. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljena posebna revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Smederevu Gž. 364/17 od 21. juna 2017. godine, a stavom dru gim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv pobijane drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, zajemčena su pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 23. septembra 2009. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Kragujevcu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Smederevu Gž. 364/17 od 21. juna 2017. godine, koja je punomoćniku podnositeljke dostavljena 19. jula 2017. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina i devet meseci .

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji u ovoj parnici, a povodom koje je Vrhovni kasacioni suda doneo rešenje Rev. 2450/17 od 15. novembra 2017. godine kojim nije dozvolio posebnu reviziju i kojim je odbacio (red ovnu) reviziju kao nedozvoljenu, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim parničnim postupkom. Ovo iz razloga što, prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni navedeni procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja deo postupka u kome se meritorno odlučuje o tužbi, niti u tom kontekstu čini jedinstvenu celinu sa postupkom koji je pravnosnažno okončan. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da podnositeljka nije proširila ustavnu žalbu i na postupak po reviziji, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci.

Ustavni sud nalazi da bi navedeno trajanje postupka od sedam godina i devet meseci moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, ali da je procesno usložnjen zbog odlučivanja o prigovoru mesne nenadležnosti. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sud ne može biti odgovor an. Jedno ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom ni je održan o zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da se predmetna parnica koja je vođena radi isplate duga, a u kojoj je ona ima la svojstvo tužen e, okonča blagovremeno. Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda, u ovom postupku u sporu male vrednosti, doneta nakon četiri godine i osam meseci, pri čemu je sud prve dokaze izveo tek na ročištu održanom posle skoro četiri godine od podnošenja tužbe . Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u tom periodu odlučivano i o prigovoru mesne nadležnosti i da se prvostepeni sud kome je tužba podneta oglasio mesno nenadležnim, te da se to ne može staviti na teret sudu. Međutim, o dgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda se u tome što je o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučio tek nakon godinu dana i pet meseci, nalazeći pri tome da je predlog osnovan , jer je punomoćnik tužilje telegramom poslatim pre ročišta obavestio sud o nemogućnosti dolaska, te što je sud, nakon što je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o povlačenju tužbe, naredno ročište zakazao posle sedam i po meseci. Po oceni Ustavnog suda, ni drugi ponovni postupak pred prvostepenim sudom, koji je trajao devet meseci, ni je bio u dovoljnoj meri efikasan, budući da je sud u suštini održao samo jedno ročište (nakon devet meseci od vraćanja spisa) na kome je sproveden dokazni postupak čitanjem pismene dokumentacije. Pored toga, Ustavni sud posebno ističe činjenicu da su u toku postupka donete tri prvostepene presude i tri drugostepene odluke (dva rešenja i jedna presuda), te da je drugostepeni sud dva puta ukidao prvostepene presude zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Prema ustaljenoj ustavnosudskoj praksi, svako vraćanje predmeta na ponovni postupak, po pravilu, doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj predstavke 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , pri čemu je posebno imao u vidu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova .

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 657/16 od 19. januara 2017. godine i Višeg suda u Smederevu Gž. 364/17 od 21. juna 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke o bitnim povredama odredaba parničnog postupka i pogrešnoj pravnoj oceni sudova o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Što se tiče navoda podnositeljke da se drugostepeni sud „osvetnički poneo“ i „stavio na stranu tužilje“ , a kojima zapravo ukazuje na pristrasno postupanje suda u predmetnom postupku, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge za tvrdnju o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje.

Kako podnositeljka ustavne žalbe povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava jednaku zaštitu prava, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu „materijalne štete“ na ime sastava ustavne žalbe, odnosno zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti